Branislav Cvetinović, legendarni tekstopisac: U poslu "Laki", u poeziji "Jesenjin sa Save"

"U večeri kada sunce zađe, i kad mesec starim putem krene,

Preporučujemo

ja se setim tebe draga moja, i svog doma daleko od mene.

Svud sam bio, svuda te tražio, da bih pustoj čežnji odoleo,

što mi nekad pismo ne napišeš, mnogo sam te draga poželeo.

Svaka zora nekom sreću nosi, a ja nemam nikog da me budi,

dadoh mladost za besane noći, tražeći te u pesmama tužnim.

Daleko si bol da mi ublažiš, uspomeno zavičaja moga,

da li me se makar nekad setiš, dok ja lutam putem bola svoga."

(Milanče Radosavljević - Branisalv Cvetinović Laki)

- Peva Milanče ovu pesmu u dupke punoj kafani "Vinogradi". Dolazi Šaban i pita ga ko mu je dao ovu pesmu. Milanče mu reče - Laki. Šaban samo uzdahnu: "Uh, što ne dade meni". Šabanu sam dao "Uvenuće narcis beli", "Kajaćeš se jednog dana", "Da sam znao u tom času" i "Kako majko da ti kažem".

- Šaban je kasnije nastavio sa Radetom Vučkovićem, imali su i vremena i para. Ja sam poeziju pisao usput, a i Milanče mi dođe usput, pored Save u Bariču. Kad iz mog Dragojevca kod Šapca krenem za Beograd, samo ubacim kod Milančeta - priča Branislav Cvetinović Laki, tekstopisac koji je za Milančeta napisao dvadeset pesama.

- Milanče i ja smo srodne duše. On je moje tekstove osećao kao da su njegovi. Mnogo puta mi je rekao: "Laki, pa ovo sam i ja hteo da kažem, samo nisam umeo".

Lakijevi stihovi su dostojni svake antologije ljubavne poezije, idealni i za pevanje i za recitovanje.

- Počeo sam u osnovnoj školi da recitujem pesme na priredbama, imao sam smisla za poeziju. Ništa nije neobično što sam sa 18 godina počeo da pišem ljubavne pesme, čim sam se zaljubio. I sad, u osmoj deceniji, pišem ljubavne pesme. Sad sam počeo da volim i unuke, i prije, sad volim i svoju ženu.

Kao vrhunski ugostitelj, pročuo se Laki po elegantnoj i brzoj usluzi. Služio je politički i poslovni establišment bivše Juge u Karađorđevu, Moroviću, Brionima, služio je Tita, Kastra, Destena, dogurao do profesora usluživanja.

- U ugostiteljstvu sam i postao "Laki". Početkom 70-ih u hotelu "Jugoslavija" služio sam doručak nekim američkim pilotima. Gurao sam kolica sa tri platoa, doručak za tri pilota: i čaj, i mleko, i kafu, i kifle, i desetine drugih đakonija.

- Žureći u njihove sobe, u hodniku sretoh lepu sobaricu. Čuo sam samo prasak - lete šolje i tanjiri, teku potoci čaja i mleka. Bio je to sudar za priču koji je video jedan kolega i prozvao me "Laki".

Gvozden Radičević je jedan od najzaslužnijih za Lakijevu tekstopisačku karijeru. Pre pola veka ovekovečio je Lakijeve stihove u hit svih vremena "Slavica je njeno ime". Lakijeva i Slavičina idila trajala je kratko, a pesma o Slavici trajaće večito.

- Moja rođena sestra udata je u Gvozdenov komšiluk. Tako smo se i upoznali na jednoj slavi. Gvozden mi reče: "Odnesi te stihove Buci Jovanoviću, ako ti Buca prihvati pesme, znaj da valjaš".

- Gvozden je bio gospodin pevač, markatne boje glasa i svetskih manira. Povukao se brzo i na vreme, nije doživeo blamažu svojih popularnijih kolega koji bi da pevaju uživo, a ne mogu ni da pričaju.

Lakijeve pesme su stihovani ljubavni romani. Sve što je napisao Laki je doživeo - voleo, ljubio, patio, čeznuo, bolovao, plakao.

- Najviše sam pesama napisao onda kad sam najviše voleo. Jedna moja koleginica upozna me sa svojom ćerkom. Imala je 16 godina, bila je lepa k'o Španjolka. Odmah se zaljubih, al' ne potraja dugo. Pokazalo se da ne jedu meso vuci po preporuci. Aca Stepić je na moje stihove komponovao, Savo Radusinović otpevao, i tako se i dan-danas peva "Šesnaest ti leta beše".

Foto: Promo

Laki je pesnik jesenjinovskog emotivnog naboja. Delo je pobedilo tvorca, Lakijeve pesme su daleko poznatije od njegovog imena i prezimena: "Za ljubav sam mladost dao", "Jedna žena plave kose", "Pozdravi draga sina", "Mnogo sam te draga poželeo", "Ljubavi se staroj vrati", "Kad zasvira dragačevska truba", "Otišli smo, ti ostade majko", "Selo moje, mesto najmilije", "Šta mi vredi što sam s drugom", "Ti si htela i što nisi smela", "Ti živiš negde daleko", "Ti odlaziš, bol ostavljaš meni", "Ti ne znaš kako je mojoj duši" (Milanče Radosavljević), "Uvenuće narcis beli", "Kajaćeš se jednog dana", "Da sam znao u tom času", "Kako majko da ti kažem" (Šaban Šaulić), "Moj život je tužna priča", "Ima neko ko te voli", "Ako odeš, nek ostane ljubav" (Zoran Kalezić), "Slavica je njeno ime" (Gvozden Radičević), "Šesnaest ti leta beše" (Savo Radusinović), "Poranila majka stara" (Janko Glišić), "Voz polazi, draga plače" (Miroslav Mišić), "Da li sanjam, il' se razum muti" (Miroslav Radovanović), "Za drugoga udajes se draga", "Od jeseni, do jeseni", "Da me voliš isto ko ja tebe" (Meho Hrštić)...

- Kad sam počeo da pišem tekstove za narodnjake, bilo je desetak pevača koji su imali ime, imali svoj stil i vrteli se na radiju. Tada je bilo dovoljno da pustiš radio, da čujes pevača i da znaš ko je. Danas ga vidiš, a ne znaš ko je.

- Neki moji ispisnici peozvaše me "Jesenjin sa Save", naročito autor i voditelj Muzičke apoteke. Bejah i ja u životu kum, naročito mojoj lovačkoj petorci. Kad ulovismo divljeg mačka, postali smo i zvanično Lovačka družina "Divlji mačak". Bilo nas je petoro, sad nas je četrdeset petoro. Lov mi je pomogao da ostanem zdrav i vitalan, u punoj fizičkoj i mentalnoj snazi. U najtežem danu u mom životu, kad mi je umrla majka, napisao sam i otplakao pesmu:

"Voleo sam u selo da odem, dok je naša majka živa bila,

i da vidim u očima njenim svu tu čežnju i radost što skriva.

Stara kuća ostala je prazna, gde je majka živela nekada,

ispred kuće uvele su ruže, niko više nama se ne nada.

Nekada smo u proleće rano, po avliji dok je trava meka,

igrali se dok smo deca bili, a sad više niko nas ne čeka.

Ispred kuće i sad orah stoji, po njemu se veverica vere,

a u jesen kada orah sazri, nema majke da orah ubere."

(Goran Milošević)