Narodna kola oca i sina, Save i Stanimira Jeremića: Kad pinter zasvira frulu, a advokat harmoniku

Stanimir Jerimić, sin legendarnog frulaša Save Jeremića, nikad nije zasvirao frulu. Završio je pravni fakultet, postao ugledan advokat, specijalista za radne sporove protiv bahatih poslodavaca. 2008 godine u mikrofon Muzičke apoteke ispričao je živa sećanja o svom slavnom ocu.

Preporučujemo

- Ja sam treći i najmlađi sin Save Jeremića. Bio sam mezimče, ali i dobar đak. Slušajući svog oca, zavoleo sam muziku. Sve do gimnazije nisam imao instrument, ali moj otac primećuje da pesme upijam i melodijski i ritmički. Znao sam svaku pesmu da istaktiram kao dobošar u vojnom orkestru - pričao je Stanimir Jeremić, advokat i harmonikaš.

Sava Jeremić (1904 - 1989) je za života ušao u legendu. Od tog malog komada drveta napravio je svetski unikat - okovanu frulu.

- Moj otac se na radiju pojavio 1936, a već 1941. otišao u rat kao trećepozivac, izvučen i regrutovan pravo iz emisije. Ubrzo, po propasti Jugoslavije, biva zarobljen. Bežući od Nemaca, padajući i ustajući po vrletima, razbucao je svoju legendarnu frulu. Od šatorskog krila je skidao dugmad i pravio prstenove da bi povezao delove instrumenta. Sava je, u stvari, polomljenu frulu stegao i oblepio. Tako je nastala čuvena okovana frula.

- Sava nije hteo da menja frulu. Verovao je u neponovljiv zvuk svoje frule, napravljene od drveta starog sto godina. S tom frulom i kolom "Paraćinka" osvojio je prvo mesto na Međunarodnom festivalu folklora 6. jula 1953. godine u Langolenu, predgrađu Londona.

Naslušao se Stanimir priča o detinjstvu svog slavnog oca, o tom petogodišnjem deranu koji po vašarima svirucka i nabavlja frule.

- Savini roditelji, majka Zlata i otac Živan, vodali su ga po vašarima. Sava se izgubi, ovi ga traže i nađu ispred kaveza, igra se sa majmunom. Vraćao se sa vašara i sa nekoliko novih frula.

- Već sa deset godina dobijao je Sava od seoskog kmeta po jedan dukat da odsvira kolo na seoskoj slavi. Priketi to sreski načelnik pa mu odredi vodiča da ga odvede u Radio Beograd. Tako je došao i do Carevca 1936. Audiciju je položio svirajući "Tipografsko" i "Umetničko" kolo. Istog dana, popodne u pola četiri, bez vežbe, nastupio je prvi put na radiju, i tako sve do penzije 1958.

Frula je, kažu, sirotinjski instrument. U Savimim rukama frula je istinski narodni reprezent, prepoznatljiv po neponovljivom tonu.

- Savina frula je kao i mnoge druge: šuplje parče drveta sa šest rupa. E sad, duga je stvar kako Sava svira. To nije umeo da objasni ni meni, ni novinarima. Sava je nejednakim poklapanjem rupa i presecanjem vazdušne struje, čistom intuicijom pronalazio tonove, primetio je profesor muzičke akademije Mihajlo Vukdragović. Naime, tu nema fiksnog tona kao kod harmonskih instrumenata. Ni manjeg instrumenta, ni više mogućnosti - od ćirilice do klasike, najsetnijih i najveselijih melodija.

Stanimir Jeremić, za prijatelje Tiče, svirao je harmoniku na zavidnom nivou, dovoljnom za lagodne studije i bezbrižne penzionerske dane.

- Stari je aksiom da deca ne sviraju instrument koji im roditelji sviraju. Ja sam slušao frulu, a nikad je nisam zasvirao. Savini učenici uzeli su preciznu meru njegove frule, ne bi li se postigla boja i kapacitet tona. Zanimljivo je da Sava nije imao učenike. Sava i da je hteo da ima učenike, teško da bi umeo da pokaže kako svira.

Printskrin: Youtube/Jugoton Music

Jugoton je pre 50 godina objavio raritetan album sa 10 kola u izvođenju oca i sina, Save Jeremića na fruli i Staniira Jeremića na harmonici: "Rumenka", "Borino", "Aleksinačko", "Ražanjsko", "Banjski čacak", "Vranjanka", "Carevka", "Pravo oro", "Moravac", "Tipografsko".

- Kad sam prvi put upoznao Radojku Živković i čuo njenu svirku, zatražio sam od oca da mi kupi harmoniku. Otac nije hteo da čuje, plašeći se da ne popustim u školi. Srećom, naš prijatelj Toša Elezović mi poklono harmoniku, a kod Mije Krnjevca sam usavršio prstored. Formirali smo orkestar i ekipu pevača u kombinaciji zvezda i radio pevača (Veselinka Ivančević, Radmila Dimić, Nikola Badev, Lepa Lukić). Tezgareći sa radio pevačima, imao sam za dobar džeparac i stimaulaciju da završim pravni fakultet.

- Viiše sam voleo Radojku nego Miju. Pitao sam je da mi pokaže kako to ona svira. Radojka mi reče da svira neki ruski raspored na dijatonskoj harmonici i da to nije za mene, da to ne mogu da skinu i najveći majstori.

Sa blaženim smeškom na licu pričao je Stanimir o muzici koja je išla iz duše za dušu. Sa još vidnijim ogorčenjem komentarisao je današnju sintetičko-elektronsku produkciju.

- Bilo je to vreme kada su i muzičari bili željni muzike. Moj otac je išao u riblji restoran "Bled", u tadašnjoj ulci 29. novembra, da zajedno sa Radojkom i Tinetom sluša Bucu Jovanovića. Današnja muzika se toliko elektonizuje i kompjuterizjje da izgubi dušu. Naša muzika je bila najčistija kada se pevala bez mikrofona. Ton se izvitoperi, trpi promene i u fizičkom smislu.

- Zamislite sada u ovakvoj hiperprodukciji i kompjuterizaciji snimanje sa pet šest ozvučenja, silnih mikrofona, kompresija. S druge strane, i orkestar je izgubio taj intimni skup, ne sviramo svi uz jedan mikrofon. Muzika nije samo prosto ređanje tonova, nego i čista emocija, bez tehničkih pomagala.

Na današnjoj plejlisti je deset narodnih kola u izvođenju oca i sina, Save i Stanimira Jeremića.

(Goran Milošević)