Dževad Ibrahimagić, pevač iz prve jugoslovenske lige: Ljubav se ljubavlju liječi (PLEJLISTA)

"Ti ne znaš šta je bol, jer te boleo nije,

Preporučujemo

ako te nekad zaboli, pitaću kako ti je.

Ja nisam onaj što moli, niti sam onaj što kleči,

nevero moja čuj me, ljubav se ljubavlju liječi.

Kajanje tvoje, znaj, meni ništa ne znači,

saznaćeš jednom i sama, ponos je od bola jači.

Čujem da pitaš sada kako bez tebe živim,

žnaj sa drugom želim da ljubav ljubavlju smirim."

(Buca Jovanović)

"Ljubav se ljubavlju liječi" je pesma sa "Hit parade" 1982, najnovija pesma iz bogatog opusa Dževada Ibrahimagića. Najnovija, ujedno i poslednja, po mnogima i najlepša. Ovaj rasni sevdalija decenijama ne snima, a ostavio je velikog traga u narodnoj muzici.

- Ja sam rođen u Bosanskom Šamcu, u toj čuvenoj Posavini, na vetrometini naroda i kultura. Babo me odgajao uz šargiju i narodnu pesmu. Uzme me u naručje i peva sevdalinke i pesme iz Srbije.

- Kad mi dosadi, ja preplivam Savu, odem u Slavoniju, naberem jabuka i vratim se punih nedara. Kad je ulov malo masniji (guske i patke), onda pregazimo Savu, pa živinu u lonac. Zato se kaže da se od Bosanca se možeš svemu nadati i naučiti, i muzici, i ašikovanju, i svim belajima - priča Dževad Ibrahimagić za Muzičku apoteku.

- Pevao sam u mom rodnom kraju, dogurao do kafanskog i hotelskog pevača, a onda se javim na audiciju za solistu Radio Beograda. Tada se znalo - ko hoće da snimi ploču, poželjno je da bude radio pevač.

- Došao sam 1961. godine, ranim jutrom u sedam sati, na audiciju Radio Beograda ispred "Studija 5". Pevao sam pesmu "Niz polje idu babo sejmeni" i prošao audiciju kod velikog Carevca.

1967. godine snima Dževad prvu ploču sa četiri pesme svog najplodnijeg kompozitora Ilije Spasojevića. Usledio je i prvi nastup na "Ilidži" 1969. sa pesmom Buce Jovanovića "Slomljeno srce".

- Spremao sam se za "Ilidžu" kod jedne šnajderke u Zemunu. Poručio sam luksuzno odelo, džokej sako sa maramom ispod košulje i karanfil maramicom u reveru. O bože, kad se samo setim: oko mene Safet, Zaim, Himzo, Meho, Kvaka, Bilkić, Lepa, Gvozden, Beba, Zehra, Zora, Nada, Tozovac, Mujkanović, Krcić. Pevamo uživo na letnjoj pozornici, snimak ostaje takav i na ploči, a televizija direktno prenosi.

Tako je Dževad ušao u narodnjačku elitu, okumio se sa Ilijom Spasojevićem i Bucom Jovanovićem, postao Beograđanin.

- Usledili su moji najlepši dani, angažman u Pančevu, "Kalemegdanskoj terasi". Sećam se, u mojoj ekipi Mila Lekić, Aca Matić, Aca Trandafilović, orkestr Branka Belobrka. Pevali smo blokovsku muziku, svako je pevao svoj fah, meni za kraj obično pripadao sevdah. Kad završimo čeka nas meze, sifoni, vino. U našoj ekipi niko nije pio sokove. A na kraju, konobar donese na tacni bakšiš, pokriven salvetom.

- Dolazil su nam Fila Filota, Veljko Guberina, Šekularac, Mija Aleksić. Sve na nivou, bez onog narudžbinskog maltretiranja: pevaj šta znaš", "a zašto ne znas". Slično je bilo i u "Slobodi" sa sjajnom ekipom: Kvaka, Tozovac, Sava Ludajić i ja.

Diskografsku karijeru Dževada Ibrahimagića obeležio je Ilija Spasojević, jedan od rodonačelnika lipovičkog stila. Dževad je i matematički najplodniji pevač Ilije Spasojevića.

- Ilija je bio jedan od najboljih harmonikaša, ali jako nerazgovetnog glasa. Dovijali smo se na razne načine kako da mi pokaže pesmu. Obično se dešavalo da Ilija svira, a ja skidam melodiju sa harmonike.

- Na putu do Pančeva zviždućem melodiju u autobusu. Poneko se od putnika okrene, čudno me pogleda, a ja nastavim da uvežbavam pesmu. Bude mi neprijatno, pa došapnem: "Ja sam pevač, učim pesmu za ploču".

- Lepo mi bilo u blizini Buce i Ilije. U Beogradu sam za ovih 60 godina menjao adrese ko Ciga konje. Skrasio sam se u Lipovici, kraj Ibarske magistrale, srećan što živim u tako muzikalnom okruženju.

Uporedo sa pesmama Ilije Spasojevića snimao je Dževad i Bucine pesme, naročito na najvećim festivalima. Taj divan spoj Šumadije i Bosne doneo je poseban narodnjački izraz.

Printskrin:Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal

- Buca je svirao u Bosni, naučio te široke sevdalijske trilere. U Bosni je pokupio sevdah, od komšija Roma i oca Milorada zavoleo violinu, od kafanaca i mnoge poroke. Sećam se, igramo šah, a Mira Vasiljević došla na probu, čekala ga i otišla. Buca uplali auto, stigne je i svašta joj kaže. Takav je bio Buca, najiskreniji i najosećajniji čovek.

Seća se Dževad i svojih diskografskih početaka, prvih pesama i ploča, autograma.

- Dođem sa suprugom u robnu kuću na Dušanovcu. lljudi čekaju u redu, ja ih pitam šta čekaju, a oni kažu pojavio se neki seljačić sa novom pločom. Ja velim da je to moja prva ploča, samo nisam seljačić, nego pevač u srpskoj narodnoj nošnji. Onda pozajmim olovku od prodavca i potpisujem svoje ploče.

- Bile su to godine kada su se ploče kupovale više nego knjige i automobili. Bio sam ponosan što pevam i snimam narodnjake. Voleo sam Srbiju kao moju Bosnu, šumadijske dvojke mi legle kao sevdalinke, a kolo sam igrao bolje i od profesionalnih folkloraca.

Diskografska karijera Dževada Ibrahimagića trajala je od 1967. do 1982. Snimio je dvadeset singlova i dva LP-ija, sa nekoliko namenskih pesama i pravih evergrina: "Rodi mi draga sina", "Nasledniče sine moj", "Ženi se brate ove jeseni", "Momačko veče", "Sudbina mi dodelila suze", "Slomljeno srce", "Besane noći", "Ne plačite oči moje", "Ljubav se ljubavlju liječi", "Ja sam momče sa planine", "Ja prošetah šefteli sokakom"...

- Mi smo bili mnogo više od kolega, kao rodbina, braća, nešto najrođenije. Isposvedali smo se jedni drugima, družili se i po tri meseca na zajedničkim turnejama, ostajali jedni kod drugih na konacima. Da smo se mi estradni umetnici pitali, Juga se ne bi raspala nikad. Šlajpici puni, kafane pune, duša puna, a ljubavni jadi bili jedini problemi.

Dževad Ibrahimagić je daleko od diskografsko-estradnih zbivanja. Povukao se još pre četrdeset godina, kad je bio pevač iz prve lige jugoslovenskih narodnjaka.

- Nedžad Salković se čak i ljutio na mene. Ljudi su nas mešali (Dževad - Nedžad). Na koncertima ga glumci i voditelji najave kao Dževad, a onda ga ja dodatno bocnem pa mu velim: "Evo, da se ne bi ljutio, ja ću uzeti nadimak Nedžad". Jedno vreme sam samog sebe prozvao "Džeki", samo da se Nedžad ne bi ljutio.

Posle teških pa bičeva sudbine, nekoliko saobraćajki, nekoliko moždanih udara i bajpasova, Dževad Ibrahimagić živi od ljubavi svojih bližnjih i lepih uspomena. Teško govori, a tako lako peva.

- Posle svih iskustava po restoranima, hotelima, koncertima, festivalima, sazreo sam kao pevač. Na pragu osamdesete možda i najbolje pevam.

(Goran Milošević)