73. rođendan Ere Ojdanića: Pravi Era je na pločama, u zavičajnim i patriotskim pesmama (PLEJLISTA)

"Pokraj stada u planini tužno frulu svoju sviram,

Preporučujemo

dok u hladu ovce pasu čobanicu ja dozivam.

Rado, lepa Rado, gde je tvoje stado,

zalud smo se mi voleli i na vernost srećo kleli,

što pogazi obećanje, prvo milovanje.

Zlatibore moj zeleni i livado puna rose,

nema više njenog stada, ne gaze te noge bose.

Ja u selu i sad živim, ostarilo moje lice,

još ponekad Radu vidim kada siđem u Užice."

(Rade Vučković)

- "Rada" je i danas jedna od mojih najslušanijih pesama. Pevao sam je na legendarnom festivalu "Ilidža", jedinom, pravom i najvećem festivalu narodne muzike. Pesmu je napisao veliki boem i pesnik Rade Vučković, duša moja i srce. Rade poznaje emociju ovog naroda, a mene je pogodio u žicu - priča Era za Muzičku apoteku.

- Tri godine uzastopno sam nastupio na "Ilidži": '78, '79 i '80. Ostavio sam veliki trag na tom festivalu, ali eto ljudi ih organizacionog odbora ne pozvaše me na obeležavanje pola veka "Ilidže". Neki su me u Bosni proglasili četničkim pevačem, a ja sam pored moje Šumadije voleo sevdah i bosanske pevače.

- Nedžad je znao da mi kaže: "Erotije, limun ti žut, pripazi mi na torbu, popio sam neku". Stotine pevača iz Bosne napravilo je karijeru u Srbiji. Koliko sam ja snimio za "Diskos", toliko je snimio i Kemal Malovčić. Kemal je prvih petnaestak godina karijere pevao i snimao čistu Šumadiju.

Era je srpski domaćin i u životu i u pesmi. Iz rodne Visoke kod Arilja, pored najlepše i najčistije reke Rzava, mnogo toga je doneo u Beograd.

- Ja znam i da posejem i da požanjem, da uzorem i da oberem, da pomuzem i napravim. Ja sam prvi od mojih kolega krenuo sa malom privredom. 1980. kupio sam svoj motel, naučio da sviram, pevam i komponujem. Ja sam svoj majstor i na njivi, i u muzici i u maloj privredi.

Erini muzički roditelji su Doca Ivanković i Radoje Mitrović Barajevac. Erinu karijeru obeležili su i Rade Vučković, Buca Jovanović, Branimir Đokić, Vukas, Novica Urošević, Predrag Negovanović, Žarko Pavlović Valjevac, Tomica Miljić, Zoran Starčević, Braća Spasojević, Mirko Kodić...

- Branimir Đokić me pratio na najvećem broju ploča. Zajedno smo počinjali, i danas se odlično slažemo i nastupamo, utopile se naše fajterske energije. Brana i ja volimo da izgorimo na sceni.

Sa nevericom gleda Era u omote svojih ploča. Bilo ih je tridesetak za ovih pola veka.

- 70-ih sam snimao i po tri singlice godišnje. Mesecima sam odabirao pesme od najvećih autora narodne muzike, vežbao ih, proveravao kod publike, živeo sam sa pesmama i danima i noćima dok ih ne stavim na ploču.

- Kad vidim sve ove moje singlice i albume, shvatim koliko sam godina poštenog rada uložio u sebe i u svoju publiku. Sve te moje pesme i ploče, to je mojih pola veka karijere. Moja majka je čuvala u posebnom sanduku, pod ključem, svaku moju ploču. Ali, ja pođem na emisiju ili kod nekih ispisnika, pa uzmem poneku od majke. I tako osatoh bez mojih ploča.

Foto: Promo

Erine godine prođoše i na svadbama. Pojele ga nespavane noći, možda i više od svih žena.

- Pevao sam svadbe i kad nije bilo struje, 60-ih sam pevao bez mikrofona i ozvučenja. Uživo harmonika, violina, kontrabas sa onim zvečkama. Milanče, Vlasta, Šumac i ja, bila je to ekipa za sva sela oko Beograda. Tada smo pevali: "Niko ne zna šta su muke teške, dok ne prođe Pinosavu peške".

- Ona sva u brdu, a ja deset kilometara po kuma, deset kilometara po starojka. Duša ti dođe u nos. Pa onda iz Pinosave u Rušanj po familiju. Kreneš ujutru, a dođeš uveče pod šatru. Ali, to su bile takve svadbe i takvi običaji. Ako je na svadbi pet vojvoda, svaki uzme po dvojicu muzičara. Svaki vojvoda se veseli u svom ćošku i ne ometa ostale. Bile su to svadbe koje sam odsvirao, otpevao i prepešačio.

Era se najlepše odmara na selu, ima mnogo sela i u Erinim pesmama. Onaj pravi Era ostao je na singlovima i albumima, u zavičajnim i patriotskim pesmama

- Opevao sam moj rodni kraj kao retko koji pevač: Zlatibor, Užice, Ivanjicu, Drinu, Đetinju, Rade, Milice, čobanice, proplanke, pršute, kleke, ćilime, jele... Pošto je moja majka iz Ljubiša, a ja sa ove strane Rzava, iz Visoke, imao sam potrebu da opevam moje korene. Skromno, mislim da sam od čelnika opštine Čajetina zaslužio makar pet ari placa i jednu vikendicu na Zlatiboru.

Pristao bi Era i da ga obese, samo da to televizija snima - primetiše mnogi. Onaj pravi Era nije intetesantan za kamere rijaliti Srbije.

- Ja na televizijama i ne stižem da pokažem svoje emocije. Sve su to emisije rijaliti karaktera, pune tenzije i izveštačenog ludila. Drago mi je da sve ove godine moje pesme imaju izuzetan tretman u Muzičkoj apoteci. Ti znaš da skineš prašinicu sa starih ploča, da izvučeš iz naftalina zaboravljene pesme i da ih oživiš. Bogu hvala i pesmi još sam živ i zdrav. U tim pesmama sam onaj pravi, najoriginalniji i najizvorniji.

(Goran Milošević)