70. rođendan Miroslava Ilića: Kovčeg tuge i prve pesme "Slavuja iz Mrčajevaca" (PLEJLISTA)

"Zora zori i dan zabjelio, misle ljudi da sam uranio,

Preporučujemo

a ja bolan sanka ni vidio, akamoli svojoj dragoj bio.

Aj, aman, aman, aman, aj, aj ružo moja rumena,

oj zvezdice danice, moja mila sestrice, aj sevdijadi, dušo i srce.

Zora zori, a ja okasnio, misle ljudi da sam šenlučio,

a ja bolan oka ni sklopio, akamoli ašik provodio.

Zora zori, mjesec se sakrio, kažu ljudi gde si sevdah vio,

a ja bolan po gori hodio, sa pjesmama noćcu provodio."

(Mijat Božović - Predrag Kojdić)

Pesmom "Zora zori i dan zabjelio" Miroslav Ilić je potvrdio sav svoj pevački potencijal, naročito onaj sevdalijski. "Slavuj iz Mrčjevaca" na svom debitantskom nastupu na festivalu "Ilidža" 1973. godine odneo je pobedu. Pobedio, a nije ni pevao! Snimio u studiju, a nije se pojavio na bini - imao užasnu tremu. Bile su to godine Miroslavljevih blistavih početaka, godine "Devojke iz grada", godine traženja i kolebanja, godine najvećih uspeha i najveće tuge. O tim godinama, na svoj 70. rođendan, priča Miro za Muzičku apoteku.

- Obren jeste moj muzički otac, ali mene su moji roditelji naučili da pevam. Moja majka je do zadnjeg trena verovala da je pesma moj život. Zbog nje, za njenu ljubav, počeo sam da pevam, da živim za pesmu a, bogami, i od pesme. Moja majka Milica imala je divan glas i još bolji sluh. U ono posleratno vreme, kada osim retkih radio aparata nije bilo ničeg drugog da bi se čula i zapamtila neka pesma, moja majka je u glavi beležila sve melodije. Uveče, kad se vrati sa njive, pevala je meni, nešto kao uspavanku.

- Moj otac Žiko pevao je u seoskom horu koji u našem selu postoji više od sto godina. Sa grupom pevača iz Mrčajevaca putovali su po zemlji, pevali, svirali, osvajali nagrade, ponosili se pesmom po čemu je naše selo od davnina čuveno.

Tako je mlađani Miro, zajapureni plavušan i vunderkind Obrena Pjevovića i njegove "Raspevane Šumadije", na polugodištu osmog razreda, u svojoj petnaestoj godini snimio svoju prvu ploču za produkciju Diskos sa pesmama Dragana Aleksića i Mlađe Uroševića: "Savila se vita grana jablana", "Potočić žubori" i "Poslušajte pesmu moju".

- Ja sam mislio i da batalim pesmu kad sam saznao da ću tako rano ostati bez majke. Hteo sam da otkažem ugovorenu turneju u Bugarskoj, da bih bio kraj bolesne majke u Mrčajevcima. Moja rano preminula majka žalila je što sam ostao jedinac, što nemam brata ili sestru da me sačekaju posle napornih turneja. Zato mi je majka Milica bila preča od svega, pa i pesme.

- Reči moje majke ulile su mi snagu da nikad ne ostavim pesmu. Govorila mi je, u stvari zavetovala: "Sine, život ni prema kome od nas nije baš milosrdan. Za sve se mora boriti, pa i za pesmu. A pesma je tvoj život, hleb tvog deteta. Znaj, tvoja pesma je potrebna mnogima. Ti nisi svestan koliko radosti donosiš ljudima koje nikad nisi sreo ni video. To je za mene, tvoju majku, koja te je naučila da pevaš, najveće hvala. Zato, molim te, kreni na put, idi u Bugarsku. Ja ću sama u Mrčajevce. Lećiću se zamišljajući te kako pevaš, kako razveseljavaš ponekad i tužne ljude.

Miroslav Ilić Foto: A. Nalbantjan

Otišao je Miro na turneju u Bugarsku. Mnogobrojni građani Sofije su ga frenetičnim aplauzima po nekoliko puta vraćali na pozornicu. Niko od njih primetio nije da su Miroslavljeve oči prepune suza. Miroslav je pevao i tugovao, svakog dana telefonom pozivao Mrčajevce i raspitivao se za majčino zdravlje. Posle dvadeset dana provedenih na turneji u Bugarskoj, Miroslav se sa najcrnjom slutnjom vratio u Mrčajevce.

- Nikad mi nije bilo teže. Proklinjao sam novac, turneju, karijeru, pesmu. Zaricao sam se dok sam jurio prema Mrčajevcima da više nikad ne uzmem mikrofon. Znao sam da mi je pesma ukrala poslednje dane koje sam morao da provedem pored najdraže osobe. Kad sam video majku, znao sam da su joj sati odbrojani. Još jednom se zarekoh da ću ostaviti ploče, snimanja, koncerte. Majka je uspela samo još toliko da izusti: "Obećaj mi da ćeš zbog mene nastaviti da pevaš sve dok te grlo služi i pesma priziva". Obećah i zauvek se oprostih od majke.

Još dok je Miroslav putovao po Bugarskoj, Obren Pjevović je smišljao neke nove pesme. Obren je naslutio šta se može dogoditi Miroslavljevoj majci. I Obrenova majka se zvala Milica i imala isto tako 46 godina kad je umrla. Obren je znao za Miličinu bolest, znao je koliko je ta dobra i plemenita žena volela svog sina jedinca, koliko ga je zadojila pesmom.

- Bez majke Milice ja ne bi bio to što jesam: ponosan Mrčajevčanin čijim venama teče plava seljačka krv, privržen porodici, roditeljima, supruzi, deci, rodnom selu iz koga crpim inspiraciju za nove pesme.

Miroslava su bolele i obavezivale majčine reči koje i dan-danas čuva u nekom svom kovčegu tuge. Ipak, laknulo mu je kada mu je Obren, odmah posle majčine sahrane, ispričao stihove "Pesme majci".

- Snimio sam je, ali sam obećao i sebi i Obrenu da je više nikad neću zapevati, kako ne bih povredio seni moje ili bilo čije mrtve majke. Elegična melodija Obrenove pesme i aranžman Dragana Aleksandrića još jednom su me podsetili na majčine poslednje reči.

Poslušajte pesme sa prvih šest ploča Miroslava Ilića. Odmah posle "Devojke iz grada, tokom samo jedne godine, 1973, snimio je Miro 10 pesama, četiri singlice za tri diskografske kuće: "Selo moje zavičaju mio", "Plastim suvu travu", "Razboleh se pod trešnjama", "Bez tebe zora ne donosi dan", "Zora zori i dan zabjelio", "Kad grožđe zri", "Oj, Moravo, zelena dolamo", "Ajd, idemo Rado", "Gina", "Dođi draga".

(Goran Milošević)