Prof. dr Ljubomir Lukić (1): Upoznajte inženjera koji zna više o harmonici od svih harmonikaša

Inženjer mašinstva Ljubomir Lukić svira harmoniku uglavnom za svoju dušu, a poznaje harmoniku i harmonikaše bolje i od najvećih virtuoza. Kada bi se održalo svetsko takmičenje u poznavanju harmonike i harmonikaša, predstavnik Muzičke apoteke bio bi prof. dr Ljubomir Lukić.

Preporučujemo

- Harmoniku sam zavoleo od detinjstva, mnogo pre studija mašinstva. Rođen sam iza Divčibara, u Mionici kod Kosjerića. Radio sam na rukovodećim položajima u Industriji mašina "Ivo Lola Ribar". Obilazio sam ceo svet prezentujući naše mašine, dostignuća i tehnologije. S druge strane, gde god sam boravio interesovao sam se za harmoniku, njene izvore, razvoj. Obilazio sam fabrike harmonike, institute, univerzitete, muzeje. Pošto se nisam bavio sviranjem na harmonici, želeo sam da dam doprinos harmonici kroz njenu kostrukcijsku i akustičnu analizu i istraživanje njenog dolaska na naše prostore - priča Ljubomir Lukić, pokretna enciklopedija harmonike.

Profesor Lukić poznaje svaki delić harmonike, njenu srž i bit. Slušajući profesora Lukića, poverovah da i harmonika ima dušu.

- Harmonika je najsloženiji muzički instrument. Ja kao doktor mašinstva mogu da kažem da je harmonika jedan od najsloženijih tehničkih uređaja koji je u ljudskoj upotrebi. Harmonika ima nekoliko hiljada delova, ima i mehanički automat koji ima svoj logički algoritam. Nema baterije, nema elektroniku, nema ni podmazivanja, radi bešumno. Ima u harmonici i tehnologije metala, drveta, nemetala, prirodnih materijala, tekstila, papira, kože. Kao takva predstavlja vrhunac u izgradnji muzičkih instrumenata. Konstrukcija drugih instrumenata ponavlja se vekovima, a harmonika se neprekidno razvija od svog patenta pa do danas.

Profesor Lukić je do sada objavio dve knjige o harmonici: "Harmonika - fascinantna priča" i "Konstrukcija i akustika savremene harmonike". Angažovan je kao redovni profesor na predmetu Konstrukciono-akustička analiza harmonike.

- "Konstrukcija i akustika savremene koncertne harmonike" je jedinstvena monografija u svetskim okvirima, koja se izučava na nivou doktorskih studija na Filološko-umetničkom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. To je jedino mesto u Srbiji gde se na akademskom nivou izučava harmonika. Pa, ako već kažemo da harmonika ima dušu, neophodno je da se njen izvođač upozna sa tom dušom, da sjedini svoju dušu sa dušom instrumenta, i onda je to vrhunac ljubavi.

Ljubomir Lukić je pre 35 godina doktorirao na temu mašina i proizvodnih tehnologija. Profesorovo interesovanje za harmoniku i harmonikaše traje pola veka.

- Pregledavajući udžbenike za muzičku kulturu, ne nađoh reč harmonika. Ne da nisam našao neki tekst o harmonici, nego reč harmonika ne postoji. Kada sam krenuo sa izučavanjem, saznadoh da je razvoj harmonike i svih instrumenata na bazi slobodnog jezička nastao od instrumenta šen iz drevne Kine.

- Ja sam doneo jedan primerak šena baš iz Kine, izučio princip njegovog rada. Šen je došao u Evropu 1777. godine, kada ga je jedan francuski monah doneo u Pariz. Od tada počinje razvoj grupe instrumenata sa slobodnim jezičkom. Taj jezičak se nalazi na vrhu 17 bambusovih svirala u formi ptice feniks, koji svojom oscilacijom stvaraju ton. Dužina bambusovih cevi govori o visini tona.

- Ovaj instrument se i danas koristi u tradicionalnim kineskim operama, a prodaje uglavnom kao suvenir. Daje ton prilikom duvanja i pritiskom na otvor. Ton šena je veoma sličan onom na harmonici, iako nemaju nikakve fizičke sličnosti. Harmonika je najpopularniji i najrasprostranjeniji instrument. Ja imam prototip prve harmonike iz 1829. koji je patentirao jedan čudnovati Jermenin Kiril Demijan iz Beča. Instrumentu je dao ime "akordion", koji je i dan-danas ostao u internacionalnoj terminologiji.

Printskrin: Youtube/PESMA KAO LEK – TV DUGA PLUS

Profesor Lukić je posebnu pažnju posvetio izučavanju istorije harmonike i narodne muzike u Srbiji.

- 1830. godine Srbija je dobila "Hatišerif", kojim je uspostavljena prva državnost i unutrašnja organizacija Srbije. Knez Miloš je ubrzo formirao jednu grupu svojih čuvara bezbednosti, odnosno lične garde. Bilo je tu i "bećara" koji su lepo pevali. Kada je Miloš Obrenović došao u Šabac kod svoga brata, upoznao je Josipa Šlezingera koga je Jevrem doveo iz Novog Sada kao kapelnika da njegovu decu uči muzici. Miloš ga je odmah odveo u Kragujevac i formirao "Prvu muzičku serbsko-knjaževsku bandu". To je bio prvi muzički orkestar u Srbiji. U vreme Turaka u Srbiji su svirale zurle, okarine, ćemane.

- Josip Šlezinger je višestruko značajan u muzičkoj istorji Srbije: on je Srbe naučio prvim notama, uveo trubu u vojnu službu, osmislio kolo - da Srbi igraju držeći se za ruke, simbolizujući snagu, slogu i jedinstvo. Harmonika je, zapravo, tek počela da se proizvodi, ali još nije stigla u Srbiju.

Poseban doprinos razvoju harmonike dali su njeni prvi majstori, kasniji proizvođači i vlasnici prvih fabrika harmonike.

- Prvu firmu za proizvodnju harmonike registrovao je 1857. godine Matijas Honer. On je u početku pravio usne harmonike, a tek od 1900. počeo je da pravi harmonike sa mehom. Otac proizvodnje harmonike je Paolo Soprani, pa njegov brat Setimio Soprani, koji je 1863. otvorio prvu radionicu sa četiri hiljade zaposlenih. Kasnije su čitave italijanske familije, kad nauče zanat, osnivali svoje radionice. Pre sto godina u gradu Kastelfidardu bilo je oko 150 takvih radionica. Soprani je proizvodio oko 270.000 harmonika godišnje, oko 800 dnevno! U nekim mestima Italije - Loreto, Rekanati, Kamerano, Osimo - svo stanovništvo je radilo na proizvodnji harmonike. Jedno malo mesto, Kamerano, Silvio Skandali je podigao na nivo svetske mape proizvodnje harmonike.

- Jedan drugi čovek, iz potpuno druge priče, sa Severa Italije, koji je svirao harmoniku od trga do trga, Mariano Dalape 1876. osniva svoju kompaniju u Stradeli kod Parme. Dalape je Srbiju definitivno zarazio sa harmonikom.

Zanimljiva je priča profesora Lukića o dolasku prvih harmonika u Srbiju.

- Berlinski kongres je značajan za dolazak harmonike u Srbiju. Naša mlada država preuzela je obavezu da izgradi prugu Budimpešta-Beograd-Niš, da bi se stvorila linija Zapadne Evrope prema Osmanlijskom carstvu. Pruga je puštena 1884. Doduše, i pre toga je cvetala trgovina sa Austrougarskom, koja je bila praktično sa druge strane reke Save i Dunava. Bogati trgovci su otkupljivali stoku, koju su prodavali u Pešti, Beču, Ferencvarošu. Zalazeći u bečke restorane, upoznali su i prve harmonike, kvartet braće Šramel.

- Prve harmonike je doneo Spira Stamenković iz Vojvodine, zajedno sa lekovima za svoje apoteke. Mita Pašona je donosio uz svoju robu iz Beča i prve harmonike. Mateja Tomić, deda Radojke Živković, takođe je doneo harmoniku svom sinu Tiki. Dakle, prve harmomike su stigle u Srbiju još krajem 19. veka, mnogo pre Švaba i njihovih pušaka u Velikom ratu. Ja imam i fakture o kupovini harmonkka iz tog doba. Doduše, istina je da su Švabe posle poraza na Ceru i Mačkovom kamenu, bežeći glavom bez obzira, ostavljali harmonike po Srbiji.

Veliki značaj za ostanak i razvoj harmonike u Srbiji ima i kafana.

- Kafana je krajem 19. i početkom 20. veka bila glavna državna institucija. U kafani su se održale prve pozorišne predstave, prvi sajam knjiga, osnovala narodna banka, formirale prve političke partije, dobrovoljački odredi, okupljali se svi slojevi, državnici, umetnici, kriminalci, sirotinja. Bilo je to mesto za romske žičane orkestre. Mihajlo Petrović Alas, možda i najveći izvorni srpski naučnik, koji je krajem 19. veka doktorirao na Sorboni, izašao sa svojim hidrauličkkm integratorom na svetski sajam 1885. kao preteča kompjutera, postao akademik sa 32 godine. Mika Alas je pored svega nabrojanog svirao violinu i kao student plaćao Arsi Jovanoviću da ga uči. Po povratku sa Sorbone imao je svoju bandu sa kojom je svirao po kafanama. Kafana je ogledalo jednog društva, u kafani se ćutalo kad se svira muzika. I Carevac je imao kafanu, "Savinačku kasinu". Radio Beograd je uživo prenosio koncerte iz kafana .

Komercijalizacija je, izgleda, učinila svoje i na planu proizvodnje harmonike. Sa pojeftinjenjem harmonike dolazi i do pojeftinjenja muzike.

- Najbolje harmonike su proizvedene 60-ih godina prošlog veka. Tada se gledalo na kvalitet, a ne na profit. Bila je to najzdravija trka u proizvodnji harmonike. Već početkom 70-ih prelazi se na eru elektronskih instrumenata, mnogo jeftinijih. Tih godina kreću i opijati, pojavljuju se drugi muzički trendovi (Bitlsi, Rolingstonsi), koji su smanjili proizvodnju harmonike. Tako su nestali tradicionalni proizvođači harmonike.

Profesor Lukić priprema i treću knjigu o harmonici: "120 godina harmonike u Srbiji".

- Mnogo se priča da u Srbiji nema smera za harmoniku i narodnu muziku u muzičkim školama, gde bi harmomikaši učili izvođačku tehniku za narodnu muziku. Ali, postavlja se pitanje ko će to da formira, ko će to da predaje, da osmisli programe. Jer, pred državne organe treba da izađe autoritet. Kao što stolar treba da zna da napravi stolicu, tako i svršeni harmonikaš treba da zna da odsvira kolo na svadbi. To mu je kvalifikacija. Ja zameram našim najboljim harmonikašima što se nisu iškolovali, postali akademski obrazovani muzičari. Tako bi imali i intelektualni i umetnički autoritet u svojim istupima pred državom. Ovako, oni sa strane gledaju i kritikuju, a predstavnici države ih smatraju kafansko-šatorskim sviračima i ljudima sa estrade.

U sutrašnjem izdanju Muzičke apoteke predstavićemo naše najstarije harmonikaše, iz vizure Ljubomira Lukića, enciklopedije harmonike.

(Goran Milošević)