Radoslav Graić, 60 godina rada: Batalio sam karijeru operskog pevača i posvetio se popularnoj muzici

"Zašto se žuriš, neka sati lete,

odrasla ti si, nisi više dete,

pa zato čekaj, nikuda ne idi.

Ostaj ovde, moja budi sva,

ostaj ovde, moja budi sva.

Nijedna druga tako lepa nije,

to treba reći zašto da se krije,

ti si odavno stasala za ljubav,

ostaj ovde, moja budi sva,

ostaj ovde, moja budi sva.

Tvoje oko, badem je zreli,

tvoji zubi, biseri beli,

viti čempres u tvom je stasu,

cvrkut ptica u tvom glasu.

Ko to može takvu da te pusti,

ostačes sa mnom nek se otac ljuti,

jer ti si veruj stasala za ljubav.

Ostaj ovde, moja budi sva,

ostaj ovde, tebe volim ja."

(A. Kaldaras - Radoslav Graić)

"Ostaj ovde" je jedan od mojih najuspešnijih prepeva stranih pesama. Radio sam prepeve italijanskih kancona, francuskih šansona, radio sam čak i prepev japanske dečje pesme "Šušti, šušti, bagrem beli", ruske "Krokodilčić Gena", mađarske "Žuža voli Janoša"... I danas se čudim kako sam sve to uspevao - kaže maestro Radoslav Graić Graja, povodom 60 godina umetničkog rada.

Duboki su koreni Grajine muzičke svestranosti. Ima tu i genetike, i uticaja različitih muzičkih podneblja, i seoba kao sudbine.

- Rođen sam u Mrkonjić Gradu, blizu Banjaluke, okružen bajkovitim šumama i brdima, jezerima i potocima. Vaspitavan sam u staroj građanskoj porodici, duboko svestan svojih korena: dede Pere, uglednog trgovca i poslanika, pradede Nikole i njegovih priča o našim seobama iz Kninskog Polja, preko Bosanskog Grahova do Banjaluke.

- Pitao sam, još kao mali, zašto u prezimenu nemamo slovo "j". Saznadoh da je to zato što su naši preci obrađivali siromašnu zemlju. Mnogo se sadilo i sejalo, a malo uspevalo. Jedino pasulj nije mogao da omane. Pošto se u tom kraju pasulj zove gra', moji stari postadoše Graići.

Graja je jedan od najsvestanijih autora popularne muzike na ovim prostorima. 60-ih je počeo je sa zabavnjacima ("Anđelina", Stjuardesa", "Prolećni cvet"), nastavio sa dečjim pesmama (Vuče, vuče, bubo lenja", "Lako je prutu da se sokoli"), gradskim pesmama i romansama ("Sviraj, sviraj Pišta-baći", "Samo jednom srce ludi", "Eh, lane moje lane"), vranjanskm pesmama ("Mito bekrijo", "Stani, stani zoro", "Žubor voda žuborila"), vojvođanskim pesmama ("Puca jelek, tesan kroj"), šumadijskim pesmama ("Ne vraćam se više", "Zapiši u svom srcu", "Doleteće beli golub", "Hej, krčmarice"), baladicama ("Neveni", "Veni, veni, moj nevene", "Zaboravi me"), muzikom za tv, pozorište, film...

- "Mito bekrijo" je, ipak, moja najpopularnija pesma. Toliko je ušla u narod da se već smatra izvornom narodnom pesmom. Pesma je nastala 1968, godinu dana pre "Beogradskog sabora" na kome je prvi put javno izvdena. Prvo sam dobio poziv od Dragana Majkića, radijskog pevača i direktora putujućeg festivala "Jesen 68", da napišem jednu pesmu iz vranjanskog života, jer takve nove pesme odavno nije bilo.

- Kroz glavu mi je prošao i Bora i Vranje. I tako jedne noći, prvo sam napisao tekst, ubrzo se rodila i mlodija u sedmoosminskom ritmu. Još dok sam je pisao, pomišljao sam na Vasiliju Radojčić. Pesmu sam naslovio "Zašto dušo ne dođeš", snimio sa Vasilijom. Međutim, nekoliko dana uoči festivala, Vasilija doživi saobraćajku i otkaže učešće na putujućem festivalu. Nisam hteo da dam "Mitu" nijednom drugom pevaču, sačekah "Beogradski sabor".

Pesma nije pobedila na festivalu, a postade antologijska, zahvaljujući nenadmašnoj interpretaciji Vasilije Radojčić.

Početkom 60-ih eksplodirao je Graja i kao pevač i kao autor lepe zabavne muzike. 1965. oboleo je od boljke od koje ne postoji vakcina - zaljubio se u Jelisavetu, inženjara tehnologije, sa kojom je i danas u braku.

- Moja Jelisaveta je skromna žena i moj veliki prijatelj, pravi "bračni drug". Podarila mi je i sina Vladimira, nastavljača naše muzičke loze i pobednika "Evrovizije", dobili smo i unuka.

Napisao je Graja čitav ciklus novih sevdalinki: "Hajro, Hajrija" (Safet Isović), "Sjaj mjeseče, ali čuvaj tajne" (Slobodan Lalić), "Najlepša Bosanka" (Žika Nikolić), "Nema te nema" (Zaim Imamović), "Ašiklija" (Nedžad Salković)...

- 1971. godine imao sam čast da mi Safet Isović snimi pesmu "Hajro, Hajrija" na legendarnom ilidžanskom festivalu. Sećam se, letnja žega, a program se održava u "Skenderiji" pred sedam hiljada ljudi i uz direktan tv prenos. Ja sedim u prvom redu, Sajo peva, a sala ključa. Odmah sam znao da će biti neka nagrada.

- Kad se sve završilo, dobismo prvu nagradu. Odosmo u garderobu da čestitamo Saji na pobedi. Sajo, sav u znoju lica svog, pita: "Kako je bilo?" Smogoh snage da kažem: "Da sam imao vremena nešto bih promenio. Gledao sam na sat, pesma traje šest i po minuta. Dupli foršpil, pa se strofe ponavljjaju, pa refreni. Malo bih je skratio". A Sajo će ti nama: "Ih, što ti je primedba. Ne valja ni ono od tri minuta, začas proleti. Kad je dobra pesma, neka traje".

Pogađao je Graja i aktuelne muzičke trendove (laganice, grekose, rumbice), ali, uvek inspirisan duhom i ruhom ovdašnjeg folklora. Pisao je pesme i za proverene kantautore, Novicu Negovanovića i Tomu Zdravkovića.

- Naročito bih istakao Novicu Negovanovića i pesmu "Ne vraćam se više u tuđinu kletu". Otpevao je Nole toplo, sa puno duše, sa prelepim dinamičkim nijansiranjima i savršenom dikcijom. Njegova duša se oseća u svakoj njegovoj interpretaciji. Jer, za narodnu muziku nije važan samo glas. Mnogo je važnija emocija, a to se kod Noleta baš oseća.

- Tomu sam upoznao sredinom 60-ih na turneji po Istočnoj Srbiji. U toj ekipi je bio i legendarni Đorde Marjanović. Posle koncerta svratimo u jedan restoran u Knjaževcu i zateknemo vižljastog mladića sa prelepim tenorom, onako prijatnim, mekim glasom. Pevao je zabavne pesme, španske i napolitanske. Stidljivo je prišao da se upozna sa Đorđem i glumcima. Posle par godina sretoh ga u "Partizanovom" restoranu i ponudih mu pesmu "Poslednje pismo".

Ostavio je Graja višedecenijski neizbrisiv trag i na mestu muzičkog urednika i autora kultnih emisija u RTS-u. Današnji mediji vape za Grajinim umetničkim i autorskim ostvarenjima, za nekim novim "Pozorištem u kući" ili "Folk paradom".

- Više od 60 godina sam na muzičko-estradnoj sceni. Prijaju mi i komplimenti, ali, sve to što sam radio i uradio smatram sasvim normalnim proizvodom bogomdanog talenta i moje nadgradnje. Završio sam i srednju muzičku školu, muzičku akademiju, istoriju umetnosti. Ništa ja nisam specijalno uradio, tako sam se i ponašao.

- Ja sam školovao glas da budem pevač ozbiljne muzike. Imao sam prijatan tenor, lepo obojen. Još u srednjoj muzičkoj školi debitovao sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Molijerovim komedijama. Kad sam diplomirao 1961. na Muzičkoj akademiji, na odseku solo pevanje, dobio sam jake preporuke da pevam u Beogradskoj operi pod rukovodstvom čuvenog Oskara Danona. Uskočio sam u Smetaninu "Prodanu nevestu". Dobio sam i veliku rolu, ali ja sam usput radio i muziku za tada popularne festivale. Bila je to dilema mog života: ozbiljna ili popularna muzika, da li da batalim ono za šta sam se školovao ili ono što mi već donosi uspeh i popularnost. Prelomio sam na popularnu muziku i nisam se pokajao.

(Goran Milošević)