Pesme, stihovi i humoreske Zaima Fazlića: Odlazak tihog sevdalije (PLEJLISTA)

"O, živote moj, dao sam te njoj,

Preporučujemo

dadoh tebe, dadoh sebe, ženi voljenoj.

Prolaze moje godine mlade,

ona je otišla nema nade, a ja živim sam.

Dane mladosti, pune radosti,

njoj sam dao, nisam znao, pusta žalosti.

Da će mi proći godine mlade,

ona je otišla, nema nade, a ja živim sam.

Ugasi se plam, nikad više znam,

neću ljubiti i ljubljen biti, biću večno sam.

Prošle su moje godine mlade,

ona je otišla, nema nade, a ja živim sam."

(Dragan Aleksandrić - Zaim Fazlić Fazlija)

"O, živote moj" je jedna od najpevanijih pesama iz pera i duše Zaima Fazlića Fazlije. Pesmu je snimio Radiša Urošević na melodiju i aranžman Dragana Aleksandrića, a desetak godina kasnije i Nedžad Salković.

Zaim Fazlić (1947 - 2020) je iskonski sevdalija, zakleti Jugosloven i građanin sveta. Bosanac od Olova, a nije težak čovek.

- Ja sam po rođenju Zahid. Majka mi dala ime po svom bratu, koji je nestao u Velikom ratu. Rano sam ostao bez majke, pa kretoh da fizikališem i zarađujem po putevima, prugama i tunelima bivše Juge.

- Radeći u Splitu, primetih oglas za audiciju za pevača u Domu JNA. Javim se na audiciju, i upoznam lepog i pismenog muzičara. Bio je to Dragan Aleksandrić, koji postade moj prvi kompozitor, a ja njegov tekstopisac - pričao je Zaim u mojim emisijama.

- Kad sam došao u Beograd i počeo profesionalno da pevam, meni moj kum i drugar Dragan Aleksandrić predloži da uzmem Zaim kao umetničko ime. Prvih pet godina Dragan je bio moj putovođa, sa njim snimih prvih pet ploča. Kasnije upoznah i Danila Živkovića, mog drugog značajnog kompozitora. I tako, pevah, komponovah, pisah stihove za narodnjake sve dok se ne zarati u Jugi.

Od 1972. do 1984. snimio je Zaim Fazlić pet singlova i jedan album sa nekoliko slušanih i potencijalno skupih tezgaroških pesama: "Moj živote, nepravičan ti si", "Padajte tiho kiše jesenje", "Azemina", "Ispovest skitnice" "Ne veruješ da te volim", "Ne pevaj druže pesme tužne", "Pođi sa mnom Sarajko na Romaniju", "Slušaj majko moju pesmu"... Pevao je Zaim u najelitnijim hotelima i na najskupljim svadbama, ali van domašaja medija i menadžera.

- Pored Danila i Dragana nije mi ni trebao menadžer. S druge strane nisam se ni kartao, nisam ni pio. Bio sam kafanski pevač, al' nisam bio kafanski čovek. Otpevam i idem kući. Nisam voleo lutalce, ni u ljudskom ni u psećem carstvu.

- Ovim drugim posvetih pesmu: "Beograde pun si pasa, raznih oblika i rasa. Stiglo neko novo pomodarstvo - zavladalo gradom pseće carstvo. Kad se čovek kasno kući vrati, dobro mora đonove oprati. Iz kapije svake vreba, i gde treba i ne treba, po primerak ljubimca aždaje, preplaši vas kad naglo zalaje. Cele noći samo laju, kao da se dozivaju, kad zacvile složno usred mraka, k'o da peva Hor bečkih dečaka. Nekada su glavne face bile beogradske mace, a sad jadne bežeći od kerova, tek ponegde vire iz ćoškova."

Kad se zaratilo u bivšoj Jugi, Zaim je ostao bez otadžbine. Otišao je u Nemačku i ostao četvrt veka, tamo oko Švarcvalda.

- Za razliku od naših gastarbajtera, ja nisam otišao Nemačku da bih zaradio. Devedesetih sam spasavao živu glavu u državi kojoj sam se zakleo na vernost, a kad sam "odrobijao" kod Nemaca, opet se vratih na Jugine ruševine.

- Kad sam video šta ostade od Juge, napisah posvetu svojim književnim uzorima: "Kada bi se Viktor Igo iz hladnoga groba dig'o, usled naših estradnih prilika, našao bi bezbroj tema da napiše bez problema dva, tri toma modernih "Jadnika".

- Ako bi se Momo Kapor, makar uz veliki napor, umešao među ljude ove i video naše bruke, on bi brzo bez po muke napisao "Folirante" nove. Dostojevski, ruski brate, nek' anđeli tebe vrate, nek' ti daju bar malo života, pa da kreneš put Balkana, trebaće ti dva, tri dana da napišeš novog "Idiota".

Zaim je čovek od lepe reči, poeta i humorista. Naronjacima je darovao sentiše (Zaimove stihove snimali su Radiša Urošević, Nedžad Salković, Danilo Živković, Miroslav Radovanović, Milivoje Đurišić, Toma Jovanović, braća Samardžić) a za čitalačku publiku pisao rimovane humoreske.

Foto: Promo

- Živeći četvrt veka u Nemačkoj, kukali smo da su se Švabe otuđile, a sad ova internet pomama stiže i nas. Zato i napisah: "Ne traži me na fejsbuku, tamo nećeš naći moje ime, dođi uzmi me za ruku i k'o nekad nežno poljubi me. Zaboravi telefone, oni će nas samo ometati, ostavi ih neka zvone, 'ajmo našim parkom prošetati. Nek' sve bude kao prije, povratimo romantike malo, ubija nam emocije to prokleto malo sokoćalo."

Ovekovečio je Zaim svojim stihovima i ljubavnike i trudbenike, i pretke i potomke, i narodnjake i zabavnjake. Opevao je i one koje najviše prezire - lovce u mutnom.

"Ja sam Bole, svak me znade, menadžer sam sa e(k)strade. Umetnice mlade vijam, te ih guram i probijam. Love ima, nema krize, radim strogo za devize, a svi znaju da kod Bola lova ide pola-pola. Onomad mi reče Šica, tamo preko u Kukljinu, ima jedna umetnica, peva u pi... materinu. Vera, Vesna, Brena, Ceca, sve su za nju mala deca. Odem tamo čim je čujem, da je smesta angažujem. A orkestar, živa vatra, čuo za njih i Sinatra. Sve sviraju, bez problema, od Ilidže do San Rema. Armuništak Crni Bora iz Mačvanskog Prnjavora pratio je Nadu, Jecu, jede bato živu decu! Mića, zlatna violina, skoro stigo iz Kovina, bio tamo neko vreme, imao psihičke probleme. Al' kad svira, dušu dira, bila terca ili kvarta, od Moravca do Mocarta. Rade Glista, gitarista, Lepi Vasa, majstor basa, muzikanti, prva klasa. U Briselu jedan Čeda, celo vreme mrko gleda, pivo pije sve iz flaše, pa prozbori poluglasno, a ja čujem vrlo jasno. Znate li vi nešto naše, kažu da ste iz Srbije, zar vas bre sramota nije, tu cvilite kao mačke, neke zurle istočnjačke. Zapevajte onu staru o Milošu i Lazaru, Hajduk Veljku, Sinđeliću, zapevajte to za čiču. Blizu švajcarske granice nabasasmo na "ujkice". Neće Brenu ni Šabana, traže Jelačića bana. Vidim neki čudni ljudi, a Bora se čudom čudi: Ne znam da mi umre keva, kaži bolan šta taj peva!"

Izvirali su iz Zaima stihovi kao potoci ispod Romanije. U poslednjem nastupu u mojoj emisiji proključao je kao gejzir i u dahu izdeklemovao svoju rimovanu autobiografiju:

"Roden sam u selu Vrutci, ispod Romanije, srednji sin u majke Bibe i oca Alije. Četrdeset sedma beše, kriza posle rata, a bilo nas k'o u priči, tri sestre, tri brata. Sirotinja puka beše, al' kukali nismo, imali smo skromno, a lepo detinjstvo. Od malena voleo sam pesmu i muziku, igralo je srce kada čuje harmoniku. Kad na Šapcu želje krenu, rastem od miline, kad zasvira Buca, Radojka i Tine. Kažu da sam po talentu na oca Aliju, on je lepo pevat' znao uz svoju šargiju. Par godina radio sam u Splitu, na Rivi, i shvatio da se tamo negde bolje živi. Sledio sam svoju zvezdu, svoje osećaje, upoznao nove ljude, druge običaje. Posle Splita odvede me put u Crnu Goru, pamtim tunel Trebješicu kao noćnu moru. Posao opasan i težak do tuge i bola, tu jedva izdržah godinu i pola. Odatle me Aleksandrić Dragan izbavio, jer to mi je još u Splitu obećao bio. Došao sam u Beograd, grad iz mojih snova, i moj život od tog dana počinje iznova. To su bili srećni dani u životu mome, Draganu ću uvek biti zahvlan na tome. Bio mi je kum i drugar i korepetitor, ja mu bio tekstopisac, on moj kompozitor. Živeo sam na Zvezdari dvadeset godina, za to vreme oženih se, dobismo i sina. Tih dana je sudbina mi dve radosti dala: moju dragu Julijanu i sina Kemala. Pevao sam lepe pesme, ništa politički, u kafani svako veče koncert solistički. Svadbe, slave, ispraćaje, pamtiću zacelo, sela Slance, Ritopek i Veliko Selo. Vinča, Boleč, Begaljica, Grocka, Zaklopača, tu je seljak znao da se veseli i plaća. Beše lepo, ali zaman, ne potraja dugo, stigli neki čudni ljudi, neko vreme drugo. Vidio sam da mi nije mesto u toj priči, teška srca odlučih se nekuda otići. Uzeo sam ženu, sina, našu dragu mačku, par kofera i kod tašte spičih za Nemačku. Ponovi se stara priča na primeru mome, uvek kada divlji dođu teraju pitome. Ostao sam u životu normalan i skroman, po prirodi nikad nisam bio megaloman. Prošao sam pola sveta, ne bih da se hvalim, ali samo pesmi mogu za to da zahvalim. Još u srcu želja živi i potajno snevam da ponegde i ponekad iz duše zapevam. Bez bakšiša, porudžbina, za se i za raju, stare pesme koje srce i dušu diraju."

Zaim Fazlić Fazlija preminuo je u 73. godini, 1. decembra 2020.

(Goran Milošević)