Moma Nikolić, najmlađi od Osam tamburaša s Petrovaradina: Tambura je dama koja prati trendove

"Dones'te mi crnog vina, hoću priče da se setim,

Preporučujemo

baš na ovom dragom mestu gde je nekad ona bila.

Zaustavite Dunav i skazaljke stare, ovo je pesma moja,

i reka moje nade. Nek nas opet prate,

s pesmom crnog vina, Osam tamburaša s Petrovaradina.

U belom ćeš sa mnom poći, vodiću te na venčanje,

bacaće nam cveće sreće, rastavit' nas niko neće.

Tamburaši svirajte mi divne pesme od davnina,

ja ću ljubit' kose njene i polako piti vina".

(Minja Vučetić - Ratko Šoć)

Ova pesma je nastala baš na Petrovaradinu 1975. godine, posle jedne boemske sedeljke sa tamburašima. Akovi vina i buradi zlata ne mogu da plate ovu pesmu, ni nekoliko miliona pregleda na Jutjubu. Široka vojvođanska ravnica i još šira vojvođanska duša rasplinula je i dvojicu brđana. "Osam tamburaša s Petrovaradina" napisaše dva boema poreklom iz Crne Gore: Minja Vučetić, poreklom iz Risna, profesor muzike, napisao je melodiju, a Ratko Šoć, Cetinjanin, akademski slikar iz Vrbasa, antologijske stihove. Pesmu je proslavio Zvonko Bogdan, uz značajne izmene originalnog teksta.

- Petrovaradinska tvrđava je naš "Karnegi hol", tamburaški centar sveta. Svirali smo britanskoj kraljici, Elizabeti Tejlor, Ričardu Bartonu, Sofiji Loren, Bertu Lankasteru, Titu. Petrovaradin je sinonim za okupljanja uz tamburaše, to vreme za mene i dalje traje, još u meni živi - priča Momčilo Moma Nikolić, najmlađi od Osam tamburaša s Petrovaradina.

- Tambura je kulturno blago ovog podneblja. Svira se tambura i u Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji, Slavoniji, Dalmaciji, ali nigde ne zvuči na tom orkestarskom nivou kao u Vojvodini i pod umetničkim vođstvom Janike Balaža.

Proveo je Moma tri decenije u Americi i Kanadi. Svojom svirkom i tamburom preneo je jedan deo Vojvodine s one strane bare, do Holivuda i Bele Kuće.

- I u dijaspori se čuva i svira naša vojvođanska muzika, možda čak i brižljivije nego ovde kod nas. Odmetnula se tambura i u neke druge žanrove, a čista Vojvodina se čuje u još ponekom bircuzu, onako spontano i divlje. Mi smo sa čika Janikom (kršteno ime Jovan) svirali programsku muziku: uvertire, ciganske potpurije, romanse, starogradske, operete, klasiku, svetsku muziku...

- Dok ljudi tiho razgovaraju i ručaju, mi sviramo tek toliko da ne smetamo. A kad budemo primećeni, onda kreću i porudžbine.

Svirao je Moma na pločama Zvonka Bogdana, Olivere Katarine, Radeta Šerbedžije. Svirao je ljudima svih vrsta, karaktera i boja, držeći se saveta svog slavnog oca, Crnog Steve iz Silbaša: "Što si čuo nisi čuo, što si video nisi video".

- Moj otac me zadojio mnogim instrumentima, zato me i zovu multiinstrumentalista. U našoj kući smo za Božić pijukali i po slami i po instrumentima poređanim po podu. Svirao sam sve žičane instrumente, a tamburu zavoleh. Dadoh joj više nego svojim bližnjim.

Od 1969. do 1988. proveo je Moma u Velikom tamburaškom orkestru Radio Novog Sada. Prošao je sve stepenice - od pripravnika na tamburi do koncertnog soliste.

- Janika nas je naučio da volimo tamburu i muziku, da volimo goste kojima sviramo, da im se predamo do kraja. Dirigovao je svakim svojim pokretom, gestom, grimasom, osmehom. Zato smo ga tako nepogrešivo pratili.

Foto: Promo

Prati Moma i nove trendove na tamburi, osluškuje talente, nada se nekom novom Janiki, Stevi, Pišti, Meksikancu, Čiči.

- Muzika se danas drugačije sluša, ali, tambura je ostala jedna dama koja prati trendove, pa i ove moderne kultiviše u vode evergrina, dajući im atribut večnosti.

Moma Nikolić je istinski ambasador tambure u svetu, dobitnik prestižne Američko-kanadske nacionalne muzičke nagrade za očuvanje muzičkih tradicija.

- Drago mi je da je moja misija prepoznata, čast je bilo primiti takvu nagradu i u ime onih kojih više nema.

(Goran Milošević)