Ahmet Bajrić, sevdalija i dvojkaš: Srbija je kuća od sto vrata, svakog prima kao brata

"Volim selo kada zore sviću, uske staze kad ruže prepliću,

Preporučujemo

visibabu kad iz snega viri, poj slavuja, sunce kad se smiri.

Hej seljaci zapevajmo sada, nas da nije ne bi bilo grada,

svak je seljak kriti mu ne vredi, il' po ocu ili po pradedi.

Ako ne znaš sreća šta se zove, slušaj zorom petli kada poje,

udar groma po kamenu ljutom, put raskaljan ilovačom žutom.

Seljaci su srca plemenoga, svakog vole k'o svog rođenoga,

tužnog teše, veselog prihvate, gladnog prime, a sita isprate".

(Miki Mitrović - Dragoljub Hadžić)

Ova pesma nije hit, a može da bude seljačka himna, prelepa posveta selu i seljacima. Snimljena je 1977. godine, na vrhuncu jugoslovenske narodnjačke diskografije. Takve su skoro sve pesme iz opusa gospodina Ahmeta Bajrića - lepe, a nedovoljno iskorišćene.

- Odrastao sam uz sevdah, uz mog muzikalnog oca i njegove tamburaše, uz nemirnu Unu i bihaćke sevdalije. Upijao sam te pesme, kako ih čujem, ja ih pevam. I danas ne mogu da objasnim kako se pesma lepi za mene - priča Ahmet za Muzičku apoteku.

- Odvedu me tamburaši na jedno veselje u predgrađu Bihaća. Daju mi mikrofon, a ja onako mali kao ćup, ne vide me, al' me dobro čuju. Okitiše me parama i košuljama perlonkama kao božićnu jelku. Kad sam došao kući, otac me batinama proveravao da nisam ukrao. Tako sam kao dete osetio šta je ljubav i šta je bol, a to dvoje kad se spoji dobijete najlepši sevdah na svetu.

Ahmet je tipičan dvojkaš, pevač reskog glasa, od raspona i visine. 70-ih i 80-ih godina snimio je desetine prelepih pesama: "Spava otac, spava nana", "Ja ne mogu proći kroz taj grad", "Ej, seljaci", "Volim je, volim", "Gori vatra ljubavi tvoje", "Neću da se ženim", "Ej, drugovi povijenih pleća", "Dođi Azra, ja te čekam"...

- Mnogi bi napravili ozbiljnu karijeru i sa jednom od pomenutih pesama. Čuo sam od mnogih kolega: "Eh, da je meni "Spava otac, spava nana". Kad sam snimio najlepše pesme, otišao sam u Beč i živeo od drugog posla.

Ahmetova ljudska širina vidi se sa odstojanja. Ahmet je iskonski sevdalija, više u životu nego u pesmi.

- Ja sam čovek posleratnog kova (onog rata), odnegovan na toplini svog ognjišta, vaspitan da volim sve ljude, da u svakom selu imam kuću kod svojih prijatelja. Voleo sam pesmu, snimio sam tridesetak ploča, ali nisam živeo od pesme i nisam se utrkivao za popularnost. Safet je jedan, Zaim je jedan. Nikad nisam pokušavao da ih kopiram i da im se približim. Ko god je to pokušavao, padao je.

Ahmet je autentičan sevdalija i gospodin svetskog kalibra. Za svoju dušu vezivao je lepe pesme i dobre ljude. Slavu je uzimao u malim dozama, a estrada ga nije zanimala.

- Lepio sam se za ljude, a ne za bakšiš. Najdraže mi bilo kad pevam za moje jarane, a oni me okite odjednom. Kad ih zagreje moja sevdalinka, lupe me po čelu, zalepe mi novčanicu. Da je bila nečija druga glava, pukla bi.

Ahmet BajrićPrintskrin: Youtube/PESMA KAO LEK – TV DUGA PLUS

Snimio je Ahmet i nekoliko bisera legendarnog Jovice Petkovića: "Bosno, zemljo moja mila", "Jahao sam konje", "U Avdije ćeri obadvije". Kada su Jovicu zaboravili i u Srbiji i u Bosni, kada su ga živa sahranili, Ahmet ga je negovao kao najrođenijeg u staračkom domu u carskom Beču.

- Jovica je proširio i moju Bosnu sa lepim pesmama, nadogradio naš tradicionalni sevdah, a i Srbiju vezao za Bosnu nekim zajedničkim muzičkim ćilimima.

Ahmetove zlatne godine vezane su za pesme maestra Novice Negovanovića: "Imam druga, ime mu je tuga", "Proklete da su puste daljine", "Šta je Mujo, majci kaži".

- S ponosom ističem da sam ja jugoslovenski pevač narodne muzike. Teško mi je pao raspad Juge. Srbija za mene ne može da bude strana država. Srbija je kuća od sto vrata, svakog prima kao brata. Sad smo dobili tzv. "svoje" države, a u stvari fildžan države.

- Kad se zaratilo u Bosni, kod mene je u lokalu spavalo po tridesetak ljudi, i Srba, i Hrvata, i Bošnjaka. Davao sam konak i utočište mojim zemljacima, spasavao glave, a to mi znači mnogo više nego da sam postao nedodirljiva zvezda.

Ahmet je verni slušalac i poštovalac Muzičke apoteke, ljubitelj narodnjačkih rariteta.

- Muzička apoteka je za mene lepota, hrana mog života. Dok je Apoteka išla na radiju, budio sam se u sedam, propuštao i brijanje i doručak zbog tih naftalinki koje nemaju cenu. Apoteka mi budi najlepše uspomene, izvlači iz mene ono najlepše, pa i ove moje stihove:

"Na mahalu staru tiha tama pada, sevdah mi u duši, a srce se nada. Pod pendžerom stojim u akšamske sate, žubor Une slušam, Azra mislim na te. Dođi Azra ja te čekam, jer celim te srcem ljubim, da te vodim majci svojoj, da te nikad ne izgubim. I ponoć već prođe, novi dan se sprema, stojim kao senka, a tebe još nema. Iščezava sevdah i nada se gasi, a u srcu mome Azra ostala si".

(Goran Milošević)