Goca Stojićević, 50 godina u diskografiji: Aca Lukas mi je povratio veru u snagu mojih pesama

"Što se nismo još ranije sreli, sigurno bi pripadao meni,

Preporučujemo

svega mi je sada mnogo žao, što me nisi prije upoznao.

A najlepši par bi bili na celome svetu tom,

ali to je želja koja ostaće u srcu mom.

Zašto si me i sad upoznao kad si sebi drugu izabrao,

sve uzalud sada što mi nudiš, jer ti imaš drugu koju ljubiš.

Idi, sa njom srećan budi i ne žali uzdah moj,

nemoj nikad da me želiš, budi veran samo njoj.

Idi, što pre da se rastanemo i nikada više ne vidimo,

istom sudbom sad smo pogođeni, jedno drugom mi nismo suđeni."

(Dragoslav Živanović Troša)

- To je pesma Dragoslava Živanovića Troše, unikata narodne muzike, sjajnog harmonikaša i kompozitora prelepih pesama i kola. On je u to vreme svirao u ansamblu Tihomira Paunovića, mog muzičkog oca, a ja sam tada bila raspevani devojčurak od 15 godina - priča Goca Stojićević.

Neko kaže "ja ne pevam što pevati zndem, nego pevam da tugu rasteram", Arsen Dedić poručuje "ja pjevam samo da mi prođe vrijeme", a kod Goce je to stvar genetike.

- Počela sam da pevam u Neresnici kod Kučeva, gde je moja majka bila učiteljica. Naravno, nisam bila ni svesna svoje muzikalnosti, iako sam u genima ponela spoj talenta svojih predaka. Sećam se, kad nestane struje, mi u mraku pravimo priredbu u kući. Tu sam upoznala Izvorinku Milošević, autentičnu Vlajnu, i prelepe vlaške pesme, koje pevam kao svoje maternje.

- Znači, ja sam još tada bila poliglota, a danas da ne pričam. Pored srpskog, vlaškog i ruskog, govorim i šatrovački, zapravo, sama ga izmišljam. Sa svakim pojedincem u mom okruženju imam poseban rečnik. Eto, Muzička apoteka bi na mom šatrovačkom bila "Mizučki ifituki".

Goca je potpuno predana pesmi i poeziji. Iako se ne potpisuje kao tekstopisac, sipa stihove, hoće je rima.

- Često me obuzima rima. Drugarica moja iz najmlađih dana, Izvorinka Milošević, predmet je mojih najkreativnijih najava i tumačenja. To srodstvo se ne može rečima opisati. U njemom prezimenu su dve bitne reči: em "milo", em "šević" prezime je njeno, a ime svetom proslavljeno. Od ševe nema seksipilnije ptice, a najlepše peva naša ševa.

Skoro svaka pesma iz repertoara Goce Stojićević naslanja se na naš folklor i narodnu tradiciju. Goca je od svoje petnaeste godine solista Radio Beograda, jedan od najmlađih u istoriji nacionalnog radija. Više se i ne seća šta je sve snimila, brojka je impresivna: nekoliko stotina pesama.

- Jedan moj slušalac, i stalni gost mog restorana "LM", poruči mi dan uoči druženja da mu skinem pesmu "Nana nani Savu ludo dete". Bila sam zatečena, kakva "nana", kakav "Sava". Odem na "Jutjub", kad tamo, ja pevam.

- Shvatila sam da sam je snimila ko zna kad za arhivu Radio Beograda. To je, zapravo, zapis, epska poezija obučena u lepo muzičko ruho od sedam osmina, koju posle snimanja nikad ne bih pevala da ne beše ovog fanatika.

- Pesma je sa dubokim naravoučenijem: majka svoje tek rođeno dete vaspitava uz uspavanke. Kad je Sava porastao, postao je strah i trepet za cara, koji nije ni sanjao da može da mu otme sablju, odrubi glavu i preuzme carevinu. Majka mu je uz mleko ulila i duhovnu snagu

Goca je neviđeno sugestivan interpretator. Kada je Muzička apoteka išla na nacionalnom "Fokus" radiju, javio mi se gospodin Lazar Kršić, starešina manastira Tavna na Majevici sa sledećim rečima: "Čuo sam u životu mnogo lepih pesama, i narodnih, i zabavnih, i klasičnih i duhovnih. Ali, nijedan me narodnjak nije dotakao kao Gocina interpretacija pesme "Promiče momče kroz selo". Duhovnik je tražio da mu na CD snimim samo jednu pesmu "Promiče momče kroz selo".

- Dirnuta sam takvim rečima. I to je poučna pesma. Devojka se zaljubila u simpatičnog mladića, pa bi odmah da ga "ćapi", rečeno mladalačkim žargonom. Ali, tu je majka koja se boji da joj momče ne obeščasti ćerku, pa da odleti kao leptir na drugi cvet.

Goca je i repertoarski jedan od najsvestranijih narodnjaka. Još kao devojčurak snimala je najstarije izvorne narodne pesme, a tokom karijere snimala je i najmodernije.

Foto: Promo

- Očito sam pokupila od mojih predaka i talenat i muzičku širinu. Nekad i nemam zajednički jezik sa okorelim narodnjacima. Kad kažem da volim i da pevam sve žanrove, neko će reći da se foliram. Eto, ja sam obožavala Tošeta.

- Znala sam da je vanzemljac sa svojom pop muzikom, znala sam da mu i makedonska muzika čuči u genima, ali kad je zakucao "Moj dilbere", "pobio" je i nas narodnjake. Nije samo što peva tačno i što ne falšira, nego i stilski, i trilerima i ukrasima svaku pesmu donosi autentično.

- Govorile su mi i moje kolege: "Ti pevaš vrhunski, pevaš lepe, a nekomercijalne pesme. Ne umeš da odabereš hit". Skoro da sam u to i poverovala. Međutim, kako koja generacija dolazi, bila sam razuveravana. Jedan od onih koji me prvi razuverio, barem među kolegama, bio je Aca Lukas.

- Pozvao me na svoj prvi solistički koncert, zajedno sa Radetom Vučkovićem, Nadom Topčagić, Radišom Markovićem, Duškom Kulišom, Džejom, Novicom Zdravkovićem. Aca je okupio sve one čije je pesme pevao na splavovima. To je divan kolegijalni potez, pokazao je koliko je veliki i pravi, bez trunke sujete. Sujeta uništava čoveka i ceo svet. Pesma treba da oplemeni čoveka. Kao veterinar mogu da kažem da i krava daje više mleka uz muziku.

Gocine pesme vaskrsavaju, zahuktavaju se i "siročići" koji su dugo ćutali na singlićima i albumima.

- Ta tvoja Muzička apoteka je jedno malo antistresološko i muzikoterapeutsko odeljenje. Samo, tužno zvuči taj tvoj izraz "siročić". Kako god ih zvao, ja sam pesme birala po svom muzičkom osećaju, i ispostavilo se da je bio avangardan.

- Eto, dočekala sam da se moje pesme pevaju čoporativno, kao i svi veliki hitovi, možda i zato što u mojim pesmama nema neukusne patetike i ubijajuće tuge. Nema ni ekstremno veselih ni ekstremno tužnih pesama. I u muzici je najvažnija mera.

(Goran Milošević)