Zorica Minić, posle dvadesetogodišnjeg ćutanja: Zastidim se kolega kad čujem kako nas predstavljaju

"Hej, noći, tamna noći, znaš li gde je on, dovedi ga san da usni na jastuku mom. Hej, noći, tamna noći, reci mu nek zna, od puste ću želje za njim da izgorim ja. Hej, noći, tamna noći, da li spava sam, proveri ga, negde sanja, pa odloži dan. Hej, noći, tamna noći, znaš mi želje ti, zagrli ga opet sa mnom da sanjamo mi." (Predrag Negovanović - Mirjana Bukovčić Trišić)

Preporučujemo

Ovo je jedna od najhitičnijih pesama iz opusa Zorice Minić, lako pamtljiva i nedovoljno izvikana dvojčica. Ćuti pesma, ćuti i Zorica, a ima mnogo toga da nam kaže i još više da nam otpeva.

- U vreme kad sam ja rođena, pre više od 60 godina, pevanje nije bilo društveno prestižno zanimanje. Roditelji su želeli da završim fakultet, da se bavim nekim uglednim poslom. Završila sam Kragujevačku gimnaziju, upisala pravo i napustila studije na drugoj godini. Usledila je udaja za mog prvog muža Dragišu Minića, koji je tada imao čuveni hotelski orkestar i koji me prvi uvukao u pevačke vode - priča Zorica Minić za Muzičku apoteku.

- 1979. prvi put nastupam profesionalno. U to vreme hotelski orkestar je radio programsku muziku. Nije se moglo zamisliti da jedna pevačica počne nastup bez gradskih pesama i romansi, šlagera. Tek na kraju idu probrani narodnjaci. Imala sam sreću da je u orkestru pevala pokojna Sida Marković iz Mrčajevaca, moj pevački uzor. Kasnije sam zavolela Šabana i Vidu i, evo, ta ljubav još uvek traje.

Zorica Minić je iz srca Šumadije, iz Čumića, stecišta dobrih pevača i svirača, a imala se i na koga umetnuti.

- Moj deda po majci je bio tamburaš, imao je svoj orkestar čuven u celoj Šumadiji. U mom rodnom Čumiću imali smo Cigane svirače, harmonikaše i violiniste. Ja sam kao devojčurak upijala njihove svirke, i veoma brzo pamtila i tekst i melodiju. Kasnije sam "skidala" pesme sa najslušanijih radio stanica. Učila sam i ono što je popularno, a još više ono što se meni dopadalo.

U diskografiji je od 1984. godine. Snimila je desetak studijskih albuma sa najvećim majstorima: Miroljubom Aranđelovićem Kemišem, Predragom Negovanovićem, Draganom Stojkovićem Bosancem, Bobanom Prodanovićem, Novicom Nikolićem Patalom, Mirkom Glišićem, Danilom Živkovićem, Ljubišom Kovačevićem, Mićom Teofilovićem, Mlađom Nikolićem, Demirom Jetulom, Draganom Kneževićem, Acom Paunovićem...

- Ostala mi je, ipak, neostvarena želja da snimim neku pesmu Buce Jovanovića. Kad je izašao "Spomenar", Buca i Šeki su krenuli put Aranđelovca u emisiju "Poselo pod Bukuljom". Šeki je vozio, a Buca je spavao na spuštenom sedištu auta. Šeki je u kolima pustio Radio Šumadiju, a Buca se u jednom trenutku trgao i upitao: "Šeki, ko ovo peva?". Kad su stigli u radio, Buca je saznao da sam to bila ja, pozvao me i zakazao snimanje. Na žalost, razboleo se, otišao u bolnicu i nije se vratio.

Zorica Minić, Muzička apoteka/Printskrin: Youtube

Zorica je vrhunski, a neizvikan pevač. Takve su joj i pesme: "Hej, noći, tamna noći", "Ti ne traži meleme", "Namignula zora", "Srećna slava, domaćine", "Može, može, što da ne", "Budi kaplja rose", "Dženerika", "Blago tebi dok je majka živa"... Čuh nebrojano puta od Zoričinih koleginica: "Eh, da su meni ovakve pesme".

- Meni nedostaje tog napadačkog angažmana. I moji kompozitori su govorili da nemam komercijalnu boju glasa, štagod to značilo. Ipak, i ovakava kakva sam, pevala sam najskuplja veselja širom Srbije i mnogo lepo živela od pevanja. Sećam se, ljudi uvis bacaju novac dok se vesele. Naravno, taj novac ne ostaje u Božjim rukama. Ti ljudi se jako uvrede ako se ne sagnem i ne uzmem novac. Ja sam tu došla kod njih, ispoštovala njihove običaje, pa je red da pokupim taj novac, i kaljav, i prljav, i izgužvan. U vreme hiperinflacije angažovali smo i pomoćne radnike za kupljenje tog novca kako bi što hitnije odlazili kod dilera da ga što pre pretvore u čvrstu valutu.

I pored dvadesetogodišnjeg odsustva iz javnosti, Zorica Minić savršeno poznaje diskografsko-estradna zbivanja i gibanja.

- 2003. sam imala jedan od poslednjih profesionalnih nastupa. Bilo je to u Sidnejskoj operi sa našim Borom Dugićem. Pevala sam zapis "U bašti mi zumbul cveta" proslavljenog etnomuzikologa Miodraga Vasiljevića. Nema me u medijima, tačnije, ima me onoliko koliko i gde ja hoću. U svakom poslu se zna koliko ko vredi, i ta preporuka je u stvari moja reklama. I kad me nije bilo u medijima, pevala sam na veseljima.

- 40 godina reprezentujem pravu narodnu muziku, koja živi u genetskom kodu našeg naroda. Na žalost, ima mnogo "di-džej" varijanti na modernim svadbama, gde se "ne zna ni ko pije, ni ko plaća", ne zna se ni ko su mlada i mladoženja. Desi se da me i na takvim svadbama gazda zamoli da otpevam nešto narodno. Ja, naravno, krenem od "Danas, majko, ženiš svoga sina", pa napravim divan splet pravih narodnjaka, i dešava se da raspalim omladinu. Dakle, mnogo toga zavisi od načina prezentacije. Iskreno, i ja se zastidim nekih svojih kolega, pa sa gađenjem promenim kanal kad čujem kako nas predstavljaju. S te strane mogu da razumem i one koji su totalno i zauvek protiv narodnjaka. Toliko primitivizma, čini mi se, nema u drugim vrstama muzike.

(Goran Milošević)