Zekerijah Đezić (1937-2002): Baršunasti bariton od emocije i dobrote (PLEJLISTA)

"Regruti, mladi vojnici, stiže jesen rana,

Preporučujemo

zapevajte složno svi u glas, dođite da zamenite nas.

Aj, vojska stara ide da odmara.

Ne plači draga kada pođem u armiju,

sve će brzo proći kao san, pisaću ti draga svaki dan.

Stari vojnici se grle, ljube i raduju,

ovu pesmu složno pevaju, drugarska se srca rastaju".

(Budimir Jovanović)

"Vojničkom pesmom" iz 1968. godine (daleko poznatijom po nazivu "Vojska stara ide da odmara"), Zekerijah Đezić je postao prvi sevdalija u pevačkom jatu Budimira Buce Jovanovića. Zavoleo je Buca Zekerijaha i pre Safeta, Zaima, Meha i Nedžada, i to baš zbog retko savršenog izgovora i dikcije. Podario mu je pesmu ispratnicu, dopratnicu i povratnicu, pesmu uz koju se pevalo i plakalo na peronima i kolodvorima, kasarnama i kafanama širom Juge.

Muzički kritičari bi rekli - samo još jedna u nizu namenskih vojničkih pesama. Ali, "Vojska stara ide da odmara" dobila je u Zekerijahovom izvođenju retko svečan i zvaničan ton. Ovakva pesma je mnogo više od jeftine zabave - ovo je počast vojniku i državi kojoj služi.

Zekerijah Đezić Đeza rođen je 1937. godine u Janji. Semberijac poreklom, sevdalija svetonazorom, plenio je i glasom i stasom po mahalama i ispod pendžera lepih devojaka. Stasit, visok, crnomanjast, apolonski lep, zapevao je u čuvenoj kafani u Gradskom parku u Tuzli i postao lokalna zvezda.

- Zekerijah je prvi Tuzlak koji je snimio ploču i prvi Tuzlak koji je snimio novokomponovanu pesmu o Tuzlanki ("Tuzlanka se Sarajkama hvali"). Kada je snimio "Bosno moja lijepih planina" i "Razbole se šimšir list" osvojio me za sva vremena. Pamtim ga kao gospodina pevača, prefinjene elegancije, kao stvorenog za šlagere, romanse i napolitanske pesme. Bio je jedan od mojih uzora - kaže princ lakih nota Nedžad Salković.

Ovaj neponovljiv spiker i pevač obeležio je zlatne godine Radio Tuzle i Radio Sarajeva. Od 1955. do 1965. spikerisao je i pevao na Radio Tuzli, tada jednoj od najslušanijih radio stanica u Jugi, pravim stecištem vrhunskih muzičara iz cele Juge. Nakon studija jugoslovenske književnosti i engleskog jezika, postaje spiker legendarnog Radio Sarajeva. Slušaoci su prepoznavali radio po Đezinom glasu, bez ikakve najave.

U Đezinom baršunastom baritonu bilo je i muzike i emocije. Iz Đezinog glasa progovarala je ljudska dobrota. Ne znam da li je lepše govorio ili pevao. Markantan i sugestivan, a istovremeno i suzdržan, odmeren, gospodstven, akcenatski i dikcijski savršen, proslavio je emisije "Sevdah putuje Evropom" i "Đerdan". Dešavalo se da na legendarnoj "Ilidži" i vodi program i učestvuje kao takmičar.

Snimao je Đeza sa najvećim kompozitorima svog doba: Šerbom, Jovicom, Bucom, Grajom, Spasom Berakom, Selverom Pašicem. Snimio je desetine trajnih radio snimaka drevnih narodnih pesama: "Moj behare", "Devojka sokolu zulum učinila", "Imam jednu želju", "Kradem ti se u večeri", "Sarajevo divno mesto", "Kad ja pođoh na Benbašu"...

Ali, spikerski posao je pomalo zasenio i oslabio Đezinu karijeru. Imao je problem na Radio Sarajevu: emitovan je manje nego što zaslužuje da se ne pomisli da samog sebe forsira na radiju.

Printskrin: Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal, Youtube/Diskos Official

Pesmu svog života "Razbole se šimšir list" snima sredinom 60-ih za PGPRTB uz Narodni orkestar pod upravom Žarka Milanovića. To je melodijski, tekstualno i interpretativno jedna od najlepših i najoriginalnijih novokomponovanih sevdalinki svih vremena.

- To je moja autobiogarfska pesma. Mnogo pre nego što sam je snimio, ja sam je preživeo pod penžerima jedne crnooke. Drago mi je što su se milioni pronašli u mom ašikovanju. Ta pesma je nastala u Sarajevu, u jednom trenutku, ali je proživljena u mom rodnom kraju. Sama reč "Semberija" ima dužinu i melodiju. U Semberiji ne upoznah ružnu i poganu reč - govorio Zekerijah Đezić.

Zekerijah nije shvatao pevanje kao profesiju, a predavao se pesmi dublje i od karijernih profesionalaca. Govorio je: "Moja pjesma nije na prodaju!" Kad se zaratilo u Bosni, ostao je u Sarajevu. Izgovorio je još na početku rata: "Ja sam umro na odloženo". Pao je u tešku depresiju, pokušao samoubistvo i otišao tiho, na današnji dan 17. oktobra 2002.

(Goran Milošević)