Žarko Dančuo, bard gradske pesme i romanse: Pesme koje stalno žale za nečim što je bilo (PLEJLISTA)

"Noćas moja duša pati, noćas mene srce boli, zato čaše neka budu pune vina. Svirajte mi pesmu našu, da ispijem gorku čašu, da zaboravim na kletu ljubav svoju. Dunav, Dunav tiho teče, vratiti se ona neće, osta samo želja pusta, medna usta. Nikad, nikad neću moći da zaboravim te oči, laki korak k'o u srne, kose crne. Ne pomaže čaša vina, niti plačna violina, lažna uteha je s njima, sve je lažno. Zato Dunavom u zoru zaploviću ja ka moru, da u plave vale bacim tugu svoju. Otišla je, beše jesen, ja sam kriv jer sam zanesen, brojah lišće koje pada, kapi kiše. Osvrhnuh se, al' nje više ne ugledah pokraj sebe, osta samo pesma ova, uspomene." (Jovan Ljubinković Puba)

Preporučujemo

Ovo je pobednička pesma Putujućeg festivala podunavskih pesama iz 1982. Publika je birala u deset podunavskih gradova i izabrala pobedničku - "Dunav, Dunav tiho teče".

- "Dunav, Dunav, tiho teče" označila je prekretnicu u mom muzičkom opredeljenju. Kad je pesma prošla i kod publike i kod kritike, shvatio sam da mogu da egzistiram kao pevač gradskih pesama i romansi. Pesmu je napisao pokojni Jovan Ljubinković Puba, ponos Zemuna. Svojim stihovima uz gitaru voleo je da dirne ljude u dušu. On je prvi i pevao svoje pesme, ali nije bio pevač kakav je bio boem. Sreli smo se u Skadarliji gde je svirao i pevao, prišao mi je i ponudio nekoliko svojih pesama. Pubine pesme su svakako obeležile moju karijeru - ističe gospodin Žarko Dančuo.

Ovaj gospodin sa pedigreom oprobao se i potvrdio u raznim muzičkim žanrovima, od roka i šlagera do urbanih narodnjaka.

- Počeo sam da pevam početkom 60-ih u rok sastvu "Roboti" u mom rodnom Zagrebu, a 1965. godine snimam prvu pesmu "Kuća izlazećeg sunca" na koktel singlu Jugotona, posle pobede na manifestaciji "Melodija tjedna". Bilo je to doba kada su samo radijski pevači mogli da snimaju, naravno, posle stroge selekcije muzičkih urednika. Sećam se, kad sam ja bio mali, bilo je pevača koji su štampali "vizitke" - svoje ime i prezime, a dole piše - radijski pevač. Bila je to profesija sa težinom - kaže Žarko Dančuo.

- Bio sam popularan i obećavajući pevač u Zagrebu. A onda sam '68. iz emotivnih razloga odselio iz Zagreba i doselio u Beograd i počeo saradnju sa vrhunskim autorima iz cele Juge. Posle vojske '70. godine ulazim u grupu "One i oni", pa sam na neki način zapustio solo karijeru.

Posle desetak snimljenih ploča zabavne muzike, Žarko se suptilno prešaltava u narodnjačke vode. Beogradska estrada je vapila za umetnikom Žarkovog glasa i elegancije.

- 1980. ulazim u svet gradske pesme i romanse, posle još jedne prekretnice u mom emotivnom životu, kada sam shvatio da sam zreo pevač koji sebi može da priušti da peva o pesmama koje stalno žale za nečim što je bilo - kaže iskonski romantik Žarko Dančuo.

- Zapravo, bilo je samo pitanje trenutka kada ću početi sa gradskim pesmama. Ja sam tatu (Dušana Dančua) slušao, naučio od njega i da volim tu pesmu i kako treba da se peva.

Žarko Dančuo/Printskrin: Youtube/PESMA KAO LEK – TV DUGA PLUS

Još jedan veliki hit iz Žarkovog opusa odneo je pobedu na festivalu. To je pesma "Jelena", prvonagrađena na "Beogradskom proleću" 1983.

- Ceo taj album je snimljen uz VNORTS-a i sjajne aranžmane Mirka Šouca. Svih 12 pesama snimljeno je uživo - i orkestar i ja istovremeno ispred mikrofona i na "tri, četiri". I tako sve dok gitaristi ne zaškripi stolica na poslednjem tonu, pa sve ponovo. Te pesme imaju dušu i zato što nisu krpljene kao ove današnje. Emocija je iskrenija kada ima kontinuitet - naglašava majstor romanse.

Žarkova nežnost i toplina u glasu, sve te nijanse u frazama, došli su do izražaja baš u gradskim pesmama i romansama.

- Učio sam pevanje, što mi je pomoglo da imam dug dah, da mogu da ispevavam i najviše tonove. I dan danas pevam iz istih tonaliteta kao i pre 40 godina. Uvek sam publici davao najviše - od odela i kravate, do emocije i interpretacije - kaže gospodin plemenita soja.

Svojim pesmama je opevao "Skadarliju" i taj urbani duh beogradske kaldrme. Žarko je pevao o kafani, a nikad nije pevao u kafani!

- Ja retko i posećujem kafane. Moj dan počinje u pet ujutru, a ležem već u deset, jedanaest. Za mene je jutro pravo, kad je tišina, kad je vazduh svež, kad se budi život i počinje novi dan. Godinama živim na Kosmaju koji je najbogatiji kiseonikom u čitavom ovom regionu.

(Goran Milošević)