Nestor, Bunjevac koji je proslavio šumadijske pesme: Od sluge do prvog tenora opere i radio pevača

"Zarasle su staze moje i sad one puste stoje,

Preporučujemo

bele ruže nema više pokraj staze da miriše.

Stazama sam prolazio kad sam dragoj dolazio,

otkako se ona uda ne prolazim više tuda.

Već se staza ne poznaje, a i ruža uvela je

pod kojom sam često stao dok sam dragu milovao.

Staze nema, ruža vene, draga nije pokraj mene,

ostala mi samo sena da se sećam uspomena".

(Mića Stojanović)

Ovo je prva verzija legendarne pesme "Zarasle su staze moje", ovo je sevdah na šumadijski način iz pera i duše Miće Stojanovića. Snimali su je mnogi (Safet i dvadesetak vrhunskih pevača), ali da ne beše Nestorovog prvenca ne bi bilo ni svih drugih. Nestorov stil pevanja je pečat jednog vremena kada se pevalo tiho i osećajno, baš onako kako se živelo.

- To je pesma koja me čuva i štiti od zaborava. Kada sam je snimao, a i kasnije na brojnim nastupima, svi su je doživljavali kao izvornu pesmu. To je recept za dobru i trajnu pesmu - da je komponovana u duhu Srbije, Šumadije, sevdaha, da je svaki čovek oseća kao svoju, da u njoj nema ništa uvozno, da je sve domaće - govorio je legendarni Nestor Gabrić u svom poslednjem intervjuu kolegi Dejanu Tomiću sa Radio Novog Sada.

- Moju poeziju je oživela harmonika i Nestorov bariton. Moje selo Bogdanje je u zaleđini Šumadije, opasano Moravom. Svaka opustela kuća i zaparložena njiva govorila mi je - ovde nekad volelo se dvoje - govorio je Mića Stojanović, autor pesme "Zarasle su staze moje".

- Polovinom prošlog veka svirao sam harmoniku u restoranu "Lovački rog" u Zagrebu na Ilici. Svirao sam sa tamburaškim orkestrom Julija Njikoše, koji je oženio čuvenu pevačicu Veru Svobodu. Tu sam upoznao Nestora i pokazao mu moje prve pesme. Odemo kod urednika Jugotona Mirka Cajnera sa mojim genijalnim predlogom - da Nestorovu sliku stavimo na omot ploče, jer je bio izrazito lep, naočit čovek. Do tada su ploče štampane bez pevačeve slike, sa onim kartonskim omotima i nekim šaricama. I Nestorova fotografija je pogurala prodaju ploča.

Nestor Gabrić (1931 - 1994) je jedan od prvih novosadskih radio pevača, glas koji je okupljao ljude sa zvučnika okačenih na banderama. Nestor je pevao najčešće uz pratnju trija Miće Vojnovića (harmonika, bas i gitara). Snimio je desetine bosanskih sevdalinki i vojvođanskih pesama uz pratnju tamburaša Janike Balaža.

- Ja sam dete rata. Tada sam imao deset godina i bio sam sluga, sticajem okolnosti, jer mi je otac bio uhapšen kao predratni komandir policije u Subotici. Morao sam da napustim školu i da izdržavam maćehu i rođenu sestru tako što sam radio najteže poslove. Po oslobođenju završavam školu za preciznog mehaničara. Postajem solista i član hora KUD-a "Bratstvo i jedinstvo", njihov prvi tenor. Kasnije postajem član Subotičke opere, opet kao prvi tenor. Početkom 50-ih odlazim u Niš na služenje vojnog roka. Služio sam vojsku tri godine, postao solsta Radio Niša, u to vreme najslušanije lokalne radio stanice. 1953. snimam svoju prvu pesmu za Radio Niš. Bila je to pesma "Kosio sam seno dole kraj Morave" samoukog pesnika i kompozitora Dragiše Nedovića. 6. oktobra 1954. postao sam i solista Radio Novog Sada. 1957. snimam svoju prvu gramofonsku ploču, postajem ekskluzivac Jugotona za koji sam snimio 25 singlova i dva LP-ija. Nikad nisam snimio ploču u zlatnom tiražu, a prodao sam nekoliko miliona ploča! - pričao je legendarni pevač.

Nestor Gabrić Printskrin: Youtube/Jugoton Music

Nestor je jedan od prvih popularnih pevača narodne muzike. Retko se pojavljivao u javnosti, iako je bio udarni pevač najvećih pesnika i kompozitora: "Kosio sam seno dole kraj Morave", "Na Moravi vodenica stara", "Beograde grade na Dunavu", "Što da žalim mladost svoju", "Gledala čobanka", "Jutros berem jabuke" (Dragiša Nedović), "Zarasle su staze moje", "Šumadija moj je kraj", "Kraj Morave ima lepih sela" (Mića Stojanović), "Duga li je Jelica planina", "Sokaci su zavejani snegom", "Izašla si draga iz sećanja", "Uvek tužan", "Sa Rudnika i Avale" (Obren Pjevović), "Kada moja mladost prođe", "Proleće se budi" (Jovica Petković), "Ružo moja kalemljena", "Kraj Morave jednog dana", "Čuvam ovce pokraj puta dole", "Šumadinke devojke" (Dragan Aleksić), "Zašto svićeš tako rano", "Cveće moje", "Proš'o dragi ovim putem", "Zora sviće, zora rudi" (Mija Krnjevac), "Uvek isto, nikad bolje", "Zašto sine da ti majka brine" (Rade Bogićević)...

- Moji uzori su Vule Jevtić i Zaim Imamović, a od žena Danica Obrenić i Radmila Dimić. To su rođeni pevači, a danas je mnogo pravljenih pevača, koji plaćaju da bi pevali - govorio je Nestor.

Tako je jedan Bunjevac sa severa Bačke snimio neke od prvih i najlepših šumadijskih pesama svih vremena. Nestor je veliki umetnik, neobjašnjive harizme i lakoće inerpretacije. Još je teže objasniti današnjim harmonikašima da lepota sviranja nije samo u tome ko će brže i današnjim tekstopiscima da najduže žive proživljeni stihovi.

Otišao je sa ovog sveta 1994. godine, srca prepuklog od tuge, sudeći se sa jednom piramidalnom bankom kojoj ostavi svoj imetak. Čekajući pravdu, dočekao je smrt u novosadskom sudu.

(Goran Milošević)