Nekad je selo bilo "lepše od Pariza", a danas lipsava: Što je mrtvije, sve je opevanije (PLEJLISTA)

"Otiš'o sam dok sam dečak bio, iz malenog seoskog sokaka,

Preporučujemo

uželeh se kuće i avlije, i pogače kad ispeče majka.

Selo moje, mesto najmilije, nigde srcu k'o u tebi nije,

za varoš te ja menjao ne bih, u mislima uvek sam u tebi.

Još se sećam, nije davno bilo, u poljima kad se žito radi,

nosio sam vodu u testiji da se babo na žegi rashladi.

Želja mi je da prođem sokakom, kao nekad u danima mladim,

pod bagremom umoran da zaspim, na bunaru dušu da rashladim".

(Milanče Radosavljević - Branislav Cvetinović Laki)

To je tek jedna od desetina šumadijskih lirskih pesma iz opusa legendarnog Milančeta Radosavljevića. "Selo moje mesto najmilije" snimljena je pre četrdesetak godina na stihove Milančetovog najplodnijeg tekstopisca Brane Cvetinovića Lakija. Ne spada u najslušanije, ali i ova pesma vaskrse zajedno sa Milančetom.

- Posvetio sam je mom rodnom Bariču kod Obrenovca i uspomeni na moje roditelje. Ja i danas živim u selu, radim sve poljoprivredne poslove, i ne pevam o selu iz neke gradske hladovine. Odrastao sam u poljima gde se žito radi, bez kombajna i traktora, nego sa kosom i srpom. To su i moji prvi poslovi, bio sam vodonoša i vezao užeta. Kad se radnici umore, pošalju me po vodu. Ja zalegnem sa testijom u 'ladovinu, pa kad dođem, otac besnan veli: "Ti kao da si išao u Valjevo po vodu" - priča Milanče Radosavljević, jedan od najomiljenijih pevača u našem rodu.

"Selo moje lepše od Pariza", "Selo moje, zavičaju mio", "Selo je moje cela Šumadija", "Selo moje kraj Morave", "Najlepše si selo moje malo", "Oj Moravo, moje selo ravno", "Selo moje, mesto najmilije", "Selo moje, volim tvoje ime", "Selo moje, moj najlepši kraju", "Selo moje, moja dedovino", "Selo moje, zemljo obećana", Selo moje, tri stotine kuća", "Jaoj selo, al' si opustelo"... I tako redom, u desetinama hiljada narodnih pesama pominje se reč "selo", a ljubav prema rodnoj grudi još se više pojačava sa dve reči - "selo moje". Izgeda da naše selo lipsava trčećim korakom, i što je mrtvije, sve je opevanije. Ako je do utehe tako je i sa ljubavlju - što je nesrećnija, sve je pevanija. Sve što je potaman nije vredno pažnje.

Istine radi, ogromna većina najvećih narodnjačkih tekstopisaca i kompozitora nije sa beogradskog asfalta, nego iz Mrčajevaca, Adrana, Bogdanja, Bariča, Krnjeva, Grivca, Guncata, Meljaka, Drmna, Čokešine, Palanke, Kuršumlije, Kraljeva, Čačka, Kragujevca, Šapca, Valjeva, Požarevca... Naravno, ima i urbanih legendi koje komponuju i pevaju o selu.

- Pre nekoliko godina svirao sam veselje na kome mi gost traži sve što znam o ovcama. Odsvirao sam nekih pedesetak pesama, nisam znao više, a vidim da je gost očekivao još. I danas mi dolaze tekstopisci sa tekstovima o selu i Moravi. Ja im kažem da puste malo na miru selo i Moravu, jer ko će danas da nadmaši "Moravsko predvečerje" ili "Oj Moravo, moje selo ravno". Ima toliko lepih pesama o selu da ti napune i razgale dušu dok si živ - kaže maestro Dragan Aleksandrić.

Predrag Živković Tozovac Printskrin: RTS

Umiru sela u Srbiji, umiru i najveći autori narodnih pesama. Nema više Mije, Radojke, Buce, Obrena, Dragiše, Vukasa, Miće Stojanovića, Pere Tanasijevića, Novice Uroševića, Časlava Đokovića...

- Sreće me čovek na pijaci u Trsteniku i zamoli me da čujem neke njegove pesme, budući da, kako kaže, piše kao i ja. Pitam ga - jesi kosio mladu lucerku? jesi spavao u vodenici? jesi kakio u kukuruzovini? jesi vodio ljubav u senu?Ako nisi, ne valja ti pesma - pričao je pokojni Mića Stojanović.

Neke od nabrojanih pesama ušle su u antologiju narodne muzike, ponele epitet šumadijske ili zavičajne himne. Pre nekoliko meseci, pojavila se i Betulina pesma "Jaoj selo, al' si opustelo", brutalna slika, opelo srpskom selu:

- Često se čuje da prava narodna muzika lipsava, a selo je već lipsalo. U mom rodnom Grivcu nema ko ni raku da iskopa, pa plaćamo komunalce iz Kragujevca. Gledajući opustele udžerice i zaparložena imanja, napisao sam i otpevao:

"Za drugima otiš'o sam iz rođenog sela,

zaboravih kako sviće, rujna zora bela.

Tuga me je naterala kući da se vratim,

pa rešio u komšiluk kod svakog da svratim.

Oni stari pomrli, ovi mladi pobegli, nigde nikog nema, tugo golema,

samo pusta paučina i cveće uvelo, jaoj selo, al' si opustelo.

Nigde šarov da zalaje puste noći ove,

nikog nema od komšija, na kafu da zove.

Svanu zora, još ne spavam, samog sebe psujem,

gledam selo opustelo, i sam ne verujem".

(Goran Milošević)