Od belog stada do belih nota, od jaganjčara do Kanarinca: 75. rođendan Dragoslava Mihajlovića

"Paćo, paćo, beee...

Preporučujemo

Oj ovčare, oj ovčare, beli jaganjčare, beli jaganjčare.

Beli ti se, beli ti se, bela baretina, bela baretina.

Teraj ovce, teraj ovce, gde je šuma gusta, gde je šuma gusta.

Da ti ljubim, da ti ljubim, tvoja medna usta, tvoja medna usta.

Moja medna, moja medna, a tvoja su žedna, a tvoja su žedna.

Kad se spoje, kad se spoje, da se ne razdvoje, da se ne razdvoje.

Paćo, paćo, beee..." (narodna)

Ovo je najpoznatija izvorna narodna pesma iz opusa Dragoslava Mihajlovića Kanarinca. Pevala se i pre Kanarinca, a naglo se zavrtela posle ploče iz 1975. godine i kasnijih obrada. Kanarinac je produžio vek ovoj pesmi i uz maštovite zvučne efekte i sjajan orkestar i aranžman Dragana Aleksandrića.

- "Oj ovčare" je jedna od prvih pesama koje sam naučio u mom rodnom Lukovu, u podnožju Svrljiških planina. To ja stara narodna pesma, prenošena s kolena na koleno, kojoj je svaki interpretator dodavao nešto novo. U našem domaćinstvu najbrojnije je bilo stado ovaca. Čuvao sam ovce sa mojom starijom sestrom Savkom, a od moje baba Ruže dobio sam nadimak "jaganjčar". Mnogo godina kasnije iskoristio sam prvu priliku da snimim ovu pesmu. Pripremajući se za ploču, zamolio sam mog prijatelja Miodraga Rakića, ton-majstora Radio Niša, da mi usnimi efekte: zvuk medenice, blejanje ovaca i pastirsko dozivanje ("paćo, paćo, beeee"). Ne menjajući melodiju i ritam, stvorio sam zvučnu sliku pastirskog života, ubacio biblijski motiv "izgubljenog jagnjeta" - kaže Kanarinac.

I posle briljantne poluvekovne karijere, silnih nagrada i priznanja, miliona pređenih kilometara i prodatih ploča, najbolje se oseća u svom rodnom kraju i sa svojim "belim notama".

- Kuća mi je na kraj sela bele boje, ispred kuće ruže bele koje je majka volela. Na livadi oko kuće pasu bela stada. Ćilim satkan od belih rada i đurđevka, a u bašti beli bosiljak. Dokle seže pogled "sve behara i sve cveta", tako da i noći postaju srebrnaste i zovu na radost. Kad sam pošao u školu, majka mi je sašila belu košulju, veliku i široku da bi je nosio duže. Život piše romane, a moje pesme pišu bele note. "Bele note" su emocija umetnika, nema ih na papiru, već u nedrima gde stanuje ljubav. Bela boja je oduvek bila simbol nečeg čistog, neukaljanog. Moje pesme su upravo takve - čiste kao suza. Od nekoliko stotina mojih snimljenih pesma, nijedna od njih nije stavljena na listu nepoželjnih i zabranjenih - ponosno primećuje Kanarinac.

Kanarinac je jedan od prvih narodnjačkih kantautora. Skoro sve što je snimio (preko 200 pesama) sam je sebi napisao i komponovao. I kad je snimao moderne pesme sa šlagerskim prizvukom, oslanjao se na ovdašnji folklor. Spoj poezije i muzike obuzeo je mladog Kanarinca još u osnovnoj školi.

- Bio sam đak pešak. Pešačio sam desetak kilometara od kuće do škole. Plašio sam se grmljavine i mraka kroz šumu. Svojim prvim strahovima prkosio sam pesmom. Puštao sam korak, puštao sam i glas, i to, koliko me grlo nosi. To su bili moji prvi časovi vokalne tehnike. U slobodno vreme odlazio sam u vodenice potočare koje je održavao moj deda Radomir. Vodenički kamen i klepetalo odzvanjali su po čitav dan, stvarajući idelan spoj zvuka i ritma. Bilo je to korisno iskustvo i mom budućem stvaralačkom radu - ističe Kanarinac.

Snimio je Kanarinac na svojim singlovima i albumima desetak starih izvornih narodnih pesama: "Oj ovčare", "Ja sam dečko, čuj me mala", "Ječam žela", "Ej, čula jesam", "Ciganka mi gatala na travi", "Tri livade, nigde

lada nema", "Što ta buna u mahali", "Lenče, jedno u majke", "Oj nevene, šestorede", zapis Kanarinčevog dede Radomira iz 1901.

Ovaj veliki umetnik i narodski čovek uvek se vraća svom rodnom Lukovu. Baš na svoj rođendan, 17. avgusta, pre desetak godina, pokrenuo je manifestacije "Belmužijada" i "Janijada", muzičko-gastronomske svetkovine u cilju očuvanja narodnih običaja, igara, nošnji i starih narodnih jela.

(Goran Milošević)