Narodna kola sa prvih ploča Branimira Đokića: Eksplozija energije i osmeha (PLEJLISTA)

Brana Đokić i harmonika - ljubav veća od pola veka! Tako sam najavio Branimira u radio izdanju Muzičke apoteke. A onda je usledio neizbežni osmeh i bujica emocija.

Preporučujemo

- Ja sam veran čovek, i sebi, i harmonici, i ženi, i prijateljima, i poslu. Verovatno sam jedini koji je sakupio 50 godina staža u jednoj firmi - RTS-u. Izgleda da ni posla ne bi bilo da ne beše te najveće ljubavi prema harmonici. I danas kad sviram meni je lepo, zato i ne skidam osmeh. Taj osmeh je samo moja unutrašnja slika, izraz mojih emocija upućenih publici. Danas je, primećujem, scenski nastup važniji od umetnosti, naročito kod većine mladih koleginica. Važnija im je šminka, haljina, cipele, glamurozan spot, sve im je važnije od pesme - priča Brana Đokić.

- Harmoniku volm i učim od malih nogu, harmonika je deo mog kućnog vaspitanja. Upisao sam Nižu muzičku školu u Šapcu, a u Beogradu Srednju muzičku školu Stanković, ali tamo nije bilo harmonike, nego samo klasična muzika. U školi sam svirao klarinet i klavir, a kod kuće dugmetaru. Srećom, imao sam i gramofon, pa sam skidao sve od Krnjevca i Radojke. Ali, mom temperamentu više je odgovarao stil Milije Spasojevića i Jovice Petkovića - kaže Branimir.

Sviračko umeće nasmejanog šabačkog dečkića dobilo je potvrdu na takmičenju za Prvu harmoniku Srbije u Sokobanji. Festival je počeo 1963. godine pobedom Dragana Matića Žilića, samoukog genija kome su mnogi pobegli sa megdana, pa čak i jedini konkurent Dragan Aleksić.

- Otac me je dobro pripremio za festival, vežbao sam naročito sviranje levom rukom, angažovao i profesora. Dobro sam prošao u dve polufinalne večeri, ušao u finale i pobedio kao dečko od 14 godina, učenik sedmog razreda osnovne škole. Tada nije bilo podele po starosnim kategorijama, svi smo bili u istoj takmičarskoj konkurenciji. Vratio sam se u Šabac ovenčan titulom Prve harmonike Srbije - seća se Branimir svog najvažnijeg nastupa.

Sa 14 godina snima svoju prvu ploču sa četiri narodna kola: "Miloševka", "Kaletovo", "Vodičanka" i "Meljačko". Ploča se višestruko pozlatila, a kola se zavrtela na svim radio stanicama. Narodna muzika je dobila veliko pojačanje - harizmatičnog harmonikaša velike energije. Zbog harmonike je batalio i fudbal i diplomu nastavnika fizičkog.

Od sredine 60-ih godina prošlog veka kreće meteorski uspon šabačkog vunderkinda. 1964. godina označila je početak jedne briljantne estradno-muzičke karijere. Te godine se prvi put pojavljuje na televiziji, i to u emisiji "Znanje-imanje" sa kolom "Miloševka". Nasmejani dečkić postaje i solista Radio Beograda još u vreme Vlastimira Pavlovića Carevca. Svoje umetničko usavršavanje nastavlja u KUD "Ivo Lola Ribar", pod rukovodstvom svog kasnijeg šefa Miodraga Jašarevića. Petnaestogodišnji Šapčanin postaje solista seksteta Duška Radetića i počinje da svira na pločama najvećih pevača tog doba: Tozovca, Safeta, Vasilije, Nedeljka...

- Moji počeci su povezani sa ekspanzijom novokomponovane narodne muzike i diskografije. Tako se i u Radio Beogradu pojavila potreba da, pored Velikog narodnog orkestra koji nastavlja Carevčevu tradiciju čuvanja muzičkog blaga, formiramo i Narodni ansambl solista koji prati muzičke trendove. Eto, bio sam član prve postave i tog ansambla uz bogomdane soliste: violina - Aca Šišić, frula - Bora Dugić, klarinet - Boki Milošević, gitara - Bora Višnjički, kontrabas - Miša Blam, bubnjevi - Dane Popovski. Ponosim se što sam decenijama rukovodio jednim takvim ansamblom kroz koji je prodefilovalo desetine vrhunskih umetnika - ističe Branimir Đokić.

Branimir Đokić Printskrin: Youtube/PGP RTS - Zvanični Kanal

Sredinom 60-ih, kao petnaestogodišnji dečkić, snima još dve ploče sa narodnim kolima. Snimio je još tri kola svog uzora Milije Spasojevića: "Užičko", "Čubursko" i "Lipovačko". Još kao đak osnovne škole komponovao je i snimio svoja prva autorska kola: "Branimirovo", "Maljansko", "Ratkovo" i "Ljiljanino".

Na plejlisti su Branimirovi prvi snimci, vesnici njegovih kasnijih antologijskih pesama i virtuoznih kola, nenadmašnih foršpila i aranžmana.

Na Branimirovom licu je još veseliji osmeh, ogledalo umetičke duše, znak besmrtnosti još za života.

(Goran Milošević)