Mića Stojanović, zlatousti iz Bogdanja (2): "Zarasle su staze moje" i ostali kompozitorski uspesi

"Zarasle su staze moje i sad one puste stoje,

Preporučujemo

bele ruže nema više pokraj staze da miriše.

Stazama sam prolazio kad sam dragoj dolazio,

otkako se draga uda ne prolazim više tuda.

Već se staza ne poznaje, a i ruža uvela je,

pod kojom sam često stao dok sam dragu milovao.

Staze nema, ruža vene, draga nije pokraj mene,

ostala mi samo sena da se sećam uspomena." (Mića Stojanović)

Ovo je najpevanija pesma pesnika i kompozitora Miće Stojanovića, jedna od najsnimanijih narodnih pesama svih vremena. Zahvaljujući ovoj pesmi, jedan naočit Bunjevac, Nestor Gabrić, postao je šezdesetih godina ikona šumadijske pesme. Nestor je pesmu snimio i otpevao ležerno, meraklijski, bez trilera, skoro astalski, uz dve harmonike i basadžiju. Dvadeset godina kasnije, početkom osamdesetih, pesmu je zapečatio Safet Isović uz nestvarnu svirku maestra Novice Negovanovića. Pesmu su snimali i drugi majstori: Sejo Pitić, Boro Drljača, Milan Babić, Marinko Rokvić, Raša Pavlović, tamburaši, trubači, starogadski ansambli.

- Drage su mi sve interpretacije, ali Sajo je "Staze" zakucao. Priznajem, i Novica je podigao pesmu meraklijskom svirkom i vanserijskim aranžmanom. Kada je pesma otpevana uživo na svečarskom koncertu "Jugodiska", osvanuli smo u novinama sa naslovom "Trojica veličanstvenih: Safet, Novica i Mića". To se zbilja ne može rečima objasniti. Kojim rečima da objasnim današnjim harmonikašima kako je Novica pratio Safeta, kojim rečima da objasnim današnjim tekstopiscima šta je to poezija, ili današnjim nadrikompozitorima raskošne harmonije mojih pesama - pričao je Mića u mojim emisijama.

Jedna od najlepših i najsnimanijih Mićinih pesma je "Vodeničar na Moravi", poznata i po nazivu "Kome šumiš oj Moravo".

- Vodenica je bila moja druga kuća. Ja sam spavao u vodenici, zadevao snaše. Ovi mlađi to i ne znaju, to su bile ploveće vodenice, na skelama, pontonima, pa se prilagođavaju brzacima, lelulaju poput živog stvora. Moj otac "Batko" je bio dugogodišnji vodeničar. Bio je beznadežno zaljubljen u jednu Desanku, najbogatiju devojku u kraju, miraždžiku. Njeni svatovi prođu pored vodenice. Moj otac je pričao kako je pomislio da se baci pod dolap, da ga samelje vodenica, al' šta vredi kad je znao da pliva. Ja jednom upitam oca, zašto mene strina Desanka zove "sine". Kad sam porastao ispričao mi je ovu priču. Seo sam na obalu Morave i napisao je u jednom dahu. Posvetio sam je ocu, i žao mi je što nije doživeo da je čuje - pričao je Mića Stojanović.

- Pesmu "Kome šumiš oj Moravo" snimio je Novica Negovanović na mojim koktel albumima pod naslovom "Susret zvezda". Pesmu je trebalo da snimi Cune Gojković. Ja ga pozovem da dođe u studio da čuje pesmu. Cune je bio planetarne muzikalnosti, ali nikad nije naučio note. Dođe u studio u Košutnjaku, i dok mu je Zoran Pejković (harmonikaš koji je odsvirao najviše mojih pesama) pokazivao foršpil, utrča iz režije Novica Negovanović i zapreti da će da štrajkuje glađu, ako je ne dam njemu. I, pošteno rečeno, Novici je ta pesma bolje legla nego Cunetu. I Novica je bio vezan za neke svoje vodenice u njegovim Adranima.

Krajem prošlog veka, dok su padale "Nato" bombe po Srbiji, Mića je u porti manastira Žiča izgovorio svoju "Zavetinu", prkosnu pesmu 21. veka: "Ne diraj mi u Moravu, Ibar, Žiču i dolove, Lazaricu, srpsku slavu, Ljubostinju i sinove...Ne diraj mi u svetinje, od Palića do Dragaša, ova pesma opominje, zavetina to je naša".

- Kad sam je izgovorio, vladika žički je ustao i pošao prema meni. Ja se sagnem da mu poljubim ruku, a on je istrgne i poljubi moju. Bio je to veliki naklon mojoj umetnosti. Pesmu je snimio moj prijatelj Veljo Popović - pričao je legendarni pesnik.

Mića Stojanović je početkom osamdesetih, na duplom autorskom albumu, okupio tadašnju pevačku elitu i komponovao im neke od svojih besmrtnih pesma: Safet Isović "Zarasle su staze moje", Novica Negovanović "Kome šumiš oj Moravo", "Okićena s malo para, harmoniko moja stara", Lepa Lukić "Dok Morava hladna teče", Dragoljub Lazarević "Šumadija moj je kraj", Azemina Grbić "U ranama srce moje", Cune Gojković "Kaži dragoj oj Moravo", Dušica Bilkić "Na starom bunaru", Braća Bajić "Komšinice, preko puta", Merima Njegomir "Oj mladosti, zelena livado", Bora Drljača "Rastasmo se draga", "Rade Petrović "Običan svirač", Lola Novaković "Oprosti što te u prošlost vraćam", Gvozden Radičević "Što je divan ovaj kraj", Hamid Ragipović Besko "Vidiš draga Sarajevo", Goca Stojićević "Ne traži me, ne vraćaj se", Muharem Serbezovski "Povedi me na kraj sveta", Snežana Đurišić "Naše gnezdo"...

Gotovo svaka Mićina pesma je filmski isečak iz njegovog burnog života. Tako je nastala i pesma "Običan svirač":

- Imao sam jednu devojku koja me mnogo volela, a ja to nisam znao. Pozvala me na svoju svadbu, da joj sviram harmoniku, kao gost. Svadba teče, a mlada tužna stoji pored kapije. Pošaljem svoga prijatelja, muzičara Žiku Radenkovića Čiviju, da je pita zašto je tužna, a mlada će: "Bila bih i ja vesela da mi je Mića Stojanović mladoženja".

Mića Stojanović je jedan od prvih estradnih menadžera sa ovih prostora. Šezdesetih je provozao "Mercedesa" svetlo plave boje, sa volanom od mahagonije, "reponju" sa dugim lajsnama.

- Ja sam prvi otvorio koncerte i turneje u Bugarskoj. Sve zbog jedne Rajne, moje obožavateljke iz Bugarske. Na njen poziv sam otišao, upoznao legendarnog harmonikaša Borisa Karlova (tvorca kod nas onarođenog Užičkog kola). Sa njim sam započeo turneju, a kasnije uz pomoć ansambla Steve Teodosijevskog i Esme Redzepove proširismo turneju po celom Balkanu i Evropi. Za vreme koncerta u Domu armije u Kraljevu, preminuo je Boris Karlov, a ja nastavh turneju. Tako upoznah i misicu Atinu Golubovu, oženih je, dobih ćerku Kameliju i unuku Laru. Eto, i to su biseri iz moje školjke - govorio je zlatousti iz Bogdanja.

Svojim pričama i stihovima oplemenio je desetak mojih radio i tv emisija. Ovo je Mićina poslednja pesma koju je izgovorio u mikrofon Muzičke apoteke:

"Harmonikom starosti prkosim! Koje dane i godine nosim,

saznaće se kolika je svota, dok saberem kusur od života.

Nisu meni harmonike teške, ja još mogu do mog sela peške.

Starom stazom od plota do plota, vraćaću se do kraja života.

Harmoniku, seosko poselo, Moravu i moje rodno selo,

i sve pesme što rađa lepota, voleo sam više od života.

Pesmo moja, radosti i tugo, u narodu ostadosmo dugo.

Harmoniko moja, nije nas sramota, živećemo i posle života!"

P.S.

Dobio sam mnogo pohvala od velikana narodne muzike, ali jedna Mićina posveta me posebno inspiriše:

"Gorane, i moje pesme su lepše uz tvoju najavu".

(Goran Milošević)