81. rođendan Žiće Kojića (2): Mačvo moja najlepša na svetu (PLEJLISTA)

"Mačvo moja najlepša na svetu, draga si mi kao pčela cvetu,

Preporučujemo

na te mislim kad se pusti veče i na Drinu kraj tebe što teče.

A Mačvanke vragolanke kradom dođu na sokake,

prevarile i nanu i baku, pa čekaju momke na sokaku.

Mila majko piši mi o Mačvi i o Drini što kraj Mačve teče,

čuvate li stare običaje, ima l' prela kada dođe veče.

Viđate li na Drini splavare, da l' još melju vodenice stare,

da l' pod pekom mirišu pogače, da l' Mačvanke još nose pregače.

Da l' širokim šorom kao nekad kočijama trkaju se svati,

strelja li se kroz prsten jabuka, da l' zveckaju na mladi dukati." (Žića Kojić)

Ovo nisu odlomci iz zaostavštine najvećeg mačvanskog učitelja i pripovedača. Ne, ovo nije napisao Janko Veselinović, ovo je remek-delo Živadina Žiće Kojića, "Gromovnika sa Cera". Ovo je prva pesma snimljena u 21. veku koja mi je izmamila suze. Niko posle Janka nije opisao Mačvu sa toliko ljubavi i topline kao što je Žića Kojić. Čini mi se da ni ta Mačva nije tako lepa, niti su te Mačvanke tako dobre, koliko je plemenita Žićina emocija.

- U mojoj Čokešini se nalazi i zadužbina Miloša Obilića. Posle Miloševe pogibije, došao je glasnik i rečima narodnog pesnika izustio: "Ne čaj, ne čaj, Miloševa majko, pusti ovce na to pusto polje, Miloš ti je majko poginuo, niti ide niti mu se nadaj!" To su prvi stihovi koje sam naučio. Nedaleko od moje rodne kuće rođen je Janko Veselinović, najveći pisac Mačve. Šta god sam pisao, uvek sam pomišljao: šta bi rekli ti velikani da čuju moje pesme? "Mačvo moja najlepša na svetu" napisao sam u prošlom veku, a snimio sam je tek u ovom, inspirisan suzama moga kuma. S ponosom nosim umetičko ime "Gromovnik sa Cera". Udaram, valjda, u dušu poput groma, svoje stihove i note donosim gromoglasno - primećuje "Gromovnik".

U vreme kad je Žića ulazio u diskografiju, samo su radio pevači snimali ploče. Prve Žićine pesme i zvuče kao trajni radio snimci, bez suvišnih trilera.

- Polagao sam audiciju 1957. godine, u "Petici" kod Carevca. Imao sam tada 18 godina. Odsekle mi se noge, i prvi put ne prođoh. Budem uporan, "sažvaćem" omiljene Carevčeve "Tan, Tan, Tankosava", "Oženi me tajo devojkom iz Gruže", i sledeće godine dođem i položim audiciju. Carevac me pozva da pevam u kafani "Korzo", gde je i on svirao. Pozvao me da pevam i na "Smederevsku jesen". Posle nastupa, nisam bio zadovoljan visinom honorara, pa sam intervenisao kod čika "Cara". Ubrzo sam dobio povećan honorar, ali i trake sa mojim arhivskim snimcima. Još me peku Carevčeve reči: "Sad idi u kafanu i budi kafanski pevač". Posle šezdeset godina karijere, miliona prodatih ploča i desetine hitova koji će me nadživeti, žao mi je što nisam ostao uz koleno jednog takvog velikana - dodaje Žića.

Značajan deo Žićine karijere obeležila je pesma "Nek uvenu ruže" i duetska saradnja sa pokojnim Latifom Havkićem:

- Sa mojim rahmetli bratom i kolegom Latifom ostvario sam devetogodišnju saradnju. Komponovao sam mu dvadesetak pesama, snimili smo i šest duetskih. Kada smo snimali pesmu "Nek uvenu ruže", šef VNORTS-a Miodrag Jašarević reče: "Deco, ovo je nemoguće da se ovako dva glasa podudare kao da je jedan, dva čoveka jedna duša. Ja nemam reči ni hvale, ni kritike, jer me guše suze". Latifu sam posvetio stihove, nastale za vreme njegovog poslednjeg oproštaja : "Tebi pevam, rahmetli Latife, tebi pevam, ti pesmu ne čuješ, ja okasnih da te vidim živa, a sada te crna zemlja skriva. Na dženazi ja sam tvojoj bio, svekoliki svet se okupio, da isprate cara od sevdaha, da mu bude crna zemlja laka."

Ni u devetoj deceniji života Žića ne zna za penziju. Gaji šljive, peče rakiju, čuva ovce i, kako kaže, sam sebi pravi raj. Njegove oči blistaju plavetnilom mirnog mora - sve videše, al' im dosta nije. Sluša i gleda harmoniju svoga belog stada, uzima klavirku i peva: "Moj je šljivik rodom prerodio, rodne grane do zemlje savio, rodne grane do zemlje se svile, a mene su godine srušile. Šljiva ranka, kruška karamanka, a u hladu čoban i čobanka, belo stado po voćnjaku pase, a ja davne mladosti sećam se".

(Goran Milošević)