"Raspevana Šumadija", putujuća družina Obrena Pjevovića (1): "Svaka ptica svojim glasom peva"

"Najlepše si selo moje malo, prvu ljubav ti si meni dalo,

Preporučujemo

pa me želja neizmerno seća na detinjstvo i rana proleća.

Po šumama malenim, livadama zelinim,

po baštama šarenim, cvećem cvetalim.

Sa mesecom noću bdio, sa usana rosu pio,

kraj potoka lugovima, pevao sa drugovima.

Svaka ptica svojim glasom peva i svojim se perjem zaodeva,

a ja pevam kao selo moje, te mi pesme u dnu duše stoje.

U duši mi pašnjaci i stada, čobanija, momčadija mlada,

dečja igra, putem pesma đaka, svaki kamen s rođenog sokaka." (Obren Pjevović)

Eto, tako je najveći pesnik Morave i njenog predvečerja ovekovečio svoje Mrčajevce. Pesmu je snimio pre pola veka i objavio za Studio B, sa svojom putujućom grupom "Raspevana Šumadija" uz ansambl Stanimira Stojanovića. U to vreme bejaše pesma lokalnog značaja, a danas je pevaju izvorne pevačke grupe širom Šumadije. Snimaju je vojvođanski i slavonski tamburaši, a pesmu je sjajno pevao i pokojni Srećko Jovović uz ansambl Dragana Aleksandrića.

Polovinom prošlog veka "Raspevana Šumadija" beše jedna od prvih i najvećih pevačkih putujućih grupa u bivšoj Jugi. U šajkačama, anterijama i šiljkanima, s ponosom su pronosili dušu sela i miris zavičaja. Obren je bio njen tvorac i umetnički rukovodilac, ali, kad zatreba, i blagajnik, solista, koreograf, istinski menadžer. Autoritetom bogomdanog pesnika okupio je talentovane pevače, svirače, igrače, humoriste, naivce svih vrsta. On je jedini, makar na početku, znao kuda se ide, u koliko sati počinje nastup, koliki će honorar dobiti pojedini učesnici, zavisno od zalaganja i utiska.

- Kao đak osnovac postao sam član "Raspevane Šumadije". Sećam se, zadenem prst za prsluče i pevušim pesmu "Odrasto sam dole kraj same Morave, gde rastu cure plave i garave". Pamtim i prve honorare. Da ne bi bilo nesuglasica, niko iz grupe nije znao koliko je para dobio neko od pevača i muzičara. Bila je to, kako se pričalo, Obrenova pedagoška mera. Posle priredbe, Obren je jednog po jednog pevača pozivao na stranu i, u pomrčini iza bine, isplaćivao honorar. Ja obično nisam dobijao ni dinara, ali, tek sutradan, Obren je isplaćivao honorar mom ocu. Što je sigurno, sigurno - pričao je Miroslav Ilić u mojoj radio emisiji.

Upravo na turnejama "Raspevane Šumadije" propevale su i najpoznatije Obrenove pesme, mesecima i godinama pre snimanja: "Devojka iz grada", "Moravsko predvečerje", "Selo moje zavičaju mio", "Plastim suvu travu", "Mrčajevci, moje rodno selo", "Oj Moravo tija reko", "Tamo gde je Rudnik", "Negde u Srbiji na brdu Ljubiću", "Traktor, traktor, traktorče", "Kad zapevam ovako malena"... Tako je veliki pesnik opipavao puls naroda i trasirao najkraći put u srce publike.

- Sećam se i prve turneje - priča Miroslav. - Išli smo u neko selo, s one strane Morave. Za mene, onako malog i zajapurenog, spremili su i narodnu nošnju, sa opančićima ručne izrade kod lokalnog opančara. U zakazano vreme okupili smo se u kafani "Kod Mišura". Popeše me u rasklimatan kamion, smestiše pozadi na drvene klupe. Otac i majka me savetuju da se čuvam promaje, a ja se pravim važan što putujem na turneju, čak preko Čačka. Kamion brekće i dimi, nit' se vidimo, nit' se čujemo. Kad stigosmo u Zablaće, posle nekoliko kvarova, onako sivi od dima i prašine prolazimo kroz publiku i pravo na binu. Da, bilo je to bezbrižno vreme, bez foliranja.

"Raspevana Šumadija" obilazila je sve dalje od Mrčajevaca. Publika je dolazila da čuje i vidi, da pipne ljude iz Obrenove družine: Dragana Aleksića, seljaka i težaka, jednog od najmaštovitijih harmonikaša svih vremena; Dobricu Erića, nadahnutog pesnika i njegove naivce; Gordanu Jevtović, kasniju primadonu Beogradske opere; Mlađu Uroševića, samoukog genija; Bosu Ovuku i Radeta Bogićevića, najpoznatiji šumadijski duet; Spasoja Dukića, pevača retko arhaičnog stila; Sidu Marković, Stanojku Joksić, Spomenku Avramović, Leposavu Ilić, Mašinku Lukić i ostale raspevane dive iz Mrčajevaca.

U sutrašnjem izdanju Muzičke apoteke predstavićemo i ostale unikate "Raspevane Šumadije".

(Goran Milošević)