Ljubiša Pavković - pola veka umetničkog rada (1): "Medeno" i ostala kola velikog majstora

Ljubiša Pavković, višedecenijski solista i šef VNORTS-a, čuvar našeg folk blaga, uspeo je da sačuva i dostojanstvo narodnog umetnika i da ga ne proda za jeftinu popularnost.

Preporučujemo

- Često čujem da sam nekakav čuvar narodnjačkog blaga, kažu "onaj ozbiljni harmonikaš sa televizije". A stvar je mnogo jednostavnija - meni je narodna muzika u genima i moja velika ljubav. I dok sviram solo i dok vodim orkestar ja uživam u tim zvučnim slikama, i nisam tako strog kao što izleda.

Primera radi, snimio sam jedno bugarsko oro, još kao mlad harmonikaš na mojoj prvoj ploči u duetu sa Tomicom Miljićem. Odsvirali smo dva kruga, a ljudi koji su merili vreme konstatovaše da u drugom krugu sviramo šest sekundi brže. Znači, muzika je nešto što leluja, nije stvar šablona i puke matematike - poručuje maestro.

Prvom snimljenom narodnom kolu nadenuo je svoje ime. "Ljubišino kolo" beše ulaznica u VNORTS-a.

- Primljen sam u Narodni orkestar 1970. godine. Posle dva neseca korepeticije sa autoritetima Radio Beograda, moj šef Miodrag Jašarević predloži da odsviram nešto svoje. Naslovio sam ga po svom imenu i snimio na prvoj ploči '72. godine prošlog veka - kaže maestro.

Ljbiša je rođeni Beograđanin, posleratno dete bogomdanog komšiluka.

- Imao sam sreću da živim vrata do vrata sa Mijom Krnjevcem, u istom dvorištu. Kad sam napunio pet godina, jurio sam niz stepenice, ometao Mijine učenike. U jednom momentu Mija reče mom ocu Bogdanu da mi obavezno kupi harmoniku. Tata mi kupi klavirku, i to u okruženju sve samih dugmetaraca. To je i danas tajna - zašto mi je nabavio klavirku? Iako sam izgradio svoj stil, čika Miju cenim najviše na svetu. Tek što sam primljen u Narodni orkestar, dolazi čika Mija sav u belom, kao filmski glumac. Taj pogled nikad neću zaboraviti, kao najiskreniji očinski pogled. Miji je bilo milo što sam tu - seća se Pavke svojih početaka.

Odrastajući uz "Muzikante" i "Ljubav na seoski način", možda nismo ni svesni čiju smo harmoniku slušali u desetinama narodnih pesama i kola tokom trajanja legendarnih serija:

- Te serije su pečat jednog vremena, vrhunac iskonskog seoskog humora. Sa orkestrom Vlaste Jelića uleteo sam u snimanje sa najvećim humoristima tog doba. Ja sam, u stvari, bio zvučni "Lepi Cane". Zare je stajao iza i gledao kako ja sviram. Kako ja pomeram prste i ruke, on mene imitira na harmonici koja ne proizvodi zvuke.

Svoje najpoznatije kolo snimio je 1984. godine i nazvao ga "Medeno kolo":

- To kolo je omiljeno i kod publike i kod mojih kolega. Možda i zato što ima samo četiri fraze. U tom kolu je sve rečeno. Nema mu se šta dodati, niti se ima šta oduzeti. Kad sam ga svirao u Moskvi, jedan od najvećih harmonikaša sveta Fridrih Lips je rekao: "Ovo je poezija". Svojim kolima sam uglavnom davao imena svojih bližnjih, članova porodice i rodbine (Ljubišino, Milanovo, Mirjanino, Peđino, Majino). I kad je došao red da ga nazovem po imenu supruge (Zorica), neko mi je rekao: "Kolo ti je toliko medeno". Tako je postalo "Medeno" umesto "Zoričino" - priča Pavke za Muzičku apoteku.

Nebrojeno puta je pokazao šta sve može harmonika - u studiju, na koncertu, u kafani, na "Kolarcu".

- Harmonika je instrument - orkestar. U šali kažem drugarima - ja sviram desnom, a vi ste mi u levoj ruci. Tu radim neke harmonske radnje i čujem šta mi radi čelo, bas, viola... Mogućnosti harmonike su ogromne, od najobičnije pesmičice do klasičnh komada. S obzirum na toliku moć, harmonika je predmet česte zloupotrebe, naročito neznalica koji bi sve da pipnu, i to što jače. E, onda se to pretvori u instrument koga ja zovem "opštinski". Harmonika i svira, i igra, i peva, i plače. Važno je primiriti jednu ovakvu telesinu - poručuje istinski umetnik na harmonici.

(Goran Milošević)