Miroslav Ilić u Zaharovim pesmama: "Vino točim, a vino ne pijem", "Jedan dan života" (PLEJLISTA)

"Ja sam dosad mnoge žene sreo, al' za ljubav ipak nisam znao.

Preporučujemo

Ljubio sam sve što sam želeo, al' sam samo tebi srce dao.

Vino točim, al' vino ne pijem, srce imam osećanja krijem,

usne imam, al' koga da ljubim, kad si s drugim, a ja mladost gubim.

Nema vina da mi bole smiri, nema pesme da srce umiri,

nema noći da mi oči sklopi, hej ljubavi ti mi dušu opi.

Što se ljubi kad se ljubav krije, što se voli kad srce uzdiše,

što se čuva cveće najmilije, kad ga drugi bere i miriše." (Milutin Popović Zahar)

Ovo je jedan od najvećih hitova u opusu Miroslava Ilića. Peva se nesmanjenom žestinom više od 40 godina. Teši, hrabri, dočekuje i oplakuje, diže iz mrtvih. Pesmu je 1978. godine napisao i komponovao Milutin Popović Zahar uz aranžman i orkestar Dragana Aleksandrića.

- "Vino točim, a vino ne pijem" prihvatio sam oberučke. Zavoleo sam poeziju još u rodnoj kući. Majka Milica me uspavljivala pesmom, otac Žiko me budio pesmom, Obren me zadojio Moravom, a na Šantiću sam maturirao - pričao je Miro u mojim radio emisijama.

Slavujevu karijeru utemeljili su Obren Pjevović, Dragan Aleksandrić i Predrag Vuković Vukas. Za Miroslava su komponovali i Miša Mijatović, Novica Urošević, Mijat Božović, Danilo Živković, Dragan Brajović, Miša Marković, Zoran Matić, Sreten Gajić, Predrag Negovanović, Futa i Marina...

Zahar je komponovao za Miroslava devet pesama. Pored antologijske "Vino točim, a vino ne pijem", na singlu iz '78. našla se prelepa dvojčica "Stani, stani devojčice", sličnog aranžmana i tempa. Na prvom albumu Miroslava Ilića iz '79. za PGPRTB nalaze se Zaharove pesme "Jedna mala slatka mala" i "Sećaš li se Anđelino". Na albumu iz '80. našla se Zaharova pesma "Još se moja pesma svira". Sredinom 80-ih Miroslav snima još 4 Zaharove pesme: Jedan dan života", "Živela Jugoslavija" (u dijalogu i duetu sa Lepom Brenom), "Ej kafano, jedini živote", "Noću mi je najteže bez tebe".

- Osećao sam da je došlo vreme i za solistički koncert. Posle prvih Obrenovih zavičajki, snimio sam i nekoliko ubitačnih sentiša. Odlučio sam de se u maju 1981. pojavim dva puta u istom danu pred publikom u Domu sindikata. Rešio sam da proverim i sebe i publiku, da pevam potpuno sam, bez gostiju. Prema dogovoru sa organizatorima za voditelja je bio određen neizbežni Mića Minimaks. Međutim, dogodila mu se nezgoda - polomio je nogu i izostao sa koncerta. Pojavio sam se sam na bini i, već posle prvih aplauza, nastavio da pevam i pričam punim glasom i iz sveg srca. Tako radim i danas. Hvala Minimaksu što je slomio nogu - oslobodio me treme i trasirao izgled mojih današnjih koncerata - veli Miro.

Poznati filmski i televizijski kritičar, Milan Vlajčić, zabeležio je 1983. na stranicama "Politike": "Prvi put u životu bio sam na celovečernjem koncertu novokomponovane marodne muzike. I nisam zažalio. Koncert pevača iz Mrčajevaca trajao je 125 minuta, bez pauze. Čitav koncert je imao izgled i dramaturgiju pravog akademskog događaja: pevač i članovi orkestra u tamnim večernjim odelima, bez ikakvih vizuelno-scenskih dodataka. Publiku (svečano obučenu, izdašnu u aplauzima) je zanimala samo muzika. Izvrstan orkestar u kome su prednjačili klarinetista Boki Milošević i virtuoz na fruli Bora Dugić, pratio je pevača koji uz prijatan glas ima i pažljivo oblikovan repertoar pesama, u kojima je sve podređeno osnovnim i klišetirano pojednostavljenim elemntima zavičaja. Morava, devojke, tuga rastanka, pošalice tipa "Sladak šećer, ladna voda", pa čak i prizivanje čobana i stada, ali bez ičeg grubog, lakrdijaškog i skaradnog. Bilo je to veče snažne emotivne komunikacije i poistovećivanja. To emotivno jedinstvo ovaj sloj publike ne može da doživi ni u roku, ni u tzv. ozbiljnoj muzici. Na izlazu sam sreo srećne Beograđane."

Ne znam šta bi Milan Vlajčić zapisao posle Miroslavljevih koncerata u 21. veku. Zaharu se nimalo ne dopada način na koji Miroslav danas peva:

- Koliko me oduševio kako je pevao na pločama, toliko me razočarao kako peva na koncertima. Kad pevač izgubi glas, onda hvata na galamu i skakanje. Liči mi na brod kome su pokidane katarke, pa se prepušta ćudima vode.

(Goran Milošević)