Radiša Marković gost Muzičke apoteke: "Narodnjački Džeger" i neznanac što peva "Neznanku"

Ima sve što treba jednoj zvezdi - boju glasa i šmekeraj Tozovca, kompozitora i kuma Zahara, lice i stas holivudskog glumca, siguran posao i srećnu porodicu. Nedostaje mu jedino ambicija.

Preporučujemo

- Rođen sam u Petrovcu na Mlavi. Otac mi je bio radnik, majka domaćica sa kapacitetom radijskog pevača. Od majke sam naučio i prve pesme "Znaš li draga onu šljivu ranku" i "Povela je jelka". U Petrovcu sam uglavnom pevao zabavnjake.

- 1969. dolazim u Beograd, učlanjujem se u KUD "Branko Cvetković", početkom 70-ih počinjem da pevam u "Klubu vazduhoplovstva" u Zemunu. Imao sam kosu dugu do ramena, dužu i od Hokija. Tako sam se prešaltao u narodnjake - priča pevač "Neznanke".

Radišinu diskografsku karijeru obeležio je samo jedan kompozitor - Milutin Popović Zahar. Prvih nekoliko pesama i ploča snima za produkciju Studio B: "I ja sam voleo", "Osmehni se draga", "Jesen stiže rana", "Nema više Cicvarića"...

- Zahara sam upoznao negde na moru, ja pevao, a on odmarao. Čuo me iz hotelske sobe i pomislio da peva Tozovac. Odmah mi je ponudio da snimim njegove pesme. Počeo sam da snimam ploče 1974, kad je Studio B bio na vrhuncu slušanosti.

- Prvih nekoliko pesma sam bukvalno snimio u prostorijama radija Studio B, na dvadeset trećem spratu "Beograđanke". Ne u studiju, nego u novinarskoj kancelariji! Uđem sa orkestrom, novinari sede i kao ćute, al' ne lezi vraže - zazvoni telefon, i, sve ponovo.

Nekoliko ploča sa Zaharovim pesmama snima i za čuveni zagrebački Jugoton: "Jedna žena, a dva druga", "Vlajnice doj, doj", "Bećarski je život lep", "Čija li si sada" i antologijsku "Neznanku".

- Skoro sve pesme sam snimao bez uvežbavanja, na tri, četiri. Snimao sam i tako što sam čitao tekst u studiju. Najbolje mi legla "Čija li si sada". Uvežbavao sam je, stavio kao naslovnu, uneo se u nju. "Neznanku" smo stavili na B 1, ni Zahar nije verovao u nju. Ali, eto, postade večiti hit - kaže neznanac što peva "Neznanku".

Izuzetno poštujem Radišu Markovića - njegovu skromnost i gospodstvo, muzikalnost i šmekeraj. Zato ga i prozvah - "narodnjački Džeger".

Mogao je, a nije hteo da bude zvezda. Ovako mu lepše.

(Goran Milošević)