Bosa Ovuka i Rade Bogićević (2): Pesma u misiji oplemenjivanja (PLEJLISTA)

"Nekad davno kad si moja bila, nisam znao šta mi značiš mila.

Preporučujemo

Sada kad te draga nemam više i dok vreme uspomene briše.

Srce tešim, al' sebe proganjam, želeo bih barem da te češće sanjam.

Dok razmišljam šta se s nama desi, s kime li si, šta radiš i gde si,

često mislim i nadam se, kao, ne bi li te negde ugledao.

Al' te misli nemoguće sklanjam, želeo bih barem da te češće sanjam

Nemam prava na te da se ljutim, od svega mi ostalo da ćutim.

Svakom bude u životu jasno, al' tek tada kada sve je kasno.

Srce tešim, al' sebe proganjam, želeo bih barem da te češće sanjam." (Rade Bogićević)

Kakav sentiš! Ovo je narodnjački spomen prohujaloj ljubavi iz pera i duše Radeta Bogićevića. Pesma je prošla relativno nezapaženo, jer Bosina i Radetova publika nije navikla na srceparajuće teme. Skoro sve što su snimili (stotinak pesama) odiše radošću, optimizmom, veseljem. Pesma je snimljena na singlici pre pola veka uz ansambl Mije Krnjevca, i na LP-iju uz harmoniku Jovice Petkovića. Živnula je tek zadnjih nekoliko godina, valjda, u nedostatku novih sentiša.

I najveći estradni magovi bejahu zatečeni Radetovom i Bosinom muzikalnošću. Nije im se dalo da nastupe na najprestižnijim festivalima. Nastupili su samo na "Ilidži" 1967. i to sa tuđom pesmom, autora izvesnog Fahrija Bećirija.

Brutalno su eliminisani sa Beogradskog sabora, baš uoči samog nastupa.

Dovoljna je bila procena kolega muzičara da imaju pesmu van konkurencije. Bila je to pesma "Kolovođa, kolom kreni". Bili su uslovljeni da promene pesmu, nisu pristali, i otada ih nije bilo na festivalima. Tačnije, nigde ih nije bilo u medijima, sem u jednoj "Beogradskoj hronici". Proradila "čačanska veza" preko Pere Lazovića. Pevali su na plejbek legendarnu pesmu "Zvižduk u gradini". Videlo se da nisu za televiziju: otpevali su pesmu u stavu mirno, kao da su izvedeni na streljanje.

Koliko su bili medijski neupotrebljivi, toliko su bili atraktivni na svadbama, vašarima, crkvenim saborima. I pod šatrama su priređivali kulturno-umetnički program - na stolovima cveće, nigde buke i srče do kolena, uz duhovite prozivke gostiju i najave pesama. E, to se zove misija: pesma je tu da oplemeni, a ne da poživotinji čoveka.

Bosine i Radetove pesme su blažene za slušanje i nezahvalne za sviranje. I najveći virtuozi su padali na Radetovim muzičkim zavrzlamama.

- Dogovorimo se da ceo jedan album odsvira Jovica Petković. Snimimo mu pesme na kasetu, pošaljemo note i tekstove u Sarajevo tri meseca pre snimanja, da bi imao vremena da uvežba. Jovica dođe u studio, dovede i svog brata Ratu, i kad je krenula proba, mi shvatimo da oni pojma nemaju. Predložim Radetu, da probamo jednu po jednu, da maestru pokažemo kako bi trebalo. Bilo nam je neprijatno da "pokazujemo" takvom virtuozu, ali, moradosmo, da ne propadne posao. Znali smo da Radetove pesme nije lako rutinski skinuti sa nota: odsviraš u studiju i zaboraviš da si ih ikad svirao. Srećom, Jovici nije trebalo mnogo - priča Veljo Popović, harmonikaš i svirač desetina Radetovih pesama.

Pesme ovog neponovljivog dueta žive u narodu. Nadam se da će zaživeti i manifestacija Bosi I Radetu u čast, koja od ove godine počinje u njihovom rodnom kraju uz vatrenu podršku Muzičke apoteke.

(Goran Milošević)