88. rođendan Radoslava Graića: Rasadnik lepih pesama i emisija (PLEJLISTA)

Iz Grajine duše izviru pesme kao potoci iznad rodnog Mrkonjić grada. Bilo je iIzvikanijih i komercijalnijih kompozitora, svestranijih od Graje nije bilo.

Preporučujemo

Komponovao je: šumadijske (Krčmarice još vina natoči, Doleteće beli golub, Imala sam drugaricu, Tri sestre lepotice, Ja nisam gospodin, Zapiši u svom srcu, Ne vraćam se više u tuđinu kletu, Kad zaškripi kapija), vranjanske (Mito bekrijo, Stani zoro, Žubor voda žuborila), sevdalijske (Hajro, Hajrija, Sjaj meseče ali čuvaj tajne, Ašiklija, Kad ne dođem do u gluho doba, Najlepša Bosanka), gradske pesme i romanse (Sviraj Pišta Baći, Eh, lane, moje lane, Ostaću uvek bekrija, Staro bure novo dno), balade (Neveni, Veni, veni, moj nevene, Zaboravi me), duetske (Nije zlato sve što sija, Nema te nema), vojvođanske (Puca jelek, tesan kroj), klasične zabavnjake i prepeve za Dragana Stojnića, Đorđa Marjanovića, Lolu Novaković, Arsena Dedića, Nedeljka Bilkića (Mademoiselle Lise, Anđelina, Stjuardesa, Ne donosi bele ruže, Prolećni cvet, Ostaj ovde), dečje pesme (Vuče, bubo lenja, lako je prutu da se sokoli)...

Roden sam 3. januara 1932. u građansko-trgovačkoj porodici. Moji preci, poreklom iz okoline Knina, još u tursko doba sele preko Dinare u Bosansku krajinu. Nastanjuju se na suvoj zemlji gde najbolje uspeva pasulj. U tom kraju pasulj se zove gra', pa je jedan od mojih predaka uzeo baš to prezime koje asocira na najomiljeniju sirotinjsku hranu - priča Graja za Muzičku apoteku.

Printskrin: Youtube

Dolaskom u Beograd upisuje i završava istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu i solo pevanje na Muzičkoj akademiji. 60-ih godina počinje eksplozija Grajinog multitalenta: postaje solista Radio Beograda, peva i komponuje na prestižnim festivalima (Opatija, Beogradsko proleće, Ilidža Sabor) i zabavne i narodne pesme, peva u horu i operi, piše muziku za film, pozorište, radio i televiziju, postaje muzički urednik RTB-a...

- 1968. dobijem poziv od Dragomira Majkića, radio pevača, da učestvujem na Jesenjem putujućem festivalu sa predlogom da komponujem jednu vranjansku pesmu. Desetak dana sam premotavao slike iz Borine "Koštane" i stvarao neke nove. Prvo sam napisao tekst, ubrzo sam ga uvio u sedmoosminsku melodiju, otpevušio i zabeležio pod nazivom "Zašto dušo ne dođeš". Odmah sam pomislio na Vasiliju i ponudio joj pesmu. Cica (kako smo Vasiliju zvali od milja) sa oduševljenjem prihvati i snimi pesmu. Uoči samog festivala doživi težak sudar i otkaže učešće. Dobio sam predlog da pesmu dam nekom drugom pevaču. Nisam pristao, čekao sam Vasiliju i neki sledeći festival. Već '69. na Beogradskom saboru prvi put se čulo za Mitu bekriju. Pesma nije pobedila na festivalu, ali je pobedila i mene i Vasiliju i žiri i vreme - seća se Graja svoje autorske lične karte.

Najsvestraniji muzički autor seća se i velikih uspeha na kultnoj Ilidži:

- 1971. komponujem pesmu "Hajro, Hajrija" i ponudim je velikom Safetu. Pesma uđe u finale najvećeg jugoslovenskog festivala. Sećam se, vrućina, 40 stepeni, Skenderija dupke puna, peva se uživo i uživo prenosi na tv! Izađe Sajo i u svom stilu zakuje pesmu uz delirijum publike. Posle nastupa odem da mu čestitam uz predlog da je malo skratimo na ploči, budući da traje preko šest minuta, a Sajo veli: "Ja mislio ti imaš neku ozbiljnu primedbu. Kad je dobra, neka traje! Ove od tri minuta brzo prođu."

Grajina dela su neprolazna, baš kao i brak sa suprugom Jelisavetom. Srećom, Grajin sin Vladimir nastavlja muzičku tradiciju Graića.

Današnji mediji i produkcije vape za ovakvim umetničkim i intelektualnim gromadama.

(Telegraf.rs/Goran Milošević)