Vukašin Vule Jevtić, bard astalskog pevanja: Sećanje na najvećeg srpskog sevdaliju (PLEJLISTA)

Naslušali smo se - te ovaj peva kao Šaban, te ovaj peva kao Haris, te ovaj peva kao Cune... Nikako da čujem da neko peva kao Vule Jevtić. 

Preporučujemo

Vukašin Vule Jevtić je rođen na današnji dan, 7. januara 1913. u Rosici kraj Ribarske Banje. Otac Ljubodrag je želeo da mu sin bude pop, ali Vule je zavoleo pesmu, kafanu i gitaru. Tridesetih godina se seli sa ocem u Beograd i već 1936. u kafani "Mlada Bosna" upoznaje Carevca. Na zvaničnoj audiciji nije prošao, ali Carevac ga bukvalno ubacuje u studio i pušta u program uživo. U Radio Beogradu postaje i radio pevač i muzički saradnik. Zajedno sa Carevcem, Miodragom Vasiljevićem i Đorđem Karaklajićem radi na sakupljanju starih narodnih pesama. Jedan deo tih pesama Carevac je zabeležio baš po Vululetovoj interpretaciji: "Čaj goro lane moje", "Oj livado rosna travo", "Još litar jedan", "Mnoge li sam pesme pev'o", "Čežnja za Beogradom"... Carevac je bio toliko zaljubljen u Vuletovo pevanje da ga je prihvatio bez izmena, a stil tog izvođenja nazvao je "Vulizam".

Početkom Drugog svetskog rata biva uhapšen i deportovan u radne logore u Austriji i Nemačkoj. Posle oslobođenja nastavlja i sa radijskom i, naročito, sa kafanskom karijerom. Vule je bio neponovljiva kafansko-boemska duša. Svojim astalskim pevanjem oplemenio je brojne kafane: "Madera", Trandafilović", "Morava", "Lira", "Kalemegdanska terasa". Uvek doteran, u odelu sa kravatom i izvučenom belom maramicom, pevao je od astala do astala, bez ozvučenja, često i bez instrumenta. E, to se zove astalsko pevanje - kad pevaš za jednim astalom, a ne smetaš gostima za drugim astalom. Jednu pesmu je svaki put pevao drugačije, sa nekom novom emocijom i ukrasom. To je zasmetalo uštogljenim čelnicima Radio Beograda, zbog čega od 1957. odlazi u slobodne umetnike.

Printskrin: Promo

Kada su mu javili da je umro Carevac, otišao je na groblje, legao preko groba, i otpevao "Carevu" najomiljeniju pesmu "Moj zumbule, brigo moja". Pevao je Vule intonativno savršeno i kad mnogo popije. Pričao mi jedan gitarista: "Ja sviram, a Vule se tetura. Ja gubim ritam, a Vule peva, ni šest mu briga nije. Ostavim gitaru, pridržm ga da ne padne da bi završio pesmu".

Vule je pevao samo prave narodne pesme. Diskografija ga nije zanimala, estrada još manje, snimio je svega nekoliko ploča. Mnogo godina pre legendarnih bosanskih pevača zapečatio je svojom radio interpretacijom čuvene sevdalinke: "Devojka sokolu zulum učinila", "Ašik osta na te oči", "Kulu gradim, a kamena nemam", "Emina", "Leptirići mali"...

Vuletov tenor je plenio neponovljivom emocijom. Pevao je lako, onako sevdalijski, nežureći, sa nekom posebnom dužinom. Možda bi se danas i pronašao pevač Vuletovog kapaciteta. Problem je pronaći slušaoce ovakvog pevanja. Zato dajem besplatan savet čelnicima Muzičko-zabavne redakcije RTS-a: umesto dozlaboga istih novogodišnjih programa sa sto ljudi koji nešto đuskaju na bini, napravite, za početak, jedan doček uz astalske pesme i pevače. Možda se posle toga nećete hvaliti rejtingom, ali makar nećete ličiiti na silikonske doline.

(Telegraf.rs/Goran Milošević)