Pecaroške pesme: Od parodije i naturalizma do sentiša (PLEJLISTA)

"Kad me žena iznervira i od decu nemam mira,

Preporučujemo

kad mi ventil eksplodira pecanje me rekreira!

Više nego Mona Lizu volem kad mi ribe grizu!

Kad je leto, kad je zima, na Moravu ribe ima!

Svi udice povadismo, pa na ribu navalismo!

Moravske se ribe štrecu jerbo oće da ih pecu!

Blinkeri i mamci visu nam iz čamci,

na udice čeku gliste kad će ribe da ih sliste!" (Boris Bizetić)

Ova pesma maestralnog Borisa Bizetića mnogo je više od vragolije i đavolije. S jedne strane, to je izvrgavanje ruglu narodnjačke monotonije. S druge strane, ovo je tipičan narodnjački naturalizam na kome bi pozavideo i Emil Zola. Ova pesma je u ribolovačkom svetu prihvaćena više kao himna nego kao parodija. Boris je pogodio i u psihološki i u sociološki poriv pecanja.

Srpski Jesenjin, Rade Vučković, opevao je na sličan način Šabanov ribolovački hedonizam u Krčedinu: "Miša, Šaban, Kuka, Rade, iz Dunava ribu vade, vezani su kao lanci pecaroši i pijanci."

Narodni pevač je opevao i sportskog ribolovca koji strpljivo peca na Moravi: "Trza, trza, da zagrize neće, to su ribe male, sačekaću veće." Što bi rekao dželat - ništa lično!

Ribolovački opus čine uglavnom vesele pesme. Ipak, za razliku od ribe koja ne pokazuje emociju, stari alas tuguje: "Svake noći kraj Dunava, dok grad Zemun mirno spava, luta jedan ribar tužan i sa rekom razgovara. Hej Dunave, moj drugaru, ti što ljubiš reku Savu, stara mreža, pukla struna, star je ribar iz Zemuna." (Rade Vučković)

(Telegraf.rs)