Čeda Marković gost Muzičke apoteke: E, to se zove karasevdalija (PLEJLISTA)

Čeda Marković je svojim geografskim poreklom i muzičkim genima predodređen da peva muziku starog Vranja. S obzirom da je Vranje vekovima na granici carstava, taj spoj pustog turskog i siromašnog srpskog iznedrio je i "nečistu krv" i "žal za mladost". Čeda je još u detinjstvu upijao zvuke rodnog kraja i komšiluka, naravno: Makedonije, Kosova, Bugarske, Sandžaka, Bosne. U učiteljskoj školi usavršava i solo pevanje i pevanje u horu. Na vreme je naučio tehniku disanja i da se ne troši pevajući iz grla.

Preporučujemo

Kao stilski formiran pevač, počeo je da snima trajne snimke za radio arhivu. Pevao je najlepše i najteže narodne pesme u specijalizovanim radio emisijama, pevao i snimao, a za najširu javnost ostao anoniman ceo dvadeseti vek. Zaslužio je kao radio pevač tek toliko da ga spiker zvaničnim glasom odjavi na kraju emisije, čitajući Čedino ime na spisku sa ostalim učesnicima.

80-ih dolazi u Beograd i i svojim glasom puni prestižne kafane: "Romanitar", "Beograđanka", "Hotel Jugoslavija", "Klub inženjera i tehničara"...

Diskografija ga nije zanimala. Verovali ili ne, Čeda je snimio samo jednu gramofonsku ploču! Tu malu ploču iz 1974. ima samo Čeda, moja malenkost i još nekoliko diskofila. Zašto je bio toliko lenj u diskografiji, saznaćete u video izdanju Muzičke apoteke.

Čeda Marković Foto: A. Nalbantjan

Prekretnica u karijeri Čede Markovića zbila se na festivalu narodne muzike Zlatiborska pesma 2006. Odnosi ubedljivu pobedu pesmom "I da se vrate godine mlade", kompozitora Dragana Aleksandrića i tekstopisca Mladena Vukovića. Odmah je zazvučala kao evergrin, Čedi otvorila vrata najvećih televizija i produkcija. Pesma je relativno nova, a liči kao da je nastala pre 40 godina. Tako je ovaj rasni Vranjanac postao ne samo zaštitni glas Radio Beograda nego i RTS-a. Sve što je medijski propustio u dvadesetom, nadoknadio je u dvadeset prvom veku.

Čeda me uvek pita šta da ponese u emisiju. Ja mu uvek isto odgovaram da ponese samog sebe. Čedi ni mikrofon ne treba. Odmiče ga, a glas mu se ne stišava. Dosta mi je pevača koji samo što ne progutaju mikrofon.

Čedinom karasevdahu ni orkestar ne treba. Poklonicima Muzičke apoteke darujemo sat lepog astalskog pevanja, iz duše za dušu, čisto pevanje bez ijednog instrumenta.

I zaista je tako malo potrebno da budemo srećni. Samo je čudno, kako veli Ivo Andrić, da nam to malo uvek zafali.

(Telegraf.rs/Goran Milošević)