Sećanje na Jovicu Petkovića (2): Narodna kola nenadmašnog virtuoza (PLEJLISTA)

A u ruke Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita - rekao bi Njegoš. Slično važi i za harmoniku kad se nađe u Jovičinim rukama. Svira na jednoj dugmetari, a čuje se ceo ansambl: dve harmonike, bas, bubnjevi, kontra!

Preporučujemo

Spoj vrhunske tehnike i urođene osećajnosti. Zato čelnici Radio televizije Sarajevo nisu žalili para da svom virtuozu kupe najskuplju harmoniku, a čelnici fabrike "Dalape" poklonili su ovom geniju svoju unikatnu harmoniku.

Jedino nisu mogli da mu kupe diplomu muzičke akademije. Kupovina diplome je polovinom prošlog veka bila nečasna i nemoralna rabota. Doduše, nije mu ni trebala. Svirao je Jovica van svih šablona i bolje od najpismenijih muzičara. Njegovi trileri su i posle toliko godina neuhvatljivi i neponovljivi.

"Pijem da je zaboravim", "Djul zulejha", "Oj Safete, Sajo, Saralijo", "Sjaj meseče, ali čuvaj tajne", "Zelene oči bile su moje", "Var'o si me dugo var'o", "Moj bagreme", "Kud da idem i gde da te tražim", "Zora rudi i dan zabelio", "Odmori se majko jednom"... Ovim i mnogim drugim pesmama Jovica je svojim foršpilima i improvizacijama produžio vek. Bosanski sevdah je obogatio, modernizovao i proširio, a Šumadiju je začinio sevdahom.

Vinuo je u zvezdanu orbitu jednog žgoljavka iz Kragujevca koji je zapucao u Sarajevo da polaže audiciju. Bio je to Bora Dugić. Naučio je Bora od Jovice ne samo kako se muzicira u državnom ansamblu, nego i odnos prema poslu, odnos prema životu, odnos prema čoveku, odnos prema duhovnosti.

Imao sam tu sreću da porazgovaram sa legendarnim Jovicom za moju Muzičku apoteku. Imao sam i tu nesreću da vidim kako samuje u staračkom domu u Beču, pored dvorca Marije Terezije, zaboravljen i od najbližih i sahranjen za života.

U mikrofon moje radio emisije poručio je mladim harmonikašima: "Ne svirajte cepački, već meko!"

(Telegraf.rs/Goran Milošević)