Džoni Štulić: Konačno pevam ono što volim - narodnjake!

Branimir Džoni Štulić retko daje intervjue, retko snima, a još ređe pristaje da svoju intimu deli sa fanovima. Iziritiran nedavnim otvaranjem rok kluba koji nosi njegovo ime u Sarajevu, reizdanjima raznih muzičkih kompilacija bez njegove dozvole, kao i zloupotrebi imena "Azra", Džoni je novinarki Dnevnog avaza ipak "otvorio dušu". U poluformalnom intervjuu rekao je da mu je dosta ljudi koji bi da zarade preko njegove grbače, otkrio da ne voli činjenicu da je mnogima idol, da prezire fan-klubove i priznao da je tek nedavno, obradama starih narodnjaka počeo da peva ono što voli.

- To otvaranje rok kluba, kafića nema veze sa mnom. Ja sam, načelno, uvek bio protiv toga. Mrzim idole, nikada nisam bio idol, nikome ne mogu da zabranim da mu budem idol, ali sigurno neću dozvoliti da to od mene rade. Ja sam protiv toga. To je prevara. Ima tamo miliona drugih imena - ima Ilidža, ima Igman, ima Himzo Polovina, ima njegovo vlastito ime, ali nikako ja, jer sam strogo protiv toga.

Nisam mogla ni pomisliti da znate da se taj kafić otvara u Sarajevu?

- Ni ja, ali rđa nađe rđu. Neka odmah promene ime, jer ću ih, naprosto, ganjati. Ja ne živim ni na čiji račun, a pogotovo ne živim na njihovim bankovnim računima. Neka mi se skinu sa moga. Protiv sam toga da me eksploatišu. To je za njihovu korist. Nije to što ja nemam ništa od toga nego sam protiv takvih stvari. Takvih stvari u moje vreme nije bilo i kafići su izvrsno radili. To je upereno protiv mene, a ja to nisam zaslužio i onda sam pogođen.

Čovek tu ništa ne može preduzeti?

- Može. Mnogo stvari se može, samo, to su stvari koje ništa dobro sa sobom ne nose. To je ružno, ja to izbegavam gde god mogu, ali... Niko me ništa ne pita. Ja sam protiv toga. Zbog tog istog razloga oni se ne usuđuju staviti "Bijelo dugme" i Merlina, znaju da će oni odmah reagovati. A za mene ih boli briga.

Ljudi koji vole "Azru", ovdje su to lepo dočekali.

- To nema veze. Ja isto volim mnogo stvari, ali to je moja lična stvar. Kafić je posao kao i svaki drugi, to uopšte nije naivno. To sve košta. Izvoli, radi na svoj račun, ja nemam veze s tim.

I Vaše kompilacije izlaze, CD-ovi, sabrana dela?

- Ja to sve znam. Rđa odmah nađe rđu. To nije moja krivica, ja tu ništa ne mogu. Zna se to vrlo dobro, samo što se svi prave ludi. Dok ga ne udariš, boli ga briga.

Povukli ste se u Holandiju, ne dolazite ovamo?

- Pusti to! Mrzim to! Neću uopšte o tome da razgovaram. Ja ne eksploatišem tuđe i ne živim na tuđ račun, ja sam uvek radio svoju muziku. Imaš svoje. Sve je objavljeno bez mog znanja. Šta ja imam od toga? Ja radim na tome da sve to povučem. Ali, neće bagra da se skine, šta da mu radim.

Ne znam, jedino sudski da ganjate, pravnim putem?

- A, pravnim putem. To je odavno prešlo sve granice, ja to znam. Ja sam to sve vrijeme govorio, ja to govorim još od 1977/1978., ali... Šta čovek može da preduzme? To su ruže stvari, ne volim ništa od svega toga. Uspeli su da pokvare sve što uhvate, šta ja mogu kada svi kvarno rade.

Ali, nisu "Azru" pokvarili?

- Kako ne! Od samog početka, katastrofalne ploče... Ma mislim, sve živo se kvarilo. Tek sam se u poslednjih nekoliko godina oporavio od tih prethodnih 30. Sve je bilo kvarno. Ali, onda je bilo zajedništvo, pa si morao biti s njim. To je ipak dobra stvar. Kaže se da nijedan đavo nije toliko crn kao što izgleda. Ja nikada u životu nikoga ne bih pogledao da nisam morao, morao sam da se družim s njima. Takav je bio sistem. Uvek je neko vreme, šta ja mogu, nisam ga ja napravio.

Zašto ne tužite ove što su Vam nakon devedesetih izdali kompilacije bez Vaše dozvole?

- Tako je. Od rata nikome nisam dao dozvolu da objavi moj CD. Do rata je to nekako išlo, jer je bilo zajedništvo, ali mislim, moji ugovori su trajali samo šest meseci. Doslovno i bukvalno, ništa više preko toga. A ovo posle rata, to nema veze sa mnom.

Jedina Vaša "krivica" je to što ste dobri i što Vas raja voli?

- To uopšte nije istina. To su laži i predrasude. Niti mene ko voli, niti ja koga volim, ali pesma je dobra i kada se upoređuje s drugima, onda se vidi da je dobra. A šta to ime veze da li te neko voli ili ne?

Nisam ni mislila baš da vole Vas lično, kao Džonija Štulića, nego vole Vaše pesme?

- Ne! Ja mrzim te stvari. Stvarno mrzim te stvari. Ja samo volim da sviram, volim pesmu, volim knjigu... Kao što svako nešto voli i to je sve. To je sve. Ali, ništa nema od toga. Novac koji ti okrećeš, nije tvoj, menja ruke, pa niko ga ne odbaci. Kakve to veze ima s ljubavlju? To su lažne stvari, te idolotarije, ti fan-klubovi. Mrzim te stvari. Pozitivno ih ne volim. Neću da imam ništa s njima.

Šta sada svirate?

- Ono što imam da sviram. Ima toliko toga. Moraš stalno svirati te stvari, inače zaboraviš. Narodne pesme su vrlo lepe. One mi odgovaraju, jer tamo imam prostora da pevam. Ne mogu da pevam na svoje kad su napravljene na ritmu, na sasvim drugom principu, na rečima koje ja mrzim, ali tako su napravljene. Narodne su sačuvane zato što su imale ariju, melodiju. Volim da pevam i konačno sam propevao. Ne idu bele čarape s crnim pantalonama. Naprosto, dobro pevanje nije išlo s onim šta sam ja predstavljao. Ali, kad te ljudi upamte po prvoj ulozi, oni te celog života po tome gledaju. A kako sam ja svirao s bendom, ispao sam kreten i nakon 30 godina, tek sam se sada malo oporavio, pod stare dane, što se muzike tiče.

Postavljate li s vremena na vreme svoje izvedbe narodne muzike na YouTube?

- Nije to moj kanal. To je od drugog čoveka kanal, ali naravno da pošaljem pesme koje se postave. Ovo zadnje što ja sviram.

Znači, ipak Vam u neku ruku prija da ljudi to vide?

- Ne! Ja sam primoran na to. Zato što je mimo mene hiljade i hiljade priloga. A ja mrzim te stvari, ali kada se već radi mimo mene, onda barem nešto što ja mislim da vredi. Inače ne bih nikada. Šta će mi to?!

Pišete li?

- Završavam ovo što imam pa će to još ovu godinu potrajati. Ima toga mnogo. Kod latinice mi tri slova nikako ne odgovaraju - Dž, Lj, Nj. To, inače, nije problem, ali kad radiš indijska imena iz "Mahabharate", kod njih nije, recimo, "lj" nego "l" i "j". Zbog toga ubacujem tri ćirilična slova i onda nema nikakve zabune. I sada je to pismo kakvo treba da bude - svako slovo ima svoj znak. Ja sam slabo pismen čovek, nikada jezik nisam znao.

Slabo pismen?! A objavili ste 15 knjiga u Srbiji?

- Upravo se nepismeni ljudi bave izdavanjem.

Skromni ste?

- Uopšte nisam skroman. Dobro, nisam toliko nepismen, ali stvarno nikada jezik nisam znao. Pojma nemam o jezicima. Nabadam.

Kada ćete doći u Sarajevo?

- To ni ja ne znam. Stvarno. Uvek imam problema da to objasnim ljudima. Jer, to niko ne zna, ko ne zna. Gladan sitom ne veruje. Kada se maknem iz nekog, nazovimo to uslovno mog prostora, ja sam u spoljnom svetu. U tom svetu ja doslovce, bukvalno nemam šta da radim ako ne radim. I gde god sam - bilo to u hotelskoj sobi ili u palati ili na ulici - moram ili da zurim u zid ili da idem po kafićima. Šta drugo da radim kad ne radim? Mogu jedino da radim kad sam sam sa sobom ili na svom prostoru. Moram da radim 16 sati barem, ono ostalo idem na spavanje.

Dnevni avaz| Larisa Sarajlić - Ramović