ZATVORENA VRATA HOLIVUDA: Zašto Srbija 28 godina nije imala kandidata za "Oskara"?

Kada je početkom januara Američka filmska akademija saopštila koji su filmovi nominovani za "Oskara", na spisku se nije našlo ostvarenje "Kad svane dan" Gorana Paskaljevića, koje je bilo srpski kandidat u kategoriji za najbolji strani film.

Time se nastavio neslavni niz koji traje još od 1985. i "Oca na službenom putu" Emira Kusturice, koji je bio poslednji kandidat tadašnje Jugoslavije za "Oskara".

Po mišljenju poznatih srpskih reditelja, razlozi za ovakvu situaciju su brojni − od očajnog stanja srpske kinematografije, nepostojanja lobija u Holivudu, loše selekcije naših kandidata, do uticaja politike.

Goran Paskaljević kaže da je s minimalnim novčanim sredstvima odvojenim za promociju i bez jakog američkog distributera nemoguće osvojiti "Oskara".

- Mi smo dve nedelje bili u Americi. Iako je naša prezentacija bila odlična, a sale pune na svakoj projekciji, nismo uspeli ništa da uradimo. Makedonci su potrošili pet puta više novca od nas! U konkurenciji je bilo više od 70 filmova, a bez jakog američkog distributera ne možemo ništa da očekujemo. Jednostavno, problem je nedostatak para za promociju, ali i politika. U Holivudu je odavno o Srbima stvorena slika kao o lošim momcima. Mada se to polako menja, naši filmovi se i dalje teško probijaju u Americi. Ali, važno je biti stalno prisutan, jer će se situacija promeniti nabolje, valjda - objašnjava Paskaljević.

Režiser Darko Bajić, direktor Filmskog centra Srbije, smatra da je u situaciji kada je domaći film u očajnom stanju, nerealno očekivati da se u skorijoj budućnosti uključimo u trku za "Oskara".

- Problemi su mnogobrojni: kinematografija je uništena, bioskopi ne postoje, a nemamo ni lobi u Holivudu koji bi mogao da promoviše naše projekte. U domaći film se ne ulaže i u takvim uslovima je teško očekivati "Oskara". To je kao da od sportiste kojem niste dali ni dinar, niti mu omogućili uslove da napreduje, tražite vrhunske rezultate - kaže Bajić, i dodaje da je u ovakvim uslovima teško pronaći kompaniju koja bi bi bila zainteresovana za distribuciju našeg filma u svetu.

- Kada prodate prava velikoj distributerskoj kući iz inostranstva, oni će se sigurno potruditi da vaš film što više promovišu i maksimalno guraju u borbi za "Oskara" i druga priznaja. Međutim, to ne može da se ostvari preko noći. Ilustracije radi, Poljska izdvaja više od 40 miliona evra za domaći film, a čak 25 miliona evra se troši na promociju poljske kinematografije - navodi Bajić.

Emir Kusturica je uveren da je ovo više politički nego filmski problem.

- Za sve je kriva politika. "Oskar" je odavno postao klasična politička poluga. Tek kada uradimo sve što od nas traže, kada budemo po njihovoj meri, uzeće nas u razmatranje za "Oskara". Nije stvar u tome da li su filmovi koje mi predlažemo za kandidate dovoljno kvalitetni, već u tome da većina filmova koji su osvojili "Oskara" za najbolji strani film uglavnom ne valja ništa - smatra Kusturica.

I Srđanu Dragojeviću smo postavili ista pitanja kao i ostalim sagovornicima, a on nam je, očigledno aludirajući na njegov sukob sa Paskaljevićem, odgovorio:

- Zar Paskaljević nije dobio "Oskara"? Šokantna vest!

Od 1954, kada je ustanovljena kategorija "Oskar" za najbolji strani film, jugoslovenska kinematografija je imala šest nominacija − 1958. ("Cesta duga godinu dana", režija Đuzepe de Santis), 1960. ("Deveti krug", France Štiglic), 1966. ("Tri", Aleksandar Petrović), 1967. ("Skupljači perja", Aleksandar Petrović), 1969. ("Bitka na Neretvi", Veljko Bulajić) i 1985. ("Otac na službenom putu", Emir Kusturica).

Uz Izrael i Poljsku (po devet nominacija) i Meksiko (osam nominacija), ukoliko uračunamo tu jugoslovensku kinematografiju, nalazimo se na čelu liste zemalja s najviše nominacija bez osvojenog "Oskara".

(A. Novaković)