MINA ALEKSIĆ, ĆERKA ČORBINE LEGENDE: Svaka devojka se može pronaći u mojoj knjizi! (FOTO)

Foto: Telegraf

Preporučujemo

Mina Aleksić, ćerka proslavljenog basiste "Riblje čorbe" Miše Aleksića, nedavno je objavila za "Lagunu" svoj književni prvenac "Dnevnik jedne ključaonice" koji je, u ekspresnom roku, naišao na sjajan odjek kod publike. To je prvenstveni povod za intervju sa šarmantnom i neposrednom, pravom "gradskom devojkom" u najpozitivnijem smislu. 

Mina je već dugo u svetu umetnosti. Diplomirani je dramaturg, a njene predstave su na repertoaru Teatra 78. Sada se, po prvi put, otisnula u književne vode. Ističe da je ovo delo pisano, pre svega, za devojke od 15 do 25 godina, međutim, neiscrpna duhovitost autorke u opisu doživljaja glavne junakinje Anje, čini se, pomera sve granice kad su godišta u pitanju, pa u knjizi mogu uživati sve generacije i oba pola.

Priču sa Minom za Telegraf počinjemo njenim kratkim osvrtom na literarni prvenac:

-  Ideja je da predstavim kako nije problem nemati dečka. Moja glavna junakinja pokušava da nađe prvog momka, sa kojim će da bude u svakom smislu te reči. Kroz celu knjigu pratimo njen dnevnik, odnosno, njene najiskrenije zapise koliko je to teško naći.

Foto: Laguna

Opiši malo glavnu junakinju Anju?

- Ona ima 19 godina, student je Fakulteta političkih nauka. Ne zna zašto ga je upisala, s obzirom da nju ne interesuje ništa sem činjenice da je solo, to jest, da nema dečka. Voli da izlazi, da se druži. Njena najpozitivnija strana je što je jako iskrena i duhovita. Kroz ovaj dnevnik neprekidno pratimo njene blamove, dok beskrajno traga za "gospodinom pravim".

S obzirom da si ti tek malo starija od Anje, neću te pitati da li ima autobiografskog u knjizi, već - u kojoj meri?

- Ovo nije čista autobiografija. Ima Anja dosta Mininog u sebi, ali i mnogo toga što krasi moje drugarice i njihove priče. Svaka devojka može da se pronađe u Anji, odnosno, bar u jednoj njenoj situaciji i da kaže "Jao, čoveče, ovo kao da prepričava neki moj doživljaj". Ali, da - ima dosta Mine u Anji. Dosta mojih doživljaja je prepričano.

Foto: Privatna arhiva

Od "Dnevnika jedne ključaonice" bi, mnogi kažu, mogla da nastane interesantna serija?

- Mislim da bi to bilo fenomenalno. Iz svake njene priče, odnosno, jednog Anjinog dana, mogla bi da se napravi jedna epizoda. Stvari se hronološki dešavaju, i serija bi tačno mogla da prati njen život od tačke A do tačke B tokom leta - od početka juna do 1. septembra. Mogao bi da se napravi i duhoviti pozorišni komad, koji bi uključivao nekoliko likova. Suptilno bi moglo da se sažme to jedno leto u predstavu.

Knjiga se završava tako da bi mogao da usledi njen nastavak?

- Imala sam ideju, kad sam privodila knjigu kraju, da to ne bude njen bukvalni kraj, več da izađe i drugi deo, u kome ćemo videti da li je Anja pronašla idealan ključ. Mnogi su mi, doduše, predlagali da sad krenem da pišem "Dnevnik jednog ključa", i da to, zapravo, budu ispovesti nekog momka. Da vidimo malo kako je to iz muškog ugla.

Foto: Telegraf

Šta si volela da čitaš u detinjstvu i kao tinejdžerka?

- Kao tinejdžerka sam čitala genijalnu knjigu "Angus tange i ljubljenje s vatanjem". To su ispovesti tinejdžerke Džordžije Nikolson. Takođe je u formi dnevnika, i ima čak sedam nastavaka. Svih sedam sam "progutala", jako su duhoviti. Na neki način sam se i vodila tom knjigom, kada sam pisala svoju. Imala sam ideju da napišem nešto tako, u savremenom američkom fazonu. Kad sam bila devojčica, čitala sam "Malog princa", ali nisam razumela o čemu se radi. Tek nekoliko godina kasnije, kad sam je ponovo pročitala, imala sam totalno drugačuju percepciju te knjige.

Koliko danas tvoja generacija ima vremena za čitanje i želju za čitanjem?

- Vremena za čitanje ima i previše, ali niko ne čita. Previše vremena se iskorišćava na sto drugih načina. Naglašavam da nemam apsolutno ništa protiv društvenih mreža. Mislim da bi kroz njih na što bolji način trebalo da se izreklamira neko pisano delo, i da se čita u elektronskoj formi. Nadam se da će i moja knjiga biti dopstupna u tom formatu, i da će moći da se čita preko kompjutera.

Foto: Facebook/mina.alexic

Otkud ljubav prema pozorištu?

- Javila se još u ranom detinjstvu, na početku osnovne škole. Upisala sam školicu glume kod našeg divnog glumca Nenada Nenadovića. Bila nam je obaveza da idemo u pozorište, pre svega u "Boško Buha", gde su bile divne dečje predstave. Vremenom, kako sam ih pogledala dosta, a i sama glumila u njima, poželela sam da i ja budem neko ko će ih pisati. Završila sam dramaturgiju na Akademiji umetnosti, i doživela da i ja napišem predstave za decu, koje se igraju u Teatru 78.

Na repertoaru je pet tvojih predstava?

- To su "Ušećerena pepeljuga", "Crvenkapa i Vukašin", "Šuma čuda", "To, dobro drvo", "Sami u kući". Uglavnom su savremene adaptacije bajki i crtanih filmova. Mislim da deci sada, kad bi otišla u pozorište i gledala klasičnu "Pepeljugu", to ne bi bilo zanimljivo. Zato sam je izmestila u 21. vek - da to bude savremena devojka koja se mnogo trudi i radi. Zaljubljuje se u princa koji je moderan mačo frajer na motoru. Iako deluje malo ruralno, on je, u dubini duše, super momak.

Koju bi predstavu iz aktuelnog repretoara beogradskih pozorišta preporučila?

- Sve komedije i sve Nušićeve predstave. On je naš najbolji komediograf. Bilo kakva adaptacija njegovog dela mora da ispadne dobro, isključivo zbog teksta.

Tvoj otac Miša se otisnuo u književne vode pre nekoliko godina i objavio čuvenu "Autobiografiju uživo". Koliko je uticao na tebe, i u kojoj meri te je "povukao" da i tvoja knjiga izađe?

- Rekla bih da sam ja uticala na njega. Često mu prebacujem da je uzeo "moj hleb da krade" (smeh). Zašto ja nisam uhvatila bas gitaru da sviram? Zato što me, jednostavno, to ne zanima. Bilo mi je vrlo interesantno kad je došao na ideju da napiše autobiografiju. Potpuno sam ga podržavala u tome. Čitao je mnogo autobiografija, kako bi mogao da se inspiriše. Pomagala sam mu govoreći šta je dosadno, šta da ubaci... On me je, svakako, podstakao da ja, koja sam prvo knjigu napisala, ali za internu upotrebu u krugu mojih drugarica, to poguram i da ona bude javna.

Foto: Laguna

Kako ti se dopala Mišina knjiga? Opšte je mišljenje da je to najobuhvatnije i najbolje štivo ikad napisano o Čorbi.

- Knjiga je izuzetno obimna. U početku sam bila vrlo skeptična da li će neko ko se ne razume u "Riblju čorbu", nije pratio njihov rad i ne poznaje toliko Mišu, primiti tu knjigu i da li će mu biti dovoljno interesantno da pročita do kraja. Činjenica je da mi je on otac, znam koliko dugo "Riblja čorba" postoji, ali, s obzirom da nikad nisam bila baš detaljno upućena u svaki aspekt njihovog života i razvijanja, meni je knjiga bila izuzetno zanimljiva. Miša je, isto kao i ja, uneo mnogo sebe, na najiskreniji način.

Interesantno je da, kad je u pitanju muzički ukus, nisi baš povukla na rokenrol stranu?

- Roditelji me nikad nisu ni pritiskali da slušam rok. Postojale su razne sfere muzičkog interesovanja, kako sam odrastala. Kroz srednju školu je to bio i pank, pa new wave, britanski pop bendovi... Sada, s obzirom da dosta izlazim, dosta idem na svirke naših bendova koji sviraju strane pop hitove, ili elektronsku muziku u toj "nju vejv rok" formi. Pošto dosta idem na žurke i organizujem ih u jednom klubu, poprimila sam američki fazon slušanja muzike - r'n'b i deep house koji dosta prati moju generaciju.

Omiljena Čorbina pesma?

- "Dva dinara, druže". Uvek sam u stanju da se rasplačem uz nju.

Mnogo toga interesantnog si proživela uz Mišu. Upravo si se, recimo, vratila iz Australije, gde si bila sa bendom na turneji. Kako je živeti uz jedan veliki rokenrol bend koji ima enormnu popularnost?

- Živeti sa Mišom u kuči uopšte nije ono tipično - živeti sa rok zvezdom. Miša je kod kuće jedna divna osoba. Čovek nikad ne bi rekao da je to neko ko je proživeo sve to što je proživeo, zajedno sa "Ribljom čorbom". Onog momenta kad sam se rodila, znatno je opao taj rokerski duh u njemu, i zadržao se samo na sceni. U kući je, zapravo, postao pravi otac koji voli da gleda fudbal i da priča sa svojom ćerkom. Odrastati uz takav bend svakako ima i prednosti i mane. Prednost su, na prvom mestu - putovanja. Uvek kad su bili u mogućnosti da me vode, išla sam sa njima. Osećaj kad su na sceni, kad publika aplaudira tako velikom bendu, a ja stojim iza i znam da je moj tata deo te grupe, stvarno je neprocenjiv. 

Foto: Facebook/mina.alexic

Sad kad si objavila prvu knjigu i kad sve to treba ispromovisati, predstaviti - da li bi, i u kojoj meri, bila spremna na neke kompromise? Ulazak u rijaliti ili nešto slično... Da li je bilo ponuda te vrste?

- Nisam ih još uvek dobijala. Imam averziju prema određenim rijaliti emisijama koje su trenutno popularne. Volela bih da učestvujem u nekom rijalitiju koji bi imao kulturološki karakter. Bitno mi je da ekipa u emisiji bude na nekom nivou, odnosno, da su to ljudi koji su iza sebe ostavili nešto, i uspešni su u sferama koje se mogu kulturno opravdati. Nemam ništa protiv rijaliti emisija. U svetu se daju predobri rijalitiji, ali kod nas još uvek nisu takve emisije zaživele. Nadam se da hoće, i da ću tad biti deo njih.

(Milan Ćunković)