POPARA ZA TELEGRAF: Narod voli prevarante, ceo Herceg Novi mi je vikao: "Mmmm"! (FOTO) (VIDEO)

Prvak Beogradskog dramskog pozorišta, pisac, reditelj, aforističar i pesnik. Sve to je Zoran Rankić, međutim, mnogi su, na pomen njegovog imena zbunjeni dok se ne kaže - Popara u “Srećnim ljudima“ ili Nikola Kalabić.

Umetnik kome godine (79) nisu ni zrno šarma zakinule, naprotiv, priču za “Telegraf” započinje aktuelnom temom, vezano za ono čime je okupiran u poslednje vreme.

Preporučujemo

- Za 24 sata, 16. i 17. oktobra, dobio sam, ne 24, mada bi to bilo bolje, već "svega" dve nagrade. Prvo - godišnju nagradu "Novosti" za novinsku satiru, "Jovan Hadži-Kostić", pa sutradan, od BAK-a (Beogradski aforističarski krug) nagradu za životno delo, za ukupan doprinos satiri na području Srbije. Zahvalio sam se svojim aforizmom "Uspeo sam u svemu, osim u životu“.

A ja ću jedan drugi vaš da iskoristim za početak razgovora, pa ću vas, umesto "Dobar dan, kako ste“, upitati “Doviđenja, kako ste“?      

- Dobro sam – uz osmeh će Rankić.

- Odgovoriću takođe mojim naslovom “Zbogom zauvek, odmah se vraćam". 

Kako biste iz današnjeg ugla opisali Poparu?

- Bio mi je i ostao vrlo simpatičan. Da li je to takva devijacija i u meni i u narodu da su nam lopovi i prevaranti najmiliji... U njemu sam video jednog Don Kihota, pa sam se na kraju pitao – što on ide u zatvor pored toliko "poštenih“ ljudi u seriji ? Tamo nema poštenog čoveka osim Rade Savićević. Prvo – Ozren Soldatović koga je sjajno odigrao Dušan Golumbovski, pa Đuza kao Tintoreto...

I mali Neca prevarant?

-Ma, i on mi previše plače (smeh).

Pas Sima?

- On je možda i jedan od većih prevaranata (smeh). A Popara, Popara je fantazirao, pravio se važan. On će nešto, kako da ne, samo što nije... Liči mi na mnoge danas, ali se oni sad više ne zovu prevaranti. Imaju neko drugo ime. Danas bi Popara bio malo dete. Uplašeni romantičar koji ne razume ništa. Žrtva sistema.

Pronašli ste u liku Popare momente kad ste sami sebi zaličili na Radovana Karadžića. Da li biste, posle Kalabića, ušli u još jedan lik pun kontroverzi?

- Rado, ali bih taj scenario morao ja da odobrim. A i on. Da je po scenariju po kome mu sude – niti bih igrao, niti bih gledao taj film. Ja sam vrlo nezgodan glumac. Kad god dobijem da igram nekog narodnog izdajnika po mišljenju države, od njega napravim ličnost za koju navija ceo narod. Zato ne bi bilo zgodno da igram Karadžića. Kalabić je trebalo da bude bahati čovek koji, spasavajući svoj život, izdaje vrhovnog komandanta. Ja, međutim, slušam da po stadionima narod lepo peva i o Draži Mihailoviću i o patrolama Kalabić Nikole. Narod nikad nije pevao o izdajnicima.

Kako vas više pamte - kao Kalabića ili kao Poparu?

- Stariji u obe uloge, mlađi kao Poparu. Zadovoljan sam što me prepoznaju, ali ipak ne znaju ljudi ko sam ja. Bio sam u BDP-u 40 godina, odigrao bezbroj velikih uloga. Kad sam se pojavio kao Kalabić, došao je jedan novinar i pitao “Gde ste vi do sada bili“. Odgovorio sam: “Na Crvenom krstu, a gde ste vi bili?“.

Kako objašnjavate fenomen rastuće popularnosti “Srećnih ljudi“ i još nekih serija posle brojnih repriza?

- Ova poslednja je do sada bila najbolja. Ako bude još izvođenja, nadam se da će kvalitet opet da se poboljša (smeh). Nisam nikad gledao svoje serije, osim kratkih, kontrolnih snimaka na setu. Malo i strepim, malo mi se ne sviđa da gledam sebe. Bez obzira što ličim na narcisa – nisam to. Imam kritički odnos, čak i prema sebi. Gledao sam sad, međutim, kompletnu seriju, i sve mi se dopalo. Mnogo tu ima sjajnih uloga, sjajno je napisano. Igralo se u teško vreme. Bili smo vredni, entuzijasti. Požrtvovani u radu, skromni u zahtevima, srećni što možemo da radimo lepu stvar.

Ko bi danas mogao da bude neki novi Popara?

- Ne znam... Kad jedan glumac odigra ulogu dobro, ne treba posle neko drugi da je igra, ako nije velika nevolja, jer to obično nije dobro. Ispričaću vam jednu sjajnu anegdotu. Igrao sam majora Atertona u Foči, to je bilo posle Kalabića, i jedan od statista mi kaže: “Vi ste, Rankiću, odigrali sjajno onog Kalabića“. Kažem: “Dobro je bilo“. On: “Ma, bilo je sjajno“. Ja: “Ma, to je dobro napisana uloga i svaki dobar glumac bi je odigrao“. I on mi onda kaže nezaboravnu rečenicu: “Ne. Ne biste čak ni vi više uspeli da je odigrate tako dobro“. I to je tačno. Ko može sad da odigra umesto Bubuleje ili recimo umesto Tase (Tanasije Uzunović) i Gagija Jovanovića u seriji “Moj rođak sa sela“?

Pojedine Poparine replike, poput “Mmmm, Bebo“ ili “Gospođice, gospođo“ stale su rame uz rame s čuvenim citatima iz najuspešnijih jugoslovenskih filmova.

- Da se ne pravim važan i da se ne zameram scenaristima, ali nekoliko rečenica koje se citiraju ja sam improvizovao. Recimo to “gospođice, gospođo“. Tekst je prvobitno glasio: “Izvinite, ne znam da li ste gospođica ili gospođa“. Evo jedne anegdote oko toga. Posle serije sam letovao u Herceg Novom. Idem čamcem, ulazim u luku. Tamo se odigrava vaterpolo utakmica, a ja treba da prođem. Ulazim na Škver, između tribina, i čujem kako svi viču “Mmmmmm“. Onako postiđen, jedva sam čekao da prođem gužvu. Nisam ni vezao čamac, odmah sam otišao u kafanu.

Ističete sjajnu saradnju s rediteljima tokom snimanja "Srećnih ljudi".

- Slobodan Šuljagić je režirao skoro sve moje epizode. S Aleksandrom Đorđevićem sam imao samo jednu, ali je možda i najbolja. To je ono kad dolazi Popara u agenciju kod Golubovića da mu se žali da je zaljubljen, ne znajući da je to njegova žena. Kod Šuljagića sam imao savršenu slobodu i razumevanje. To osećanje daje čoveku krila da pokuša nešto što inače možda i ne bi.

Da se vratimo na početak priče - čime se sad sve bavite ?

- Za ovo vreme od kako mi ne daju uloge, napisao sam 11 knjiga – sedam s aforizmima, tri knjige poezije i jednu s dve drame. Dobio sam sedam nagrada za satiru, za glumu još nijednu ali takva su, satirična vremena. Napor koji sam uložio da odgledam reprizu “Srećnih ljudi“ računa mi se za nacionalnu penziju (smeh). Oni što imaju zvanično nacionalne imaju zapravo, državne penzije, a moja je nacionalna jer primam penziju koju ima cela nacija.

(Milan Ćunković)