Miris parfema i čudni znaci: Da li mrtvi kontaktiraju sa nama? Mnogi tvrde da im se to dogodilo

Foto: Shutterstock

Nikad im nije ponestajalo tema za razgovor. Bilo je jasno od početka. On je bio simpatičan i imao je dubok glas, ona crvenokosa cura iz Viskonsina sa pegicama. Pričali su o svemu, o naučno-fantastičnim filmovima, omiljenim rok bendovima, do toga da li je film Gospodar prstenova verno ispratio Tolkinove knjige. On je tražio dozvolu da je poljubi na prvom sastanku. Dopustila mu je...

Preporučujemo

Potom su se Ian i Mišel Horn venčali. On je nosio ljubičastu kravatu na svadbi, jer je ljubičasta bila njena omiljena boja. Godine su prolazile, zajedno su se tetovirali, delili jedno drugom slatke nadimke. Zajedno su putovali. Onda je došla pandemija.

Prošle jeseni, posle duge bitke, Mišel je preminula od posledica korona virusa. Ianova "supermoć", kako je voleo da zove svoju suprugu je nestala. Bili su u braku skoro deset godina. Međutim, nedugo nakon Mišeline smrti, Ian se zapitao da li njegova supruga i dalje pokušava da komunicira sa njim.

Bilo je jutro pred zoru, Ian je vozio ka poslu kada je primetio nešto neobično. Oko dvadesetak bandera koje su osvetljavale autoput odjednom su zasvetlele ljubičasto. Izgledalo je kao da ljubičasti biseri osvetljavaju nebo. Ian je to video kao znak.

- Mišel je znala kojim putem idem na posao svakog jutra. Upravo je tim putem i ona prošla kada su je vozili u bolnicu. Samo sam se nasmešio. Preplavio me je osećaj kao da je moja Mišel zaista blizu - priča Ian.

"Ponovni susreti" nisu neobična stvar

Pandemija je odnela više od 600.000 života u Americi. Mnogi ljudi širom sveta nisu ni dobili priliku da zagrle i oproste se od svojih najmilijih koji su preminuli sami, na izolovanim bolničkim odeljenjima.

Ipak, postoje oni koji kažu da im je data druga šansa da se oproste od svojih najmilijih. Ti ljudi, kao i Ian, veruju da su ih kontaktirali njihovi dragi, koji su preminuli od korona virusa.

Njihova iskustva su različita: neki su imali snove koji su delovali neverovatno realno, neko bi osetio parfem koji je pokojnik nosio, ili bi primetio da se životinje u njegovoj blizini čudno ponašaju.

Neki drugi "susreti" su mnogo dramatičniji. Neko kaže da je osetio dodir na ramenu tokom noći, čuo bi upozorenje od voljenog mu pkojnika, ili bi video siluetu drage osobe koje više nema.

Ove priče mogu da zvuče neverovatno, ali u stvari su deo istorijskog obrasca. Postoji nešto u nama, ili u tom koji nas je zauvek napustio, koji ne može da prihvati da nije imao šansu da se oprosti. I kad god se dogodi tragedija poput pandemije, rata, ili prirodne katastrofe, bude sve više svedočanstava onih koji tvrde da su videli pokojnike ili da osećaju kao da njihovi najmiliji koji su preminuli pokušavaju da ostvare kontakt sa njima.

Pandemija španskog gripa izazvala je pomamu spiritualizma, pa su mnogi Amerikanci išli na seanse i pokušali da prizovu duhove kako bi stupili u kontakt sa onima koje je pošast odnela.

Posle terorističkog napada 11. septembra, mnogi ljudi su prijavili da su videli, pa čak i razgovarali sa onima koji su poginuli u napadu.

Kada je cunami pogodio Japan 2011, i odneo najmanje 20.000 života, mnogi stanovnici Išinomakija su prjavili da su videli svoje mrtve. Na kraju je napravljen i dokumentarac o ovom "gradu duhova koji lutaju".

- Ovakve priče su normalne u mom svetu. Ima smisla da je pandemija ili neki drugi događaj, koji je doveo do masovnog umiranja, doveo do povećanja broja ovakvih prijava i iskustava - kaže Skot Jansen, autor koji je dosta vremena proveo na odeljenjima palijativne nege kako bi izučavao ovakva iskustva.

Ova iskustva su toliko česta u domenu psihologije, da čak postoji i ime za njih "komunikacija posle smrti" (ADC, after death communications, prim. aut.).

Istraživanja pokazuju da najmanje 60 miliona Amerikanaca ima ovakva iskustva i da se ona događaju bez obzira na kulturu, religiju, boju kože i visinu primanja... Mnogi ova iskustva dožive u nekom polu snu, ali mnogo je i onih koji su bili potpuno budni kada su doživeli ovako nešto.

Bil Gugenhajm, koautor knjige "Pozdrav iz raja", koja izučava ADC, odnosno verovanje da postoji spiritualni razlog za ovakve "posete".

- Žele da znate da su i dalje živi i da ćete ponovo biti zajedno kada na vas dođe red da napustite Zemlju. Žele da vas uvere da su došli da vas pozdrave, možda da vam pomognu, ako se spremate za "prelazak" - objašnjava Gugenhajm.

Susret sa voljenom tetkom

ADC može da ima drugu svrhu u svetu kovida - da uteši ljude koji nisu mogli da budu kraj svojih najmilijih u trenutku kada su umirali. Džejmi Džekson, službenica iz Getisburga u Pensilvaniji imala je susret sa svojom voljenom tetkom Pet.

Džejmina tetka preminula je od srčanog udara prošlog leta, usled posledica kovida. Džejmi kaže da joj je tetka bila poput majke. Neko s kim bi provodila leta, i koga bi vodila na redovne lekarske preglede. Međtuim, kada je njena tetka obolela od kovida, Džejmi nije mogla da je poseti u bolnici i pruži joj podršku. To joj je kaže najteže palo.

- Ne možete da se oprostitite, ne možete da budete tamo da predstavljate onog koga volite, što je teško kada imate nekog ko je u bolnici, a ko nije navikao da bude sam - kaže Džejmi za CNN.

Foto: Shutterstock

Sedam meseci kasnije je Džejmi, pak, imala kontakt sa svojom tetkom. Bio je decembar i Džejmi je kitila kuću pred praznike, dok je u pozadini svirala praznična muzika. Božić je njenoj tetki bio omiljeni praznik i obožavala je da kiti. Jedna kutija je bila pune ukrasa koje su nekad pripadale tetki. Džejmi kaže da je kutiju ostavila u hodniku da bi nešto uzela, a kada se vratila, videla je providnu figuru koja zaviruje u kutiju...

Bila je to figura sitne žene sa identičnom frizurom, belom bluzom i plavim pantalonama koje je njena tetka nosila. Džejmi se ukipila, srce je počelo snažno da joj tuče. Pobegla je u trpezariju i počela da plače. Kada se vratila, figure nije bilo kraj kutije. Ona je uverena da je to bila njena tetka.

- Bilo je neverovatno. Ne znam kako to rečima da opišem. Baš me je dirnulo. Bilo je očigledno da je i dalje tu i da me posećuje - kaže Džejmi.

Miris parfema i hladan dodir na ramenu

Neki post-kovid paranormalni susreti su malo dramatičniji. Jedna žena tvrdi da ju je dragi pokojnik, kojeg je odnela korona, bukvalno dotakao.

Marija Pina predaje engleski jezik u Manitobi u Kanadi. Ona kaže da je njena majka Inez (79) trebalo da napusti bolnicu u novembru prošle godine, kada je korona buknula na odeljenju. Testirana je pozitivno i smeštena je u izolaciju. Kući su je pustili tek posle mesec dana, ali ona više nije imala snage. Četiri meseca kasnije, ona je preminula.

U jutra kada je Inez umrla, Marija kaže da se sagla da dohvati njene papuče u sobi i da je osetila ledeni dodir na ramenu. Okrenula se i videla je majku kako sedi kraj nje i gleda napred, bez ikakve ekspresije. Kaže da je izgledala 20 godina mlađe.

- Dodir joj je bio hladan. Kao da je ušla spolja - tvrdi Marija.

Nekoliko dana potom Marija je doživela novo iznenađenje. Pravila je supu koju je njena mama volela, kada je odjednom osetila parfem koji je Inez koristila. Kaže da je miris bio dominantan.

- Moj suprug je bio u kuhinji dok sam ja prosipala supu. I on je osetio miris. Trajalo sve ukupno oko pet minuta, pre nego što je miris ispario - kaže ona.

Neki ljudi veruju da je njihov mozak umislio da se ovakve stvari događaju, drugi kažu da su scene toliko realne da nema šanse da su umislili.

Džejmi kaže da je potpuno nevažno da li je stvarno ili ne.

- Uticaj je stvaran. Ako je trebalo to da vidim da bih se osetila bolje neka sam videla - kaže Džejmi.

Ona kaže i da nema problem sa tim ako joj ljudi ne veruju kada im ispriča šta je doživela. Jednostavno, kaže, nema potrebe da objašnjava.

Neke posete nisu prijatne

Drugi susreti nisu baš tako prijatni. Neke paranormalne pojave se događaju ljudima i ne uteše ih. Nažalost, ostanu predstavljeni i ne bi voleli da im se ponovo dogode.

- Nekima se to kosi sa verskim ili nekim drugim uverenjima. Nekim ljudima se to dogodi godinama kasnije, kada više i ne tuguju, ili ih posećuju ljudi koji su ih na neki način mučili i povredili, i koje nipošto ne žele da vide - kaže Jansen.

Ovakva iskustva su česta u ratna vremena. Ratni memoari puni su priča u kojima veterani prijavljuju stravične posete od svojih palih drugova ili čak neprijateljskih vojnika koje su ubili.

U memoarima Karla Marlantesa, veteran iz Vijetnama je opisao kako ga je duh vojnika iz Severnog Vijetnama kojeg je ubio progonio godinama nakon što se vratio kući.

U jednom pasusu Marlantes se priseća i kako je proterao duha svog neprijatelja. Organizovao je privatnu misu sa sveštenikom u 2 ujutru u crkvi, gde je, kako tvrdi, video duhove neprijatelja koje je ubio i drugova koji su umrli pod njegovom komandom. Kaže da je čak video duhove svoje babe i dede, koji su se smeškali.

Psiholozi koji rade sa veteranima često slušaju ovakve priče.

- Radim ovo već dugo i smatram da je ovo univerzalni fenomen, a pogotovo u ovakvim situacijama, kada izgubite mnogo ljudi u vašoj jedinici. Neizbežno je da će se tim vojnicima "javiti" njihovi drugovi - kaže Jansen.

Zvuk plakanja tokom noći

Ian kaže da je imao više susreta sa pokojnom Mišel. Nedugo nakon što je umrla, sedeo je u dvorištu kada je blizu njega sleteo kardinal. Prema verovanjima, ova ptica se pojavljuje kada su "voljeni blizu". Ian je bio u šoku jer kaže da kardinala obično nema u Kanzasu tokom jeseni. Tvrdi da je jasno čuo kako ga Mišel tad doziva i govori mu da se probudi.

- Čuo sam je, kao da je kraj mene. Dovoljno da me probudi, a mene nije lako probuditi. Zovite to halucinacijom ili šta god, ali ja sam to čuo - priča Ian.

On kaže da su oba "susreta" delovala utešno na njega, jer zna koliko se njegova supruga borila da bi preživela. Mišel je imuni sistem bio oslabljen jer je pre nekoliko godina imala transplantaciju bubrega. Kada je pandemija počela oboje su strahovali šta će se dogoditi ako zakače virus.

Kada su im se najgori strahovi obistinili, Ian kaže da je prvo delovalo kao da će Mišel da preživi. Bila je dugo u bolnici, bila je i na respiratoru, ali je u oktobru puštena kući. Mnogo se trudila da joj bude bolje, ali ju je optimizam ponekad napuštao.

- Jednom mi je rekla: "Ja sam ti teret, ti ovo ne zaslužuješ. Zašto jednostavno ne odeš" - kaže Ian koji je hrabrio suprugu i pomogao joj da izdrži terapiju.

Nažalost, njeno telo nije imalo snage da izdrži tako jak udar. Umrla je od srčanog udara prošlog oktobra. Telo joj je bilo izmučeno od kovida. Imala je samo 50 godina.

Ian, koji radi kao radijski voditelj, podelio je i svoju priču sa slušaocima.

- Mislim da čovek umire dva puta. Jednom fizički a drugi put kada prestanemo da im pominemo ime. Svaki put kad mogu da govorim o mojoj Mišel, to ću raditi - kaže neutešni suprug.

Ipak, na neki čudan način, Mišel će nastaviti da govori Ianu. Često vidi ljubičasta svetla na autoputu dok ide na posao. Kaže da je stalno brinula da li će bezbedno stići negde i da je uvek morao da joj šalje poruku da je bezbedno stigao.

Prijavio je slučaj sa ljubičastim svetlima komunalnim službama, koji su rekli da je verovatno problem u sijalicama i da će ih čim pre zameniti.

- Ipak, negde duboko u sebi se nadam da to neće uraditi. Uvek ću verovati da ih je moja Mišel obojila u ljubičasto. Da li je to uradila ili ne, to je na onom ko ovo čita da odluči... Ja verujem da je to način na koji mi moja Mišel pravi društvo do posla - zaključuje Ian.

(Telegraf.rs)