Velški beskućnik koji je nasamario Hitlera, celu Vrhovnu komandu Vermahta i lukavog Kanarisa, a Benita Musolinija srušio sa vlasti
„Rekoh: Čuvaću se na putevima svojim da ne zgrešim jezikom svojim; zauzdavaću usta svoja, dok je bezbožnik preda mnom. Bejah nem i glas ne pustih; ćutah i o dobru. Ali se tuga moja podiže, zapali se srce moje u meni, u mislima mojim razgore se oganj; progovorih jezikom svojim: Kaži mi, Gospode, kraj moj, i dokle će trajati dani moji? Da znam kako sam ništa. Evo s pedi dao si mi dane, i vek je moj kao ništa pred Tobom. Baš je ništa svaki čovek živ. Baš hodi čovek kao utvara; baš se uzalud kida, sabira, a ne zna kome će dopasti.
Pa šta da čekam, Gospode? Nada je moja u Tebi. Iz svega bezakonja mog izbavi me, ne daj me bezumnome na podsmeh. Nem sam, neću otvoriti usta svojih; jer si me Ti udario. Olakšaj mi udarac svoj, silna ruka Tvoja ubi me. Ako ćeš karati čoveka za prestupe, rastočiće se kao od moljaca krasota njegova. Baš je ništa svaki čovek. Slušaj molitvu moju, Gospode, i čuj jauk moj. Gledajući suze moje nemoj ćutati. Jer sam gost u Tebe i došljak kao i svi stari moji. Nemoj me više gnevno gledati, pa ću odahnuti pre nego otidem i više me ne bude.“ (Psalam 39)
Ulazak Sjedinjenih Američkih Država u Drugi svetski rat potpuno je promenio pravila igre i tok zbivanja na svim ratištima. Jedno od ratišta na kojima je iznenada sunce obasjalo Saveznike bila je Severna Afrika. Tamo su prvo Britanci, potmognuti američkom opremom i tehnikom, krajem oktobra i početkom novembra 1942. godine u Drugoj bici kod El Alamejna u Egiptu, potukli nemački Afrički korpus kojim je zapovedao general Ervin Romel, „Pustinjska lisica“, i njihove italijanske saveznike.
Zatim su se sredinom novembra anglo-američke trupe, u sklopu Operacije „Baklja“, iskrcale u Maroku i Alžiru, tada francuskim kolonijama pod kontrolom marionetske vlade u Višiju. Posle nekoliko meseci žestokih borbi u pustinji, Saveznicima se predalo četvrt miliona nemačkih i italijanskih vojnika; samo tri i po meseca nakon katastrofe u Staljingradu, Hitler je doživeo još jedan stravičan udarac na moral, još jedan strašan gubitak ljudstva, opreme, materijala i, možda najvažnije — strateškog uporišta.
Severna Afrika nemarnom umu samo deluje kao beznačajno sporedno ratište, ali zapravo je bila od ogromnog značaja za nemačke ratne napore. Pritom to nema nikakve veze sa naftom sa kojom su Nemci neprestano kuburili, jer su naftne zalihe tamo otkrivene tek 1959. godine; svake veze je međutim imalo s kontrolom pomorskih puteva u Mediteranu, s prekidom britanskih komunikacija sa Bliskim istokom i Indijom, i nadasve sa zaštitom same Nemačke, koja bi gubitkom Severne Afrike postala ugrožena, ne samo sa „crvenog“ istoka na kojem se njen front počinjao da raspada pod silnim naletima Crvene armije, nego i sa juga.
Već u januaru mesecu 1943. godine, pre nego što je Severnoafrička kampanja i dovršena, ali sa njenim neminovnim pozitivnim ishodom na vidiku, počeli su saveznički generali u Kazablanci da razgovaraju o otvaranju drugog evropskog fronta koji je Staljin barem godinu dana unazad tražio od Čerčila i Ruzvelta, ne bi li nemački pritisak na SSSR oslabio i ne bi li sovjetska vojska potukla Vermaht na svom bojištu.
Nije postojalo slaganje oko toga šta treba da bude cilj ove pomorske invazije. Šta više, većina američkih generala, na čelu sa načelnikom štaba generalom Džordžom Maršalom, prvobitno se opirala ideji bilo kakve sporedne invazije na Evropu koja bi odložila invaziju na Francusku, o kojoj se bilo pričalo i koja se planirala još od početka 1942. godine. Tek onda kada je postalo jasno da Francuska neće moći te godine da bude meta oslobodilačke najezde, jer Saveznici još uvek nisu za to bili spremni (moraće još više od godinu dana da prođe pa da Englezima i Amerikancima uspešno iskrcavanje na tom ogromnom prostoru postane izvodljiva operacija), popustili su pred britanskim nasrtajima.
Pala je odluka da se napadne Italija. Ili, bolje reći, udovoljeno je Čerčilu, koji je Italiju nazvao „mekim trbuhom Osovine“. A nije da nije bio u pravu, taj najslavniji od svih britanskih premijera: Italijani su rapidno gubili volju za ratom, serija poraza i strašnih poniženja načisto ih je demoralisala, činilo se da je potreban samo mali udarac pa da Benito Musolini padne s vlasti a Italija izađe iz rata i, možda, čak pređe na stranu Saveznika. Uostalom, napad na tu zemlju bio je i logičan, pošto je Sicilija direktno preko puta Tunisa koji samo što nije bio pao.
Sada se, međutim, povela polemika oko tačne lokacije preko koje će invazija na italijansko poluostrvo biti izvršena; Sicilija na prvu loptu deluje kao logičan izbor a rasprava o bespredmetna, ali bilo je dosta stratega koji su predlagali Sardiniju, koja bi onda poslužila kao odskočna daska ka Rimu i srcu Apenina.
Na kraju je ipak odlučeno da se ide preko Sicilije. Počele su pripreme za Operaciju „Haski“, ali pre nego će se krenuti sa njenim izvršenjem, morala se sprovesti Operacija „Mleveno meso“. U pitanju je bila obmana sa ciljem da se nacistička vrhuška zavara po pitanju glavne tačke invazije, a ključna ličnost u tom poduhvatu bio je Glindur Majkl, velški beskućnik koji je u tom trenutku živeo na ulicama Londona.
Rođen 4. januara 1909. godine u južnom Velsu, u svojoj petnaestoj godini ostao je bez oca rudara koji je sebi oduzeo život. Glindur je neko vreme radio honorarno kao baštovan i težak, a novi udarac doživeo je kada mu je 1940. godine umrla majka. Uskoro je ostao i bez krova nad glavom. Beskućan, bez prijatelja, bez novca, u teškoj depresiji, otišao je u London.
Tamo je 22. januara 1943. pronađen u napuštenom skladištu na Kings Krosu, kako se previja u bolovima. Dva dana kasnije preminuo je u Bolnici „Sent Pankras“, tek što je bio ušao u svoju 34. godinu. Ispostavilo se da je pojeo otrov za pacove koji je sadržao fosfor; nije isključeno da je u pitanju bilo samoubistvo, mada je verovatno samo bio gladan, pošto je otrov bio namazan na hleb. Nakon što je progutao parče hleba, fosfid je reagovao sa hlorovodoničnom kiselinom u stomaku i proizveo toksični gas fosfin.
Dr Bentli Purčas, eminentni mrtvozornik zadužen za Severni London, momentalno je shvatio da Majkl može da prođe kao neko ko je stradao u moru od smrzavanja i davljenja. Telefonom je nazvao mornaričkog obaveštajnog oficira Evena Montegjua i javio mu da ima leš za njega. Montegju je, sa obaveštajcem Čarlsom Čomlijem i majorom Frenkom Folijem iz MI6, već par nedelja na sve načine pokušavao da se dokopa nekog mrtvog tela. „Rekao bih da su leševi jedina roba koje trenutno ne manjka, ali čak i sa leševima na sve strane, svi moraju da budu na broju“, objasnio mu je Purčas Montegjuu kada su prvi put razgovarali. Tada je obećao da će ga zvati čim se pojavio neki prikladni leš, bez rođaka koji bi došli da ga traže.
Kao što vidimo pojavio se Majkl; Purčas je uverio nadležne da se mala količina otrova neće otkriti pri budućoj obdukciji, da čovek može da prođe kao štabni oficir, da mora da se drži u frižideru na temperaturi od četiri stupnja iznad nule, i da mora da se iskoristi u roku tri meseca. Ali, zbog čega je tolikom broju obaveštajaca bio potreban leš da bi obmanuli Nemce? Kako su mislili da ga iskoriste? Polako, stižemo uskoro do suštine.
Čim su nabavili telo, Montegju i Čomli su počeli da grade njegov novi identitet. Glindur je postao kapetan Vilijam Martin iz Kraljevskih marinaca, pri Štabu kombinovanih operacija. U tašni koju će poneti sa sobom nalaziće se regularne mornaričke isprave (fotografisan je kapetan Roni Rid koji je najviše podsećao na pokojnika, a Montegju ih je nedeljama nosio u pantalonama da bi se iskrzale i da ne bi izgledale novo), fotografija „verenice“ po imenu Pam (u stvari Džin Lesli, činovnice MI5), dva njena ljubavna pisma, račun za dijamantski prsten, uverljivo pismo Martinovog oca, poruka od porodičnog advokata, zahtev od Banke Lojds da se odmah pokrije minus na računu i tako dalje. Našli su i najizdržljivije mastilo na tržištu koje najduže može da izdrži boravak u vodi. Kakvoj vodi? Stižemo.
Sve što smo naveli ubačeno je u tašnu sa ciljem da se neprijatelj ubedi u autentičnost ovog izmišljenog štabnog oficira. Glavno je bilo ono što je nosio od „poverljivih“ informacija, zabašurenih u privatnom pismu tako da izgledaju uverljivo. Montegju je postavio osnovne kriterijume: lažna meta invazije mora biti usput pomenuta ali očigledno navedena, u neformalnom pismu koje se ne bi uobičajeno slalo diplomatskim kanalima. Pismo je lično napisao general ser Arčibald Naj, a bilo je upućeno generalu seru Haroldu Aleksanderu, komandantu anglo-američke 18. armije u Alžiru pod Ajzenhauerom. Iz pisma se nedvosmisleno moglo zaključiti da se Saveznici spremaju za iskrcavanje u Grčku i na Sardiniju, a da će napad na Siciliju biti samo puka varka.
Hermetički kontejner sa lešom (na kojem je pisalo: „Barataj pažljivo: optički instrumenti“) pod okriljem je noći prebačen kamionom u Škotsku i odmah po prispeću 19. aprila 1943. ukrcan na podmornicu HMS „Seraf“. Deset dana kasnije podmornica je stigla blizu obala Uelve u Kadiskom zalivu na jugu Španije, nakon što je dva puta izbegla nemačko bombardovanje.
30. aprila u 4 sata i 15 minuta isplivali su na površinu. Komandant Norman „Bil“ Džuel je naredio da se kontejner iznese na palubu i potom poslao posadu, koja nije znala o čemu se radi, natrag u utrobu podmornice. Nakon što je ostao sam sa oficirima, kontejner je otvoren i telo pušteno u vodu; Džuel je zatim očitao Psalam 39 i naredio da se punom parom udalje.
Talasi koji su time nastali, kao i plima, uradili su svoje. Majkl, odnosno Martin, doplovio je do obale i u 9 časova i 30 minuta bio primećen od strane mesnih ribara. Oni su obavestili španske vlasti, koje su uredno obavestile britanskog vicekonzula Hazeldena. Ovaj je čak morao da interveniše prilikom obdukcije, kako islednici ne bi shvatili da je u pitanju leš čoveka koji je mrtav već mesecima; stvar je rešio jednostavno, tako što je predložio da konstatuju očiglednu smrt i završe s tim, sa čim su se oni drage volje složili.
Ali isprva Španci nisu hteli da predaju Nemcima sadržaj tašne, i popustili su tek nakon intervencije admirala Vilhelma Kanarisa, šefa Abvera (vojne obaveštajne službe). Prvo su sve osušili i fotografisali, a onda pažljivo vratili na svoje mesto kako je bilo. Originale su 11. maja predali Britancima, ali je pri ispitivanju u Londonu ustanovljeno da nedostaje podmenuta trepavica sa najvažnije koverte. Fotografije namenjene Nemcima lično je u Berlin odneo Karl-Erih Kulental, jedan od glavnih Abverovih agenata u Španiji.
Ubrzo je postalo jasno da su se Nemci upecali kao somovi. Ne samo što se to moglo videti iz dešifrovanih nemačkih depeša, nego su i pokreti njihovih trupa svedočili o tome. Sedam nemačkih divizija (dve sa Istočnog fronta) prebačeno je u Grčku i još deset drugde na Balkan, uključujući i Jugoslaviju; nemački torpedni čamci prebačeni su sa Sicilije na grčka ostrva; udvostručen je broj nemačkih trupa na Sardiniji i pridodati su im borbeni avioni. Čak ni nakon što je 9. jula počela invazija na Siciliju, Nemci nisu verovali da je to — to. Nekoliko sati nakon početka Operacije „Haski“ oni su dvadeset jedan avion prebacili sa tog ostrva na Sardiniju kako bi tamo dodatno pojačali odbranu.
Hitler je bio ubeđen da će invazija na Balkan početi svakog trenutka, posebno što je već mesecima to slutio, zbog čega i jeste tokom prve polovine 1943. godine bio pokrenuo Operaciju „Belo“ (Četvrta neprijateljska ofanziva, odnosno Bitka na Neretvi) i Operaciju „Crno“ (Peta neprijateljska ofanziva, odnosno Bitka na Sutjesci), sa ciljem da eliminiše jugoslovenske partizane, budući da se naša zemlja, iako u praksi nije postojala, zapravo i dalje, preko okupirane i anektirane Slovenije, graničila sa Austrijom i time Trećim rajhom; čak je krajem jula poslao Romela u Solun da pripremi odbranu.
Sicilija je pala u roku od mesec dana, i 3. septembra pokrenuta je invazija na Italijansko poluostrvo. Ali pre toga, dok su borbe na Siciliji još uvek trajale, 25. jula kralj Vitorio Emanuele III smenio je Musolinija sa pozicije predsednika vlade, i uhapsio ga. To je pokrenulo široku nemačku intervenciju i njihove, ionako rasukane i razvučene trupe, dovelo do tačke pucanja. Iskrcavanje u Normandiji potpuno će ih urnisati, i potpuno je neverovatno da su se borili još godinu dana nakon toga.
Eto, tako je velški beskućnik Glindur Majkl — čiji je identitet nepobitno utvrđen tek 1996. zahvaljujući istraživanju amaterskog istoričara Rodžera Morgana (Montegju je do kraja života, a umro je 1985, odbijao da otkrije o kome se radi) — obmanuo Adolfa Hitlera, celu Vrhovnu komandu Vermahta i lukavog Kanarisa, i srušio sa vlasti Benita Musolinija. Inače, bio je odmah sahranjen u Uelvi kao Vilijam Martin, uz sve vojne počasti. Nakon što je 1998. britanska vlada priznala njegov identitet, na grob je dodato: „Glindur Majkl; služio kao major Vilijam Martin, KM“.
(P. L.)
Video: Srušio se plafon i povredio pacijente: Bizarna nezgoda u bolnici
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Vukelictokio
Fantasticna prica. Govori o sposobnosti pametnih I hrabrih ljudi u teska vremena. Obicni ljudi to nikad ili mnogo kasnije saznaju. I umanjuju znacaj svega jer malo I znaju.
Podelite komentar
Ћићаритов таст из Беч 1.2
Стварно фантастична прича, посебно ми се допао овај увод, тек после откривено зашто је ту. Хвала редакцији
Podelite komentar
...
Lepa prica. Nekako tuzno sto je covek koji je u toj zemlji umro u nemastini nesvesno postao heroj te drzave i spasao mnoge, a onda opet i dirljivo to sto nije umro uzalud i sto su postojali mudri ljudi koji su se trudili da spasu sto vise zivota svojih vojnika.
Podelite komentar