Najveća Hitlerova glupost nije bila napad na Sovjetski Savez već ono što je uradio šest meseci kasnije

Adolf Hitler u Berghofu. Foto: Profimedia/BNPS

Nema sumnje da je presudno za ishod Drugog svetskog rata bilo Hitlerovo pokretanje Operacije „Barbarosa“, odnosno napad na Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika dvadeset drugog dana meseca juna četrdeset prve godine. Hitler ne bi napao Rusiju da je znao šta se tačno krije iza granice, to jest, da nije imao pogrešne obaveštajne podatke zbog kojih je strašno potcenio silu sa kojom se hvata u koštac. Njegov privatni razgovor vođen u jednom vagonu u Finskoj godinu dana kasnije, koji je snimljen bez njegovog znanja i objavljen par decenija posle okončanja sukoba, a o kojem je Telegraf.rs već opširno pisao i preneo čitav transkript, govori upravo o tome.

Preporučujemo

Zbog čega je tačno Treći rajh pokrenuo najezdu na Sovjetski Savez decenijama je već predmet polemike, i svako ima svoju interpretaciju. Popularno je mišljenje da je prosto bio ludak željan osvajanja, ali stvari su ipak malo složenije jer je mnoštvo različitih faktora bilo u igri. Ako se pažljivo pogleda koga je sve Nemačka napala i okupirala tokom rata, videće se da je svaka invazija imala svoje geostrateško opravdanje u datim okolnostima (mada ne moralno opravdanje jer niko ih nije tukao po ušima da otpočnu agresivnu teritorijalnu ekspanziju).

To se može reći čak i za napad na Jugoslaviju, iako nije popularno. Treba uzeti u obzir da smo mi raskinuli ugovor o pristupanju Trojnom paktu, čime smo iz ugla Berlina praktično doveli u pitanje bezbednost južne granice samog Rajha (sa kojim se naša zemlja tada graničila), što im je bilo nedopustivo zbog planiranog napada na SSSR. Čehoslovačka se kao klin zabijala u srce Nemačke (plus imala nemačku većinu na svojim obodima, što je nacistima bilo i ideološki važno), Poljska je svojom teritorijom odvojila glavninu nemačkog tla od Istočne Pruske (i takođe imala na tom koridoru nemačku većinu), Danska i Norveška su okupirane zbog zaštite transporta rude gvožđa iz Švedske, Francuska je sama objavila rat Nemačkoj u time ugrozila njene zapadne granice. I tako dalje.

Nemački feldmaršal Fridrih fon Paulus nakon predaje Crvenoj armiji u Staljingradu 31. januara 1943. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-F0316-0204-005 / CC-BY-SA 3.0

Geostrateško opravdanje tih ratnih operacija, kao što rekosmo, nije moralno opravdanje, koje je najvažnije jer je zločin protiv mira najveći zločin. Zato fašizam, sa svojim ekspanzionizmom i unutrašnjim totalitarizmom, i jeste najveće zlo dvadesetog veka. Ali bitno je istaći ove činjenice da bi se shvatilo da nemačka vrhuška nije delovala iracionalno već krajnje proračunato. Ako je tako u svim ostalim slučajevima, onda bi tako moralo da bude i u slučaju SSSR.

Nemci su tvrdili da su Sovjeti spremali atak na njih i da je njihov bio preventivni napad u poslednjem trenutku, a rat protiv boljševizma pravdali su „zaštitom evropske kulture i civilizacije“, što su posebno volele da na svojim propagandnim posterima ističu ustaške vlasti tzv. Nezavisne Države Hrvatske.

„Morao sam da napadnem SSSR“: Šta je Hitler finskom vođi rekao o moći, snazi i neuništivosti velike Rusije

Teško je, međutim, poverovati da je Adolf Hitler delovao čak i u skladu sa svojim izvitoperenim idejama humanizma. Zato je izvesno samo to, da je hteo da prigrabi evropske delove Sovjetskog Saveza za nemački „lebensraum“, životni prostor; i da je istovremeno hteo da uništi komunističku pretnju za koju je mislio da vreba sa istoka. Ali to zapravo ne odgovara na postavljeno pitanje, zato što je Nemačka juna 1941. godine bila u vrlo nepovoljnoj situaciji koja nije očigledna na prvi pogled: neporažena Velika Britanija i dalje je prkosila, ogroman broj nemačkih vojnika bio je rasut po okupiranoj Evropi, broj rezervista zbog ukidanja vojnog roka nakon Velikog rata bio je nedovoljan, postojao je hronični nedostatak sirovina neophodnih za vođenje rata, i tako dalje, i tako dalje.

Čini se, prema tome, da je napad na SSSR bio možda jedini primer potpuno iracionalne nemačke vojne operacije tokom Drugog svetskog rata, jedini potpuno usklađen sa temeljnim idejama nacional-socijalizma koje je Hitler izneo u „Majn Kampfu“, gde je već rekao da ruske zemlje smatra prostorom za nemačku ekspanziju. Sa druge strane, šta je uopšte iracionalno? Šta to znači? Mi imamo potpuno drugačije poglede na svet od Adolfa Hitlera, i stoga vučemo drugačije poteze od njega i razmišljamo drugačije; ali iz njegove perspektive, da li se može reći da je pokušaj ostvarenja dugoročnog plana (ma koliko taj plan bio zločinački i zlikovački) nešto suštinski iracionalno?

Japanski napad na Perl Harbor uvukao je SAD u Drugi svetski rat. Foto: Tanjug/AP

Svakako su Nemci, razumevajući da su nespremni za produženi rat na Istočnom frontu, planirali blickrig i nadali se njegovom ponovnom uspehu; uostalom, prošao je bio u Poljskoj, Francuskoj, Jugoslaviji i Grčkoj, zašto ne bi prošao i u Rusiji? I bili su blizu da uspeju u naumu: došli su do kapija Moskve krajem te godine, i samo je herojstvo i požrtvovanost Crvene armije, samo je ogromni ljudski i etički i prirodni i privredni rezervoar Sovjetskog Saveza, uspeo da spase i sebe i svet. Ali, bili su blizu: previše blizu za naš ukus.

I baš zbog toga što su bili blizu, zbog toga što je sudbina SSSR visila o koncu uprkos svim problemima i nedaćama sa kojima su se nemačka država i njena oružana sila suočavale i pre i tokom Operacije „Barbarosa“ — napad na SSSR ne može se baš tako lako proglasiti najglupljim Hitlerovim potezom. To je naknadna pamet, jer lako je biti general posle bitke.

Šta više, potpuni kolaps Crvene armije u prvim mesecima rata i prvobitna brzina nemačkog napredovanja, kao i stvari na koje Nemci nisu mogli da utiču, poput neočekivano ranog oktobarskog snega koji je rastvorio puteve i usporio pokrete nemačkih trupa (čuvena ruska rasputica), te najhladnije zime unazad sto godina koja je donela snažni mraz koji je zaledio nemačku mehanizaciju neprilagođenu takvim uslovima — povlače za sobom reevaluaciju rezona iza pohoda. Ako je pobeda bila ne samo moguća nego maltene na dohvat ruke, kako napad može biti glup?

Ameri su džabe bacali atomske bombe. Evo zašto su se Japanci stvarno predali! (FOTO)

Moralno deficitan — nesumnjivo. Bespotreban u datim okolnostima — verovatno. Preterano optimističan (čak i ako se samo uzme u obzir veličina SSSR i ograničeni vremenski okvir na raspolaganju, od početka leta do jeseni, da ne pričamo o striktno nemačkim faktorima) — svakako. Ali glup? Da su nacisti ne daj bože uspeli, da li bi iko danas (u slobodnom delu svetu, van njihovog domašaja) napad na Sovjetski Savez nazvao glupim? Niko. Zbog toga, iako ga je napad na Staljina naposletku u najvećoj meri koštao glave, ako ćemo tražiti najgluplji Hitlerov potez u njegovoj dve i po decenije dugoj političkoj karijeri, moraćemo da pogledamo drugde. Srećom, odgovor se sam nameće i vrlo je očigledan.

Japanski napad na Perl Harbor uvukao je SAD u Drugi svetski rat. Foto: Tanjug/AP/U.S. Navy

Sedmog decembra četrdeset prve Japan je napadom na Perl Harbor, bez prethodne objave rata (ona je usledila istog dana ali tek nakon napada), pokušao da uništi američku Pacifičku flotu i tako sebi odreši ruke za osvajanja po Istočnoj Aziji. U suštini, nisu uspeli: nijedan od tri američka nosača aviona nije bio u luci, Japanci su potcenili američke kapacitete i mogućnosti, pogrešno su procenili i Amerikance kao narod. Narednog dana Ruzvelt je pred Kongresom održao svoj čuveni govor o „datumu koji će živeti u zloglasju“, a ovaj je par sati kasnije izglasao objavu rata Japanu, koju je predsednik odmah potpisao.

Ruzvelt je već dugo želeo da uvede Ameriku u rat protiv Sila Osovine, iako je pobedio na platformi koja je američkom narodu obećala suprotno, jer, američki narod nije želeo da učestvuje u tom sukobu. Događaji koji su prethodili Perl-Harboru danas se neminovno interpretiraju u tom smislu. Tvrdi se, naime, da je Ruzveltova administracije učinila sve da natera Japan da sam napadne Ameriku.

Postoje argumenti koji idu u prilog tome. Prvo, embargo na uvoz nafte koji su SAD uvele Japanu zbog agresije na Kinu doveo je Tokio praktično u bezizlaznu situaciju. Drugo, zamrzavanje svih njihovih finansijskih sredstava u SAD dodatno je pogoršalo položaj japanske vlade. Treće, činjenica je da su Amerikanci već imali „neke“ razbijene japanske šifre i da su svega nekoliko meseci nakon ulaska u rat, gle čuda, odjednom imali sve šifre razbijene. Konačno, postoji mogućnost da su nekoliko dana pre napada znali, ne samo da će do napada doći, nego i gde će do njega doći.

Prema tome, ako pretpostavimo da je Ruzvelt zaista namamio Japance da bi imao opravdanje da uđe u rat na strani Saveznika — što zaista nije nerealna interpretacija događaja, mada se prečesto prezirno odbacuje kao teorija zavere — to i dalje nije značilo da je Amerika u ratu sa Nemačkom, što je Ruzveltu kao ubeđenom borcu za demokratiju bilo glavno: da porazi nacizam. Obični Amerikanci su posle Perl-Harbora zdušno pozdravili objavu rata Japanu, ali samo zato što ih je Japan mučki napao; to nije imalo nikakve veze sa Nemačkom, to su bile dve potpuno odvojene stvari.

Staljin nadgleda potpisivanje Pakta o neutralnosti između SSSR i Japana 13. aprila 1941. godine. Foto: Wikipedia Commons/Soerfm

Ruzvel se, stoga, našao u problemu. Napravio je prvi i jedini mogući korak, jer napad Trećeg rajha na SAD nije mogao da isprovocira, ali i dalje nije dobio ono što je želeo. Srećom po njega, sa druge strane je bio Adolf Hitler koji je 11. decembra bez ikakvog razloga sam objavio rat Sjedinjenim Američkim Državama. Isto je učinio i Benito Musolini. Nije postojalo ništa u sporazumu sa Japanom u okviru Trojnog pakta što bi ga obavezala na taj čin; niti je postojala potreba za tim, niti je uopšte ozbiljno razmišljao o napadu na Ameriku u doglednoj budućnosti, niti je uopšte imao sposobnost na je napadne. Hitler — čovek koji ni jednoj zemlji koju je napao nije objavio rat — sada je objavio rat zemlji koju nije napao. Zbog čega?

Teško je reći, ali najverovatnije ima veze sa Sovjetskim Savezom, kao što i ceo njegov poraz u ratu ima veze sa Sovjetskim Savezom. Naime, 13. aprila 1941. godine Japan i SSSR su potpisali Pakt o neutralnosti, sličan onom koji je u tom trenutku važio između Nemačke i SSSR (Sporazum Ribentrop—Molotov, odnosno Park o nenapadanju). Dva i po meseca posle toga Nemačka je prekršila svoj sporazum i pokrenula gorepomenutu „Barbarosu“, ali Japancima nije na pamet padalo da bilo šta slično urade jer su imali svoje probleme i svoje ambicije. Rat protiv Staljina nije bio njihov, i oni nisu hteli da ga takvim učine.

Međutim je Hitleru bilo od najveće važnosti da Japan uvuče u sukob sa SSSR na Dalekom istoku, da bi se Crvena armija razudila na dva fronta, da bi se razbila sovjetska koncentracija trupa u Evropi, da bi Nemačka mogla da pobedi. Prosta „matematika“.

Izgleda je upravo Hitlerov čin objave rata Americi u direktnoj vezi sa tim, i gotovo se može okarakterisati kao pasivna agresija: ako, računao je on, objavi rat Americi bez moranja i bez ikakvog posebnog razloga sem želje da se solidariše sa saveznikom, dovešće Japan u nemoguću moralnu poziciju i primoraće ih da bez ikakvog razloga objave rat Rusiji.

Zasedanje Rajhstaga od 11. decembra 1941. godine. Adolf Hitler se obraća poslanicima tokom objave rata Americi. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-1987-0703-507 / unbekannt / CC-BY-SA 3.0

To se jednostavno nije desilo, Tokio je bukvalno „iskulirao“ nemačku objavu rata SAD i ništa nije uradio što bi moglo narušiti Pakt o neutralnosti sa Sovjetskim Savezom. Apsolutno ništa. (Zanimljivo, na kraju su Rusi bili ti koji su posle nemačke kapitulacije prekršili pomenuti pakt i objavili rat Japanu, čime su ubrzali bezuslovnu predaju Amerikancima. Sovjetska intervencija u Mandžuriji bila je presudna, ne atomske bombe.)

Ova teorija pije vodu. Argument po kome bi Hitler valjda prvo konsultovao Tokio i opipao teren pre nego što bi krenuo putem bez povratka, ne pije; niti je on Japance obavestio o predstojećem napadu na SSSR niti su Japanci njega obavestili da spremaju napad na SAD. Pritom su Japanci mogli biti dvosmisleni u neformalnim razgovorima na tu temu.

Ali čak i da je kockanje prošlo i da je Japan napao SSSR, Sile Osovine bi verovatno svejedno izgubile rat. Kako god da okrenete, a posebno onako kako je bilo, bezrazložna objava rata Americi svakako je najgluplji Hitlerov potez ikada, zato što je bio potpuno bespotreban i uzaludan. Napad na SSSR je možda glup iz današnje perspektive, ali ovo je očigledno glupo iz svakog mogućeg ugla.

Naravno, možda je bilo i drugih faktora koji su igrali ulogu u odluci da se Americi objavi rat. Hitler je mrzeo tu zemlju iz dna duše zbog velikog broja Jevreja i crnaca, i pre svega zbog američkog duha; Hitler je takođe smatrao da je SSSR samo kratkoročno najveći neprijatelj Nemačke, a da su dugoročno to SAD; Hitler je, pored toga, možda mislio i da će Amerikanci svejedno objaviti rat Nemačkoj, pa je hteo da ih preduhitri, mada nikakve praktične koristi od toga nije bilo. Ali na koncu, razlog uopšte i nije bitan. Bitno je samo to, da sa jednom nogom ranjenom, nije morao samom sebi da puca u drugu — i da je to svejedno učinio.

Čečil, Ruzvelt i Staljin tokom Krimske konferencije februara 1945. godine. Foto: Wikimedia/U.S. National Archives

Nije čak bitno ni da li mu je to došlo glave, i kakvu je ulogu u njegovom porazu igralo. Iako je igralo bitnu ulogu. Jer, iako je Sovjetski Savez glavni pobednik nad nacističkom Nemačkom; iako bi, da Sovjetski Savez nije pobedio na Istočnom frontu, Treći rajh izašao kao pobednik iz evropskog rata; iako bez živog SSSR, Amerika i Britanija verovatno ne bi uspele da oslobode Stari kontinent; iako bi unapred odustali od nečega poput Operacije „Neptun“, odnosno iskrcavanja u Normandiji; uprkos svemu tome, dakle, potpuni ulazak Amerike u Drugi svetski rat sve je promenio.

Podsetimo se kako su i zašto su Rusi i Englezi 1941. bez objave rata napali i okupirali Iran, a u svetlu novih američkih pretnji ratom toj zemlji

Jednu krupnu stvar treba naglasiti: SSSR je podneo lavovski deo borbe protiv Trećeg rajha, ali je konačna pobeda bila proizvod zajedničkih napora u borbi protiv fašizma. To nikada ne treba smetnuti sa uma. Uostalom, Staljin je neprestano od 1942. godine zahtevao od Ruzvelta i Čerčila otvaranje drugog fronta na Zapadu; on je dakle znao koliko je to bitno za ishod rata na Istoku, a znao je svakako više od ljudi koji danas potpuno negiraju bilo kakav američki doprinos, nipodaštavajući ljudske žrtve, direktan vojni uticaj, kao i važnost njihove materijalne pomoći, koja je Rusima definitivno bila bitna inače ne bi sa Englezima okupirali Iran samo da bi imali kopneni koridor za njeno dopremanje.

Nije Čerčil bespotrebno — nakon što je 7. decembra 1941. godine celo veče očajavao i držao glavu u rukama, razmišljajući o trupama Vermahta koje su bile u predgrađu Moskve (uzdao se mnogo u SSSR i sa zaprepašćenjem je pratio događaje na tom ratištu prethodnih meseci) — posle večere, kada je čuo za japanski napad na Perl Harbor, rekao: „Pa, na kraju smo ipak pobedili!.. Pobedili smo u ratu. [...] Hitlerova sudbina je zapečaćena. Musolinijeva sudbina je zapečaćena. Što se tiče Japanaca, biće samleveni u prah. Sve ostalo je puka pravilna primena nadmoćne sile“.

(O. Š.)