Istorijska čitanka: Kako je nastao monaški red čiji pripadnici ćute već 900 godina

„Sveti Igo u trpezariji kartezijanaca“, Fransisko de Surbaran, oko 1655. Slika se nalazi u kartezijanskom manastiru Santa Marija de las Kuevas, u Sevilji. Foto: Wikimedia Commons/Museo de Bellas Artes de Sevilla

Bruno Hartenfaust rodio se oko 1030. godine u Kelnu, a porodica kojoj je pripadao po svemu je sudeći bila jedna od najuglednijih plemićkih kuća u tom gradu. Malo se šta zna o njegovom ranom životu, osim da je učio bogosloviju u francuskom Remsu, pre no što se vratio u Nemačku da bude zaređen za sveštenika kada mu je bilo dvadeset pet godina.

Preporučujemo

Međutim, već 1056. njega arhiepiskop remski Žerve poziva da se vrati natrag kako bi stao na čelo eparhijske škole, što je dužnost koja je podrazumevala i nadzor i upravu nad svim obrazovnim ustanovama na tlu pomenute arhiepiskopije. Prihvatio je, i narednih osamnaest godina, sve do 1075, vršio pomenutu dužnost, uspevši da održi prestiž koji je remska škola stekla pod palicom njegovih prethodnika, posebno Remija Okserskog.

Istovremeno, Bruno je i sam stekao reputaciju učenog čoveka, filozofa i bogoslova te vrhunskog predavača, a među brojnim njegovim učenicima bili su budući arhiepiskopi, episkopi i kardinali. Među njima — Ed de Lažeri, koji će 1088. biti izabran za papu Urbana II koji će na poziv romejskoga cara Aleksija I Komnina sazvati zapadne hrišćane na Prvi krstaški rat, i za koga se stoga slobodno može kazati da je od ogromnog značaja za istoriju Katoličke crkve i sveta u celini.

Te godina kada je Bruno sišao sa profesorske katedre, popeo se na dužnost kancelara Remske arhiepiskopije. Narednih pet godina bile su burne: pobožnog Žervea na mestu je arhiepiskopa (i u vrlini tog nameštenja primata Francuske) zamenio Manazes de Gurne, nasilni plemić bez ikakvog osećaja za crkveni poziv.

„Sveti Bruno“, Gaspar de Krajer, oko 1655. Foto: Wikimedia Commons/York Museums Trust/artuk.org

Njega je na mesnom saboru sveštenstvo predvođeno Brunom, zbog brojnih opačina, smenilo 1077. godine, a on je odgovorio tako što je svima porušio kuće, prodao njihove metohe i zaplenio im imovinu, pa se čak žalio i papi Grguru VII. Međutim, pošto je svejedno uklonjen, pobegao je svetom rimskom caru Hajnrih IV, inače žestokom protivniku pomenutog pape (kojem je posle „išao na Konosu“ da na kolenima moli za oproštaj).

Bruno, odavno se noseći mišlju o povlačenju iz sveta, odbio je da postane novi arhiepiskop remski i sa šest pratilaca otišao Igu od Šatonefa, episkopu grenoblskom, koji je po legendi imao viziju da će mu doći nekih sedam posetilaca. On im je dao dopuštenje da sagrade pustinjačku zajednicu u planini, i za to odredio mesto Šartrez u planinama nedaleko od Grenobla. Tu su sagradili kapelu i nekoliko odvojenih kelija u kojima su živeli izolovani i jedni od drugih i od sveta, u siromaštvu, potpuno posvećeni molitvi i učenju.

Kao što smo rekosmo, 1088. pomenuti Ed de Lažeri postao je papa Urban II. Dve godine kasnije, nalazeći se u vrlo teškoj situaciji zbog postojanje antipape i brojnih drugih neprijatelja, počev od svetog rimskog cara, papa je pozvao svog učitelja u Rim, i učitelj je došao. Bruno u Večnom gradu nije imao nikakvu konkretnu funkciju: živeo je u Lateranskoj palati sa Urbanom, prisustvovao svim poverljivim sastancima, bio njegov glavni tajni savetnik za koga je znalo vrlo malo ljudi.

„Sveti Bruno odbija ponudu pape Urbana II da postane arhiepiskop kalabrijski“, Vinčenco Karduči, 1626—1632. Foto: Wikimedia Commons/Museo del Prado/gabitos.com

Utom je odbio i da postane arhiepiskop kalabrijski, i svim je silama želeo da se vrati isposnici u Šartrezu. Urban mu isprva nije dao, i tek mu je nakon Sabora u Beneventu 1091. godine dozvolio da se sa novom grupom pratilaca povuče u malu šumovitu planinsku dolinu na samom jugu Italije. Tu je Bruno napravio novu, drugu zajednicu, identičnu prethodnoj koja je i dalje postojala u Alpima i sa kojom je bio u stalnoj vezi.

Pokrovitelj mu je sada bio grof Ruđer I Sicilije, potom i njegov sin, budući sicilijanski kralj Ruđer II. Prvi Ruđer često je odlazio Brunu, sve je više vremena u njegovoj zajednici provodio, pa je čak i sebi običnu kuću sagradio da bi imao gde da boravi. Upravo je njegovom zaslugom 1095. podignut manastir Svetog Stefana nedaleko od tog mesta.

Zatim su redom krenuli da umiru Brunovi prijatelji, a na kraju i sam Bruno dana 6. oktobra 1101. godine, u gradu koji danas nosi ime po njemu — Sera San Bruno. Kalabrijska zajednica potom je — sledeći običaj tog vremena — poslala glasnika koji je peške prešao Italiju, Francusku, Nemačku i Englesku, obznanjujući smrt Bruna, dok su sa svoje strane zajednice, parohije i eparhije na dugom svitku pergamenta koji je glasnik nosio, u stihu ili prozi zapisivali izraze žaljenja, obećanja da će se moliti za njegovu dušu, sećanja na njega i njegove reči. Zapravo je taj svitak jedan od najobimnijih koji je preživeo vekove, a čovek kojim se bavi kanonizovan je pa ga danas Katolička crkva slavi kao Svetog Bruna Kelnskog.

„Portret kartezijanca“ je slavno delo ranonizozemskog slikara Petrusa Kristusa iz 1446. godine. Prikazuje pripadnika monaškog Kartezijanskog reda, posebnog po zavetu ćutanja kojeg se rigorozno pridržavaju. Značenje muve oslikane u dnu slike, na ramu, ostaje misterija. Foto: Wikimedia Commons/Metropolitan Museum of Art

U svakom slučaju, dve monaške zajednice koje je Bruno osnovao i za koje je napisao tipike, prerasle su narednih vekova u monaški Kartezijanski red čiji su pripadnici kartezijanci. Jedna od glavnih karakteristika njihovih je to, što su zavetovani na ćutanje, osim u posebnom danu kada im je dozvoljeno da pričaju, a pošto uglavnom obitavaju u potpunoj osami, za retku potrebu kontakta njihove zajednice sa spoljnim svetom imaju pomoćnike.

Kartezijanci se dele na pustinjake (koji jesu ili bi mogli da postanu sveštenici) i laike, a njihov brojčani odnos se ne menja već vekovima: na svakih sedam ili osam laika dolazi deset pustinjaka: svi, međutim, slede zavet ćutanja. Kartezijanski manastir zato nije u pravom smislu manastir, već zbir odvojenih kelija-kućica koje slede ideal koji je postavio Bruno, pa tako ne postoji ni opat, odnosno iguman, već samo manastirski prior, odnosno „prvak“.

Svaka kelija-kućica na prvom spratu svom ima prostor za slaganje drva za ogrev i radionicu, jer svi nešto rade i izrađuju. Na drugom spratu je mesto za molitvu, prosti spavaći krevet, sto za obedovanje, radni sto za učenje, i tako dalje. Pored ulaznih vrata, u zidu se nalazi i mali otvor kroz koji uzimaju hranu, a da ne moraju da se susretnu sa donosiocem; obično samo ručaju i večeraju, dok tokom posta jedu jednom dnevno. Svaka kelija pride ima vrt okružen visokim zidom gde se monah može posvetiti promišljanju Boga, sebe i sveta, te sađenju cveća i povrća za sebe i zajednicu. Meso kartezijanci ne jedu, a ako treba nekome nešto da kažu (kada im je, primera radi, nešto potrebno), oni napišu na papir.

Kartezijanski manastir Grand-Šartrez u francuskim Alpima nalazi se na mestu gde je Bruno Kelnski podigao prvu pustinjačku zajednicu. Foto: Wikimedia Commons/Floriel

Njihov život posvećen je kontemplaciji i molitvi, kao i učenju i izučavanju, te se njihova samoizolacija prekida tek ponekad: tri puta dnevno prisustvuju zajedničkoj molitvi (u sebi) i bogosluženju, nedeljom i o velikim praznicima zajedno obeduju u potpunoj tišini, a takođe jednom nedeljno izlaze napolje radi dugih šetnji po prirodi — tada i samo tada, dozvoljeno im je da razgovaraju. Takođe, dva puta godišnje imaju dozvolu da prime posetioce, obično bližu porodicu.

Oni koji žele da pristupe Kartezijanskom redu moraju imati između dvadeset jedne i četrdeset pet godina. Zavet ćutanja, kao pretpostavka bivanja kartezijancem, znači da danas u svetu nema mnogo njihovih manastira: svega dvadeset tri, od toga osamnaest muških i pet ženskih. Nama najbliži nalazi se u Sloveniji, dok u Italiji, koja nam je takođe geografski bliska, postoje tri. Međutim, ne morate nigde da idete da biste došli u kontakt sa njima: ako ste u vlasništvu kartezijanske mačke, imajte u vidu da je ta vrsta navodno stvorena i gajena upravo u manastiru Grand-Šartrez, koji se nalazi na mestu gde je Bruno podigao prvobitnu pustinjačku zajednicu (zbog čega se rasa zove i šartrez).

2005. godine o kartezijancima je, u režiji nemačkog reditelja Filipa Greninga, snimljen dokumentarni film pod nazivom „Potpuna tišina“, u kojem je predstavljen svakodnevni život njihov, upravo u pomenutom manastiru Grand-Šartrez. Grening im je snimanje filma predložio 1984. godine, ali su mu oni tada „rekli“ da im je potrebno vreme da razmisle. „Odgovorili“ su mu šesnaest godina kasnije.

Kartezijanski manastir Grand-Šartrez u francuskim Alpima nalazi se na mestu gde je Bruno Kelnski podigao prvu pustinjačku zajednicu. Foto: Wikimedia Commons/Floriel

VIDEO: Zašto sveci pravoslavne crkve nisu optočeni dijamantima?

(P. L.)