Kako su Beograđani branili kafanu „Albanija“ od rušenja i kako su rakijom hteli da spreče gradnju prvog oblakodera na tom mestu

Stara kafana „Albanija“ u Beogradu za vreme Kraljevine Jugoslavije. Foto: Wikimedia Commons/Jelica

U kolikoj je meri kafana kao institucija oduvek bila važna za stanovnike Beograda, srpske prestonice, ne vredi mnogo trošiti reči: ona je bila i ostala središte društvenog života, stecište i uporište, a legendarni „ugostiteljski objekti“ od kojih neki već decenijama ne postoje, i dalje žive u sećanjima i u pričama starijih generacija koje se prenose na nova pokolenja.

Preporučujemo

Kafana „Albanija“, koja je od 1860. pa sve do 17. oktobra 1936. godine stajala na mestu na kome se danas nalazi istoimena palata, jedno je od takvih kultnih mesta. I to s punim pravom, jer iako je bila smeštena u oronuloj staroj zgradi, toliko niske tavanice da je ne mali broj posetilaca redovno čelom udarao u nadvratnicu, iako se iz nje po prostoru strogog centra večito širio miris rakije i ćevapčića, bila je stecište mnogih čuvenih Beograđana i boema onoga doba.

Ispred nje, nalazio se se gvozdeni stub sa časovnikom na tri strane, koji su Beograđani nazivali jednostavno Satom i koji je bio jedno od glavnih mesta gde su se zakazivali sastanci. Da se neko nađe „kod Sata“ danas, znači kod sata na Trgu republike, ali tada je „kod Sata“ značilo ispred „Albanije“ (esencija se ne menja, duh istrajava, neke fraze su večne).

Pomenuti miris ćevapčića širio se sa roštilja smeštenog u jednom prozoru sa strane, kuhinja je bila tesna i prljava, uvek na ivici izbijanja požara, dok je zemljani pod stalno bio prekriven blatom, organskim materijama i ko zna kakvim sve tečnostima.

Kolarčeva ulica 1930-ih godina. Pogled sa mesta današnjeg „Staklenca“, tog najvećeg arhitektonskog napastvovanja grada Beograda. Foto: Arhiva/staribeograd.com

Da li je taj spoljašnji i unutrašnji izgled naše sugrađane odvraćao s njenog puta? Daleko bilo! Suština je nama tada bila važna, važnija nego što je sada, a kafana „Albanija“ nosila je u sebi duh Beograda, ono „nešto“ u vezi sa našim gradom što je nemoguće definisati, što svi znaju da postoji a niko ne zna da artikuliše i da kaže šta je. „Ima nečeg na tom nebu, samo tvoje beli grade“, kaže Prele u pesmi „Beograd“ Vlade & Bajke i prijatelja.

A svega sedam godina pre nego što će biti srušena, Branislav Nušić, inače redovni gost, zapisao je: „Počev od terazijskog čvora, desnom ulicom koja spaja Terazije i Pozorišni trg (Kolarčeva ulica), nastaje niz kafana, od kojih su mnoge već ranije izumrle. Jedino, na vrhu te ulice, postoji i danas, kao trag staroga Beograda, i postojaće, kako izgleda vekovima, kafana ’Albanija’, ruglo Beograda, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana sa manje režije, a više prometa; niti postoji kafana koju posećuje tako raznolika i tako mešovita publika.“

Kao što rekosmo, srušena je 17. oktobra 1936. godine na opšte negodovanje svih žitelja našeg glavnog grada, i starih i mladih, mada posebno onih starijih. Sa rušenjem se počelo iako se još uvek nije znalo šta će da se gradi na oslobođenom placu.

Kafana „Albanija“ pre rušenja, sredinom tridesetih godina. Foto: Arhiva

Opština je nešto ranije isključila vodu i struju, valjda računajući da će zakupce i goste lokala to primorati da napuste zgradu i olakšaju im posao, ali su se preračunali. Masa se okupila na Terazijama da gleda šta se zbiva, a gosti su se posluživali sve do samog kraja. Kad kažemo do samog kraja, mislimo nakon što je rušenje počelo. Bio je to nadrealni prizor kakav samo Beograd može da izrežira: vatrogasci skidaju prozore, a svet za stolovima u kafani sipa rakiju niz grlo i čavrlja kao da se ništa ne dešava.

Ko se od ovoga opario? Kao što ste mogli da zaključite, vlasnici tog zemljišta, na kojem su se nalazile i „Mala kasina“, rakidžijnica, duvandžinica, časovničarska i galanterijska radnja, i još neke druge, nisu nikada bili upleteni direktno u rad samih lokala. Gvožđarski veletrgovac Krsta Tomanović je u posed placa došao 1860. godine, podigao neke zgrade i dao ih u najam. Gazde kafane su se menjale, ali se kafana menjala nije.

Krstinim naslednicima isplaćena je suma od osam miliona jugoslovenskih kraljevskih dinara. Tada, to je bila basnoslovna suma od koje se svima zavrtelo u glavi. Među naslednicima valja posebno izdvojiti kćer Dragu Simić, udovicu Vasilija M. Simića, našeg uglednog pravnika, sudije i advokata koji se školovao u Parizu i Ženevi, koji je nakon Majskog prevrata prinudno penzionisan kao obrenovićevac, koji je vojevao u Balkanskim ratovima i Velikom ratu, koji je prešao preko Albanije (o, ironije!), tukao se u Bici na Kajmakčalanu, probijao Solunski front te bio stručnjak na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine.

Kolarčeva ulica 1930-ih godina. Pogled iz pravca Knez-Mihailove ulice. Foto: Arhiva

Tu je bila i Olivera, supruga hrvatskog slikara Marina Tartalje, kao i Krstini unuci i unuke: Budimir M. Stefanović (trgovac lionskom svilom), Spasenija (supruga uglednog advokata Svetolika Grebenca) te Leposava (supruga Velizara Ninčića, inače rođenog brata profesora ekonomije i predsednika Skupštine Društva naroda Momčila Ninčića). U njihovo ime pregovore su više nego umešno vodili advokat Dobra S. Petković i profesor Miša V. Simić, inače asistent na Pravnom fakultetu kod Slobodana V. Jovanovića.

Ukupna površina placa bila je 575 kvadratnih metara, a šta će na tom prostoru biti sagrađeno odlučeno je tek dve godine kasnije. Hipotekarna banka Trgovačkog fonda, koja je plac od Krstinih naslednika kupila i onaj novac isplatila, raspisala je konkurs za idejno rešenje tek 14. januara 1938. godine. Rok za predaju dokumentacije bio je 28. februar, a već 6. aprila napravljen je izveštaj. Od osamdeset četiri arhitekte koje su učestvovale, niko nije dobio prvu nagradu.

No, gradnja Palate „Albanija“ bez obzira na to počela je već 16. jula, a okončana je 20. oktobra 1939, tačno pet godina pre nego što će Beograd biti oslobođen u Drugom svetskom ratu. Sagrađena je u stilu srpskog modernizma, poseduje neke funkcionalne i dekorativne specifičnosti art-dekoa, i nesumnjivo je prelepo zdanje koje nas danas čini ponosnim, ali Beograđani je nisu isprva voleli. Stručna javnost ju je odmah priznala za remek-delo, ali narodu je trebalo neko vreme da zaboravi na udžericu u kojoj je bila kafana „Albanija“. Možda su se strahovali za duh Beograda. Ako jesu, neopravdano su strahovali. Duh Beograda je neuništiv, kao uostalom i ta sama srušena kafana: toliko je bila važna da je dala ime prvom beogradskom oblakoderu koji je na njenom mestu sazidan, čime je ušla u legendu i nastavila da živi.

(P. L.)