Priča o najvećem izdajniku u istoriji, rođenom Balkancu koji je za pare prodao svoj narod agresoru

"Leonida kod Termopila". Žak-Luj David, 1814. Foto: Wikimedia Commons/davidderrick.files.wordpress.com

Izdaja, kao pojava, verovatno svoje korene vuče iz doba primitivnih rodovskih zajednica u kojima su ljudi živeli pre izuma civilizacije, kada smo bili lovci-skupljači, stočari, konačno i zemljodelci. Izdaja nije nestala kada smo stvorili civilizaciju: šta više, civilizacija je ustrostručila broj izdajnika.

Preporučujemo

Pošto govorimo o desetinama hiljada godina evolucije ljudskog društva, govorimo i o nepreglednim hordama „prodanih duša“ koje su učestvovale u „zabijanju noža u leđa“ svojim porodicama, rodovima, plemenima i narodima. Izdaja nema uvek isti oblik, ne nastaje uvek u istim okolnostima, niti izdajnici uvek deluju u skladu sa identičnim pobudama. Oblici, okolnosti i pobude se menjaju, možda su čak uvek različiti, ali suština izdaje, kao i izdajnika, ostaje uvek ista.

Izdaja je najgori oblik ljudskog ponašanja, jer implicira delovanje protiv zajednice kojoj čovek pripada, a u korist neke druge koja vrši ovu ili onu formu agresije. Izdajnik koristi poverenje svoje zajednice, i izneverava to poverenje, kako bi sebi pribavio neku korist. Kao što rekosmo, šta je ta korist zavisi od pomenutih okolnosti i pobuda, ali esencija je ista: korist je korist, kao što je i izdaja — izdaja.

Dakle, budući da je brojnost i izdaja i izdajnika tokom poslednjih pet „pismenih“ milenijuma ogromna, da ne idemo dublje u prošlost o kojoj nemamo pisane podatke — čovek stvarno mora da bude posebna vrsta gnjide pa da uđe u istoriju kao najveći od svih izdajnika, kao sinonim za izdaju, kao Juda pre Jude.

Mermerna bista zašlemljenog hoplita iz V veka pre nove ere, možda i samog kralja Leonide. Foto: Wikimedia Commons/Jastrow/I, BeatrixBelibaste

Jer ovde nije reč o Judi, čoveku koji je izdao Sina Božijeg za šaku srebrnjaka. Reč je o drugoj osobi, o ljudskom biću rođenom na našem podneblju, na tlu našeg poluostrva, na prostoru Balkana, biću koje je izdalo svoj narod. Reč je o Efijaltu.

Termopilska bitka — koju nazivaju i Bitkom kod Termopila (Termopile znači „ognjene kapije“) — jedna je od najslavnijih u čitavoj istoriji ljudskoga roda. Svakako je najčuvenija bitka antike, što posebno daje na njenom značaju ako uzmemo u obzir u kakvoj je konkurenciji krunisana: tu su Maratonska bitka, Bitka na Graniku, Bitka kod Isa, Bitka kod Gaugamele, Bitka kod Kane, Bitka kod Zame, Opsada Alezije, Bitka kod Farsala, Bitka kod Akcijuma, da ne idemo dalje.

A ipak, uprkos svim tim istorijski možda dalekosežnijim i uticajnijim bojevima, budući da se ova okončala pirovom pobedom Persije, evo, dve i po hiljade godina nakon Termopila (zapravo tačno 2.498 godina, tek će za dva leta biti tačno dva i po milenijuma) te su bitke pale u zaborav (za Gaugamelu će znati ljubitelji istorije, ali ne i „prosti puk“) dok skoro svako dete zna za Termopile, zna za tri stotine hrabrih Spartanaca koji su se suprotstavili stotinama hiljada Persijanaca (Herodotovih dva miliona i sto dvadeset četiri hiljade vojnika pod Kserksovom palicom prosto nisu realna cifra), zna za njihovu žrtvu, zna za Efijaltovu izdaju.

Ili možda za nju ne znaju svi? Koliko je u stvari široj javnosti, ako tako možemo da kažemo, poznata okolnost pod kojom je trećega dana tog boja došlo do sloma spartanskih borbenih redova i do poraza njihove omalene ali moćne sile? Umesto da odmah obrazložimo te okolnosti, daleko je prikladnije da krenemo ispočetka jer to što svi možda nešto znaju, ne znači da znaju sve detalje.

Karta Grčko-persijskih ratova sa glavnim bitkama i operacijama u periodu 500-479. godine pre nove ere. Plavo: grčki saveznici. Smeđa: neutralne grčke državice. Narandžasto: Persijsko carstvo. Žuto: persijski vazali. Foto: Wikimedia Commons/Bibi Saint-Pol

Ukratko, 492. godine pre Hrista počela je Prva persijska invazija na Grčku koja se dve godine docnije okončala njihovim porazom; Atinjani su ih tukli u Maratonskoj bici (koja do danas živi u istoimenoj atletskoj disciplini, ali koja kao bitka masama nije poznata) i proterali sa grčkog tla. Deset godina trebalo je golemom, nepreglednom Persijskom carstvu (na pet i po miliona kvadratnih kilometara, između Egipta i Indije te Kavkaza i Arabije, živelo je između sedamnaest i trideset pet miliona ljudi, skoro polovina ukupne ondašnje ljudske populacije) da se nakani da nanovo krene u pravcu egejskih obala, u pravcu dinastiji Ahemenida najbližoj Evropi.

Ahemenidi su u tom trenutku tek sedamdeset godina vladali carstvom, i opstaće sve do 330. kada će im Grk po imenu Aleksandar doći glave u već pomenutim bitkama na Graniku te kod Isa i Gaugemele. Ali sedamdeset godina nije malo, posebno u to vreme, i posebno ako se ima u vidu da su stvorili visokoefikasnu državu kojoj nije bilo ravne u svetu. Svi su drhtali pred njenom silom, svi su povijali leđa, svi su klečali i molili za milost, svi, osim Grka.

Grci se nisu povijali, nisu klečali, nisu molili za milost. Dapače, Grci su odlučili da se bore za svoju slobodu, protiv te silesije koja je nagrnula na njih, namerena da „poništi“ Heladu. Takođe su shvatili, da tradicionalne grčke svađe među prijateljima, suparništva među polisima, zađevice među krajevima, moraju da prestanu istog trenutka. Barem su to shvatili u Atini i Sparti i još šačici mesta, jer nisu svi Grci nažalost odlučili da se bore: Makedonija je bila persijski vazal, dok su grčke državice po Tesaliji, Etoliji, Epiru, Beotiji, pa čak i delovima Peloponeza, bile „neutralne“.

Profil starogrčke biste atinskog državnika Temistokla. Foto: Wikimedia Commons/Rijksdienst voor het Cultureel Erfgoed

Tada je Temistokle — slavni političar i general, pripadnik jedne nove vrste atinskih državnika koji nisu dolazili iz plemićkih redova već su se na vrh društvene lestvice popeli tokom rane faze atinske demokratije — predložio opštu savezničku strategiju.

Budući da je persijski car Kserks najezdu pokrenuo sa velikom kopnenom vojskom ali i sa strašnom ratnom mornaricom koja ju je pratila, Temistokle je sugerisao da bi najbolje rešenje bilo da se izvrši sinhronizovano blokiranje i jedne i druge: da se njihov prodor na kopnu zaustavi u taktički povoljnom Termopilskom klancu, a da se istovremeno persijska flota blokira u moreuzu kod rta Artemizij na ostrvu Eubeji.

Tako je došlo do istoimenih bitaka, kopnene Termopilske i pomorske kod Artemizija; geografski, pošto je obala tada bila tik uz klanac (danas je nešto dalje), ova dva boja vođena su maltene u vidokrugu jedna drugoj. Obe su trajale tri dana, ali je vreme njihovog odigravanja predmet spora. Neki tvrde da su se obe odigrale bukvalno u isto vreme, od 8. do 10. septembra 480. godine. Drugi kažu da se Bitka kod Artemizija vodila 7. avgusta, a u Termopilskom klancu trinaest dana kasnije, 20. dana tog meseca, na današnji dan. Kako god da bilo, obe su okončane pobedama Persije. Ali pirove su to pobede bile.

Dok se na moru 271 grčka trirema, na kojima je bilo 4.065 mornara i 46.070 veslača, sukobila sa 1.207 persijskih ratnih brodova na kojima je bilo 36.210 mornara i 205.190 veslača (tako je barem bilo na početku pohoda, ali su pre same bitke Persijanci izgubili trećinu brodovlja u olujama) — na Termopilima je bilo tri stotine čistokrvnih spartanskih ratnika predvođenih kraljem Leonidom, i još sedam hiljada savezničkih vojnika, naspram sile koja je brojala između sto i sto pedeset hiljada ljudi.

Operacije prilikom bitaka kod Termopila i kod Artemizija, kao i put grčke flote ka Salamini. Foto: Wikimedia Commons/The Department of History, United States Military Academy

Spartanci su u klancu držali persijskog dušmanina punih sedam dana, jer tokom prva četiri bitke nije ni bilo. U prva dva dana bitke Leonida i njegovi Lakedemonjani uspešno su blokili jedini uski put kroz koji je neprijatelj mogao da prođe. Trećeg dana bitke došlo je do one pomenute izdaje. Jedan meštanin po imenu Efijalt izdao je svoju grčku braću tako što je Persijancima pokazao kozju stazu kojom mogu da zaobiđu Helene i da im udare s leđa.

Leonida, shvativši šta se desilo, otpustio je većinu vojske ne želeći da uludo gubi mišice koje sutra treba da nastave borbu, ali sam je ostao sa tri stotine Spartanaca i sedam stotina Tespijanaca da im čuva odstupnicu. Ostalo je i devet stotina spartanskih helota i četiri stotine Tebanaca. Ovi potonji su se na kraju izgledali predali; svi ostali su izginuli, boreći se bukvalno do poslednje kapi krvi.

Zapravo, u prilog teze da su se obe bitke vodile istovremeno ide i hronologija narednih događaja: Temistokle, čuvši vest o padu Termopilskog klanca, povlači ostatak mornarice na ostrvo Salaminu, kod Pireja, pošto je strategija predviđala da obe vojske izvrše blokadu: propast jedne od njih obesmislila je drugu, a helenska mornarica nije smela trpeti uzaludne gubitke. Odmah posle toga, međutim, dolazi do glasovite Bitke kod Salamine, vođene verovatno 28. septembra iste godine, dakle dvadeset do trideset dana nakon ovih koje smo maločas opisali.

Temistokle je uspeo da ubedi svoje sunarodnike da je nova bitka neophodna i da je pobeda moguća, a i Kserks je bio željan odsudnoga boja. Grci su potom skupili sve moguće brodove koje su mogli da nađu, pa su sa svojih 371 do 378 plovila udarili na osmostruko jačeg dušmanina. I pobedili. Pobedili zahvaljujući domišljatosti Temistokla i Euribijada, koji su za bojište opet izabrali uski moreuz koji je persijsku brojčanu prednost u brodovlju pretvorio u smrtnu presudu: pošto na tom skučenom prostoru nisu mogli da manevrišu, nastao je haos, koji su Heleni iskoristili da se sa svojim manjim i pokretljivijim triremama postave u borbeni poredak i udare svom silom.

„Bitka kod Salamine“, Vilhelm fon Kaulbah, 1868. Romantičarska predstava te odsudne bitke grčkog naroda protiv Persije. Foto: Wikimedia Commons/bayerischer-landtag.de/Alonso de Mendoza

Epilog je bilo nekoliko stotina potopljenih persijskih brodova uz svega četdeset grčkih. Drugi epilog je bilo Kserksovo povlačenje u Malu Aziju sa većim delom vojske; vojvodu Mardonija ostavio je da „dovrši“ osvajanje Helade, što se naravno nije desilo pošlo je već naredne godine došlo do bitaka kod Plateje (Mardonije tu gine, kao i veći deo njegove vojske koje opkoljena u logoru i poklana) i Mikale, nakon kojih se persijska armija povlači da se nikada više ne vrati.

Prva se vodila na tlu kontinentalne Grčke, dok se druga vodila na ostrvu Samosu nadomak maloazijske obale: dakle, Grci su krenuli u ofanzivu, motivisani željom da zaštite i podrže svoje sunarodnike u tamošnjim kolonijama koji su se digli protiv ahemenidske prevlasti. U obe bitke Spartanci i Atinjani ujedinjeni su tukli dušmanina, ali odmah nakon pobede posejano je seme razdora čiji će krvavi listovi procvetati Peloponeskim ratom šezdeset godina docnije.

Naime, Spartanci su predložili evakuaciju jonskih Grka i njihovo vraćanje u samu Grčku, smatrajući da je nemoguće da se oni efikasno štite i brane svaki put kada budu bili ugroženi. Atinjani se nisu složili sa tim, ponajviše stoga, što nisu želeli da gube svoje naseobine na tom prostoru.

Umesto toga, oni svim jonskim polisima, kao i svim polisima drugde po Heladi i po egejskom ostrvlju, nude savez — tako nastaje Delski savez sa Atinom kao hegemonom, pa ga zato zovu i Atinskom imperijom ili Atinskom talasokratijom. Ta pomorska država će potkraj petog veka dovesti u pitanje vojno prvenstvo Sparte, i izgubiti, ponajviše zato što je Atina vrlo brzo nakon osnivanja te alijanse počela da siluje svoje navodne „saveznike“ (kad kažemo „siluje“ mislimo u prenesenom značenju; recimo, Naksosu su uništili flotu i gradske zidine te oduzeli pravo glasa u savezu kada je pokušao da izađe iz njega; na Lezbosu su iz istog razloga pobili hiljada uglednika a njihovu zemlju podelili Atinjanima).

Džerard Batler tumačio je lik spartanskog kralja Leonide u filmu „300“, snimljenom po istoimenom grafičkom romanu slavnog Frenka Milera. Foto: Profimedia/Capital pictures

No, šta je bilo sa našim antiherojem, sa najvećim izdajnikom ikada, sa tim rođenim Balkancem koji je proklet za sva vremena, i od Grka i od ne-Grka? Ko je on uopšte bio? Do sada smo se dotakli razloga zbog kojeg je u istorijskim udžbenicima, ali ništa o njemu kao čoveku nismo rekli.

Efijalt (grč. Ἐφιάλτης, Efialtes) — kojeg Herodot naziva Epijalt (grč. Ἐπιάλτης) — bio je rodom Malijac, i sin nekog Euridema. Malijci su bili pleme koje je živelo u središnjoj Grčkoj, tačnije na ušću reke Sperhej u Egejsko more, naspram najzapadnijeg dela Eubeje; središte im je bio grad Trahin, a današnji Malijski zaliv, gde se nalazi Termopilski klanac, njima duguje svoje ime.

Kozja staza koju je Efijalt pokazao Persijancima, nadajući se novčanoj nagradi, bila je poznata svim meštanima, koji su je, po rečima Herodota, često koristili za napade na Fokiđane; ali nikome drugom nije palo na pamet da o njenom postojanju obavesti stranog agresora koji je želeo pokoravanje svojoj sili, iako se čini da su Malijci bili među onim „neutralnim“ Grcima koji nisu hteli da ratuju sa Persijom. Njegove nade da će biti bogato nagrađen izjalovile su se nakon persijskog poraza kod Salamine; da li je Kserks zbilja nameravao da ga obaspe blagom u slučaju uspešnog ishoda pohoda ili ne, ne zna se.

Ono što se zna jeste to, da je Efijalt nakon Salamine pobegao u Tesaliju, a da je Veliki amfiktionski savez potom ucenio njegovu glavu (to je bila neka vrsta verske konfederacije svih Grka, koja je brinula o zakonima i pravilima ratovanja, njegovim ograničenjima, i tome slično, ali i o hramovima Apolona i Demetre; sedište mu je bilo u Delfima, zbog čega su ga zvali i Delfski amfiktionski savez; reč „amfiktionija“ doslovno znači „savez suseda“).

Atinska imperija, odnosno Delski savez, na svom vrhuncu sredinom petog veka pre nove ere. Foto: Wikimedia Commons/William R. Shepherd/lib.utexas.edu

Ubijen je od strane izvesnog Atenada iz Trahina, tek 470. godine, punu deceniju nakon izdaje, i to zbog nečega što nije bilo ni u kakvoj vezi sa izdajom kod Termopila. Spartanci su Atenada bez obzira na to bogato nagradili, a vremenom su se osvetili čitavom Efijaltovom plemenu.

Naime, Malijci su 426. zamolili Lakedemonjane za pomoć u ratu protiv obližnje Eteje; ovi su im pomogli ali su ih i okupirali a na mestu njihovog grada Trahina podigli sopstvenu koloniju — Herakleju Trahinijsku. Tokom Korintskog rata (395-387) digli su pobunu protiv spartanske prevlasti, što je za posledicu imalo gubitak dobrog dela njihovog zemljišta. Kasnije su bili članovi Kortinskog saveza, a već početkom drugog veka pre nove ere poprimaju tesalski identitet.

Inače, Herodot piše da su za izdaju bila osumnjičena još dva čoveka, Oneta iz Karista na Eubeji, sin Fanagore, i Koridal iz Antikire. Međutim, samo je Efijalt optužen. Otac istorije smatra da je to dovoljan dokaz njegove isključive krivice, jer „poslanici Grka [u amfiktionskom savetu] (...) nisu ucenili glave Onete i Koridala već samo Efijaltovu“.

Sa tim se izgleda slažu i moderni Grci: u njihovom jeziku je do dana današnjeg „Efijalt“ sinonim za izdajnika, nešto kao kvisling ili juda; doduše, reč „efijalt“ doslovno znači „košmar“. Kao istorijska ličnost nema bukvalno nikakve veze sa fizički izdeformisanim Efijaltom kakvim je predstavljen u grafičkom romanu Frenka Milera „300“, po kojem je snimljen istoimeni kultni film, u kojem njegovu ulogu odlično tumači vrsni britanski glumac Endrju Tirnan, čovek neobično srpskog prezimena, da ne kažemo balkanskog. Fali samo „-ić“ pa da bude naš.

VIDEO Rat Kraljevine Jugoslavije protiv Hitlera bio je obeležen izdajom. Tih mučnih dana danas se sećaju jedino Slovenci:

(P. L.)