Kada je Srbija kroz istoriju imala izlaz na more, koja su to mora bila i kako smo ih izgubili?
Srpska država nekada je izlazila na četiri, možda čak uslovno rečeno i na pet mora, a danas je zemljom okovana sa svih svojih strana. Mnoštvo je tu faktora igralo svoje uloge, ali ključna je istorijska stihija koja je mesila etničke identitete na Balkanu
Tokom poslednja tri veka prvog milenijuma, u vreme dinastije Vlastimirovića, jezgro se srpske države nalazilo negde na tromeđi Duklje, Raške i Huma: naša zemlja tada nije tek samo izlazila na more, ona je bila neotuđivo na moru jer je njeno središte bilo relativno blizu jadranske obale.
Istorijski su procesi, međutim, krenuli drugačijim tokom. Nakon sloma Srbije pod naletom Bugara tokom prve polovine X veka, koji je doveo do brisanja naše zemlje sa karte Evrope na par decenija, pojavio se kao njen obnovitelj Časlav, sin Klonimirov, iz pomenute Kuće Vlastimirović. Bilo je to turbulentno doba, obeleženo naglim jačanjem nama susednog Hrvatskog kraljevstva, do kojeg je jednim delom došlo i zbog prebega srpskog kneza Zaharije sa vojskom na dvor hrvatskog kralja Tomislava I Trpimirovića.
Časlav je u to doba bio bugarski saveznik i vazal, koji se potom odmetnuo i obnovio Srpsko kneževstvo sa središtem na prostoru Raške, severne Duklje i istočne Bosne. Već se tada, dakle, jezgro polako izmešta i pomera ka unutrašnjosti. Taj trend se nanovo menja nakon Časlavljeve smrti 960. godine kada isplivavaju brojni krupni župani koji postaju kneževi i koji kontrolišu delove zemlje bez centralne vlasti.
Najznačajnija kneževina postaje ponovo Duklja, koja prvo jača pod Jovanom Vladimirom početkom XI veka, a potom posebno pod Stefanom Vojislavom, utemeljiteljem Kuće Vojisavljevića. Njegov sin Mihailo postaće 1077. godine prvi srpski vladar sa titulom kralja, kojeg je dobio iz Rima, budući da je bio rimokatolik. On će objediniti vlast nad svim srpskim zemljama, sa središtem verovatno u Ribnici (nadomak antičkog grada Duklje) ili u Skadru; Bar je bio crkveno središte zbog čega je kasnijih vekova barski nadbiskup počeo da nosi titulu „Primas Srbije“.
Centralna vlast Duklje oslabila je početkom XII veka, ali njeno formalno prvenstvo među srpskim kneževinicama i velikim župama — Raškom, Humom, Paganijom, Travunijom i Bosnom — nije nestalo. Raška je, međutim, počela da se uzdiže i da jača, prvo pod Vukanovićima a potom i pod Nemanjićima.
PRAVOSLAVLJE JE KLJUČ
Da je raška senka nad Dukljom već za Vukanovića bila pozamašna posebno se vidi iz činjenice braka Jelene, kćerke velikog župana Uroša I, za ugarskog kralja Belu II Slepoga. Ugarsko je kraljevstvo već u to doba bilo jedno od najmoćnijih i najvećih u Evropi, a jedna od posledica tog braka bilo je hrvatsko banstvo srpskog princa Beloša, srednjeg sina Uroševog, koji je za vreme regentstva svoje sestre bio palatin ugarskog dvora: u prevodu, najvažniji čovek u zemlji. Cena? Čini se da je jedan deo Bosne, ako ne i celu, Jelena odnela sa sobom u miraz, premda je otvoreno pitanje kakvog je praktičnog efekta to imalo.
Raška senka progutala je primorske oblasti Duklju i Hum kada je iz unutardinastičkih borbi u Raškoj kao pobednik izašao Nemanja Zavidović, rođen u Ribnici i prvobitno kršten kao rimokatolik. To je zapravo bio prelomni trenutak, i iz teritorijalnog i iz verskog ugla: osvajanjem Duklje i Huma od strane raškog velikog župana Stefana Nemanje jezgro se i teorijski i praktično totalno pomerilo u dubinu poluostrva a njegovo ponovno krštenje po grčkom obredu civilizacijski nas je odvojilo od starog jezgra koje je većim delom bilo rimokatoličko, zbog čega je pravoslavlje postalo jedini religijski formativni faktor u izgradnji nacije kako je danas percipiramo.
(Digresija: koliko su u srednjem veku pojmovi „kralj“, „car“, „knez“ i „veliki župan“ bili lišeni današnjih značenja najbolje se ilustruju činjenicom da je raški veliki župan bio nadređen dukljanskom kralju. Nemanja je pri abdikaciji Rašku predao u ruke srednjem sinu i nasledniku Stefanu Nemanji II, koji će biti prozvan Prvovenčani, dok je Duklju dao najstarijem sinu Vukanu. Tako je Vukan bio kralj ali podređen mlađem bratu koji je bio veliki župan.
Pritom, Sveti Sava piše o „carevanju“ svog oca, zbog čega se može zaključiti da je reč „car“ u to doba i ranije, korišćena kolokvijalno za onog kneza koji je vladao i dominirao drugim kneževima i velikim županima. U tom smislu, Časlav Klonimirović i svi njegovi prethodnici iz dinastije Vlastimitovića bili su carevi i možda čak tako i nazivani od svojih savremenika i podanika; to, ipak, nikada nećemo zasigurno znati.)
Posledica je to činjenice da je 740. godine vizantijski car Lav III, inače ikonoborac, oduzeo rimskom papi jurisdikciju nad našim delom Balkana (do tog trenutka, Rim je crkveno vladao na celim prostorom našeg poluostrva, sa izuzetkom Grčke i Istočne Trakije). Učinio je to da bi kaznio papu zbog toga što je ovaj stao u odbranu ikona i onih progonjenih grčkih vladika koje su se suprotstavljale politici njihovog uništavanja u Vizantiji; u suštini, današnjim rečnikom, romejski car kaznio je papu zbog odbrane pravoslavlja.
Zbog toga je prostor Raške (što se tiče Bosne i Huma situacija nije toliko jasna i debata nikada neće prestati) bio u trenutku dolaska Stefana Nemanje na presto — pravoslavan. Ipak, nije to bilo zacrtano, daleko od toga, posebno što su na prostoru Raške svi episkopi bili Grci, i stoga krajnje nepopularni u našem narodu koji ih nije trpeo. Međutim, Nemanja je odlučio da se civilizacijski prikloni Carigradu a ne Rimu, uprkos tome što mu je politički gledano Romejsko carstvo bilo najveći neprijatelj, zbog čega je čak svetom rimskom caru Fridrihu Barbarosi nudio savezništvo za napad na Konstantinopolj.
ZAMALO DA SRBI BUDU KATOLICI: Nebitan događaj iz 740. godine promenio tok naše istorije (FOTO)
Kada je Konstantinopolj pao 1204. pod naletom krstaša izmanipulisanih Mlecima, uprkos izričitoj zabrani rimskog pape koji je insistirao da se nastavi ka Svetoj zemlji, Stefan Nemanja II je počeo da se okreće ka Rimu, pa je za ženu uzeo kćer mletačkog dužda koji je bio glavni vinovnik osvajanja Carigrada.
Verovatno je 1217-1218. papa poslao Stefanu krunu kojom se ovaj na Božić 1219. godine krunisao u Žiči. Toma Splićanin pominje raško poslanstvo koje je avgusta 1217. kroz Split prošlo na putu ka Večnom gradu, dok Domentijan pominje episkopa Metodija koji je izabran od strane Svetog Save za tu misiju u „grad velikoga Rima“, „ka prehvalnim apostolima Petru i Pavlu, i ka velikome saprestolniku svetih, papi velike rimske države“.
Sava je izgleda lično napisao i samu poslanicu u kojoj je rimskog biskupa molio „da mu pošlje blagoslov od svetih apostola, a od toga samoga blagosloveni venac, da venča svog brata na kraljevstvo po prvom otačastvu kraljevstva njihova, u kome se i otac njihov rodi po božastvenom samotrenju, u mestu zvanom Dioklitija, koje se zove veliko kraljevstvo od početka“.
PRELOMNI DANI
Teško je danas raščivijati hronologiju svih ovih događaja, ali verovatno je u jednom trenutku Sveti Sava ili shvatio da postoji opasnost da se Srbi porimokatoliče (odnosno, po nekim istoričarima, da se vrate Rimu iz koga su prvobitno primili hrišćanstvo budući da su pokršteni u vreme kada je Balkan bio pod ingerencijom Rimske crkve) ili je promenio mišljenje o tome i pokajao se.
Uglavnom, iste godine u kojoj se Stefan zakraljio, Sava je u Nikeji (gde je bilo izmešteno sedište patrijaršije zbog uspostave Latinskog carstva u Carigradu) uspeo da izdejstvuje autokefalnost Srpske crkve, koja do tada nije postojala a čija je teritorija potpadala pod vlast Ohridske arhiepiskopije.
Time je pravoslavlje srpske srednjevekovne države zacementirano. Ali, samo u onim krajevima nad kojima je Carigrad imao jurisdikciju, ne na čitavom srpskom etničkom prostoru. Hum, Duklja, južna Dalmacija, sve te oblasti koje su bile u okviru Srbije — ostale su rimokatoličke i mnogo vekova kasnije zbog toga podložne lakom hrvaćenju.
Srpska se država, međutim, širila, da bi tokom prve polovine XIV veka doživela ogromnu ekspanziju pod palicom Stefana Uroša IV Dušana Silnog, cara Srbljem i Grkom i Bugarom i Arbanasom. Prvobitno samo na Jadranu, sada se Srpsko carstvo proteglo na četiri mora: Jadransko, Jonsko, Egejsko, uslovno rečeno i na Sredozemno, a imajući u vidu da nam je Bugarska bila de fakto vazalna država — i na Crno.
Pokazalo se da je ovo munjevito širenje bilo više nego što smo mi bili kadri da progutamo, pa je smrću Dušana Silnog došlo do raspada „imperije“: njegov sin Uroš V Nejaki nije bio u stanju da ga održi, ali se ono ne bi raspalo da je bilo na zdravim osnovama i da je do takve ekspanzije došlo postepeno, da smo imali vremena da asimilujemo i učvrstimo deo po deo te teritorije.
Paralelno sa raspadom carstva teče osmanlijski prodor, pa se jezgro srpske države pod naletom Turaka pomera dublje nego ikada u unutrašnjost, u Moravsku Srbiju. Tokom prve polovine XV veka Srpska despotovina izlazi na Jadran jer je Zeta čitava naša, ali središte je njeno daleko — u Beogradu i Smederevu.
Drugačije nije moglo, tu deluju sile koje su stihijske i van ljudske kontrole, posebno što srpsko Bosansko kraljevstvo — čiji se vladari nakon Tvrtkovog krunisanja u Mileševi kite titulom „kralja Srbljem i Bosne i Pomorih i Zapadnim stranam“ te ispred svojih imena dodaju nemanjićki atribut „Stefan“ — postoji nezavisno od same Srbije; međutim, čak i u njemu ima odmetnutih oblasnih gospodara poput Stjepana Vukčića Kosače, hercega od Svetoga Save.
Uglavnom, sa padom svih srpskih zemalja pod Turke tokom druge polovine XV veka, te sile koje deluju — deluju protiv interesa srpskog naroda. Kad kažemo sile ne govorimo o nekim svesnim ljudskim planovima i zaveravama, već o silama istorije, o stvarima koje se odigravaju spontano i uzročno-posledično.
ŠTA JE IDENTITET?
Prostori Bosne, Crne Gore, Moravske Srbije, Makedonije, razvijaju se na drugačije načine u tom osmanlijskom okruženju, sa različitim identitetima koji se javljaju. Srpski je identitet dovoljno jak da čak i početkom XX veka cela Crna Gora veruje u svoje srpstvo, ali njihova posebnost unutar tog srpskog etničkog korpusa dovela je do autonomaštva i konačno do obnove državnosti te današnjeg negiranja srpstva.
Ali, Zeta, kako je Duklja počela da se naziva tokom nemanjićkog doba, sa izuzetkom primorskog pojasa, u potpunosti je popravoslavljena u periodu XII-XIV veka, zbog čega je njeno srpstvo održano tokom vladavine Osmanlija, ali samo u vrlini činjenice da je bila de fakto van turske vlasti. Današnja severna Albanija, Bosna, Hum i južna Dalmacija, sa druge strane, koje su bile čvrsto u stisci što Turaka što Venecije, otišle su nešto drugačijim putem.
Na pitanje šta je tačno bila Bosanska crkva — da li je bila čista bogumilska ili odmetnuta i modifikovana pravoslavna organizacija koja nije bila u liturgijskom opštenju sa ostatkom pravoslavnog sveta, ili pak odmetnuta rimokatolička kako kažu Hrvati — nemoguće je odgovoriti. Mnogo smenjujućih faktora je tu moglo delovati: za vreme postojanja Pećke patrijaršije pravoslavci su na tom prostoru bili zbilja povlašćeni u odnosu na rimokatolike sa kojima su Turci bili u neprestanom ratu, ali sa druge strane bilo je i dugih perioda kada su rimokatoličke države štitile svoje vernike na prostoru Osmanlijskog carstva kada je bilo bolje biti katolik.
To važi za Hum jednako koliko i za Bosnu. Kada govorimo o današnjoj severnoj Albaniji, ona je jednim delom i tada bila naseljena Albancima ali većim delom je poarbanašena tokom osmanlijske vlade.
Makedonija je kao oblast izlazila na Egejsko more, ali su Makedonci bili na trostrukoj identitetskoj klackalici: da je Srpsko carstvo par vekova opstalo nema sumnje da bi bili Srbi, ali su nakon nekoliko stoleća turske vladavine postali i etnički posebni i identitetski neodređeni, pa je ponajviše bugarčenje, a manjim delom grčenje i srbljenje, bilo uzelo maha koncem XIX veka, i samo je srpska pobeda u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom obezbedila da oni danas ne budu Bugari; konačno, da zbog federalističkog jugoslovenstva nakon Drugog svetskog rata danas budu nacija za sebe.
Ali, izlazak Makedonije na Egej svejedno je u Prvom balkanskom ratu vojnopolitičkom akcijom presekla naša saveznica Grčka, tako da čak i da je Makedonije srpska — opet tu Srbija ne bi imala izlaz na more.
Što se Dalmacije tiče, Venecija je vladala tim prostorom koji je opstao kao većinski rimokatolički. Identitet je čudna stvar: šta su ti ljudi bili prvobitno, pre hiljadu godina, nije toliko važno koliko je važno ono šta su sada. Identiteti se menjaju, zato što su identiteti veštačka ljudska tvorevina: nikome u DNK ne piše da li je Srbin ili Hrvat. Pravoslavlje je sticajem istorijskih okolnosti postalo formativni faktor srpske nacije, a rimokatoličanstvo hrvatske.
Tako je stanovništvo tih oblasti ranosrednjevekovne srpske države istrgnuto iz srpskog etničkog korpusa, i naprosto više nije srpsko. Čovek je ono što kaže da jeste, i šta veruje da jeste, ne ono što je možda bio neki njegov daleki predak početkom XI veka, čak ne ni ono što mu je bio deda. Nije ni predak svakoga ko se danas oseća Srbinom zbilja bio Srbin: nekima ni pre sto godina, a kamoli pre hiljadu.
U kontekstu ove današnje priče o srpskom izlasku na more, i kako smo ostali bez njega, identitet jeste jedan od glavnih ključeva kojima se otvaraju vrata odgovora na to pitanje. Na „zaveru“ Velikih sila koje su nam 1913. godine, pazite vi to, „otele“ prostor današnje severne Albanije na kojem su tada gotovo isključivo živeli Albanci, nećemo se obazirati jer ni mi ne volimo kada nama otimaju etničke teritorije.
A niko ne bi mogao da nam u onom trenutku uzme teritoriju naseljenu Srbima i spreči nas da izađemo na more; da je istorija išla drugačijim tokom, da nije bilo Turaka, severna Albanija bi bilo tek jedno od nekoliko naših primorja. Istorija je išla tokom kojim je išla, i zato smo sada okovani zemljom sa svih strana.
VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?
(O. Š.)
Video: Vidi se da je tek postao deda: Hteo da ušuška unuče pa upao u krevetac
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Ilke
Tomislav je bio Srbski karalj a ne Hrvacki.Za ti postoje adekvatni istoriski dokazi i cinjenice.Pa sami znate da je cela dalmacija bila Srbska a da se samo u dwlu zagorja spominju Horvati a u ostalim delovima su sve ziveli Srbi.Ovr danasnje granice su Tito isticke a ne prave granice gdw su ziveli i zive Srbi.
Podelite komentar
cc
Sveti Sava nas je dokrajcio. Da nije bilo njega, danas bi nam istorija bila skroz drugacija. Mislio je najbolje a ispalo je najgore po nas.
Podelite komentar
Paxkicker
Поштовани, читам ваше текстове са историјском тематиком и осећам потребу да кажем да врло коректно пишете, сагледавате један догађај из више углова, што и треба тако да буде, јер на Балкану никад ништа није било једноставно и причати о једном догађају само из нпр. српске перспективе, би била грешка или би ствари остале недоречене, у најмању руку, зато и поздрављам ово што радите.
Podelite komentar