Zašto je najzabačenija zemlja Evrope bila žrtva savezničke invazije i okupacije u Drugom svetskom ratu

Pogled na Rejkjavik, glavni grad Republike Island. Foto: pixabay.com

Island je bio zemlja u okviru Krune Danske još od 1397. godine, premda veći deo tog vremena formalno u okviru Norveške, prvo kroz Kalmarsku uniju do 1523. a potom kroz personalnu uniju Danske i Norveške do 1814, kada je ovo potonje kraljevstvo došlo pod kontrolu Švedske.

Island je, međutim, ostao pod danskim suverenititom, ali je 1874. godine, na hiljaditu godišnjicu uspostave prve naseobine na tom ostrvu, dobio samoupravu koja je proširena dve decenije docnije. Konačno, 1914. je Danska Islandu podarila nezavisnost. Tada je stvorena Kraljevina Island — koja je odmah proglasila vojnu neutralnost, bez oružanih snaga — koja je bila u personalnoj uniji sa Danskom, uz odrednicu koja je predviđala da se sporazum može revidirati 1941, sa pravom Islanda da unilateralno ukine personalnu uniju ako se u roku od tri godine ne dođe do novog dogovora.

Već krajem dvadesetih bilo je jasno da su sve političke partije na Islandu saglasne da će sporazum biti ukinut čim pre i da će biti proglašena republika. Problem je nastao 9. aprila 1940. godine kada je Nemačka izvršila invaziju na Dansku. Danska je bila okupirana već krajem toga dana, i Britanci su momentalno poslali poruku islandskoj vladi u kojoj su je obavestili da su spremni da štite njihovu nezavisnost pod uslovom da im Islanđani dopuste da koriste tamošnju infrastrukturu.

Čerčil je bio zagovornik okupacije Islanda ne bi li zaštitio linije snabdevanja UK preko Severnog Atlantika. Nije birao sredstva da potuče Treći rajh. Foto: Wikipedia/public domain

Islanđani su ih oduvali. Narednog dana, islandska skupština je danskog kralja Kristijana X proglasila nesposobnim da vrši svoju ustavnu dužnost (budući da je ostao u zemlji koja se našla pod okupacijom), i prenela ih na islandsku vladu, skupa sa svim obavezama koje je u ime Islanda prethodno vršila Danska (spoljna politika i odbrana).

12. aprila britanska vojska je okupirala Farska Ostrva, još jednu samoupravnu dansku teritoriju na Atlantiku. Bojazan da će Nemačka pokušati da uspostavi vojno prisustvo na Islandu bila je toliko velika, usled činjenice da bi se time presekla slobodna veza Ujedinjenog Kraljevstva sa Amerikom, da London nije mogao da ne reaguje. Iz njihove perspektive. Pritom im je Island trebao zbog sopstvenog prisustva na Severnom Atlantiku. Sve to mnogo liči na anglo-sovjetsku invaziju na Iran do koje je došlo leta 1941, o čemu smo ranije pisali.

4. maja britanski podsekretar za spoljne poslove Aleksandar Kadogan zapisao je u svom dnevniku: „Kod kuće bio u 8. Večerao i radio. Planirao osvajanje Islanda za sledeću sedmicu. Verovatno će biti prekasno. Video nekoliko legla pačića“. Dva dana kasnije ratni kabinet je odobrio predlog Vinstona Čerčila, prvog lorda Admiraliteta, da se izvrši invazija.

Britanski komandosi marširaju Splitom početkom 1945. godine. Slične scene Islanđani su gledali tokom Drugog svetskog rata, nakon što su ih Englezi okupirali 1940. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

10. maja Čerčil je postao premijer, istoga dana kada su Britanci napali i okupirali Island, bez oružanog otpora ali uz miroljubive i „oštre“ proteste koji nama, iz našeg ugla, stvarno deluju smešno. Recimo, jedan Islanđanin je britanskom marincu oteo pušku, zadenuo cigaretu u cev i vratio mu je, upozorivši ga da bude oprezan.

Ali Islanđani su tako reagovali zato što su dosledno bili neutralni, i pritom nikakav oružani sukob nisu imali na svom tlu osam vekova unazad (kada se u okviru građanskog rata odigrala najkrvavija bitka u islandskoj istoriji: 500 ljudi s jedne strane, 600 sa druge, uz 110 mrtvih), ako ne računamo protestantsku reformaciju kada je ukinuta Katolička crkva a zemlja prešla na luteranstvo. Ipak, taj proces nije bio ni blizu onome što se dešavalo po Evropi.

Zapravo je čitava operacija bila komična, jer ni napadači nisu uopšte hteli da dođe do bilo kakvih žrtava. Britanski razarač HMS „Firles“ sa 400 marinaca prišao je luci u kojoj se okupilo nešto naroda i policije, koji su čekali da dođe carinski čamac da izvrši inspekciju ratnog broda. Britanski konzul je prisutne policajce zamolio za pomoć: „Mogu li vas zamoliti... da kažete gomili da se malo pomeri, kako bi vojnici mogli da se iskrcaju?“ Potom je policija dobila naređenje da ne ulazi u konflikt, koji bi bio besmislen (Island je tada imao svega oko 120.000 stanovnika), i da se pobrinu da građani ne napadaju Britance.

Islandska vlada je istoga dana uložila protest zbog „flagrantnog kršenja“ njihove neutralnosti i „narušavanja nezavisnosti“. Tražili su odštetu. Britanci su im obećali da će plaćati za svu počinjenu štetu, a obećali su im i povoljne trgovinske sporazume, nemešanje u unutrašnje stvari i povlačenje na kraju rata. Island je zadržao de jure neutralnost, ali je de fakto sarađivao sa svojim okupatorom, prvo sa Britancima a potom sa Amerikancima.

Islandske prirodne lepote su čuvene u svetu: iz dobrog razloga. Foto: pixabay.com

Bilo je to čudno doba za Islanđane, i oni ostaju podeljeni po tom pitanju. Sa jedne strane, okupator je izgradio mrežu puteva, mostove, bolnice, nove luke, aerodrome, što je sve dovelo do ekonomskog napretka tih godina i kasnije. Ali bilo je perioda kada su okupacione snage činile 25 odsto populacije, odnosno 50 odsto muške.

Islanđanke su tako ulazile u seksualne veze sa tim stranim vojnicima, što je bio skandal. Svoje su žene oni optuživali za prostituciju i za izdajstvo. 255 beba rođeno je iz takvih veza: zvali su ih „deca situacije“. Policija je pokrenula potragu za ženama koje su spavale sa strancima i internirala njih preko pet stotina, ali samo tokom 1942. Preko tri stotine Islanđanki na kraju se udalo za okupatorske vojnike.

Tokom okupacije je Island 17. juna 1944. godine sebe proglasio republikom, što je ostao do dana današnjeg. 1948. je Republika Island postigla sporazum sa SAD oko povlačenja u roku od šest meseci, nakon čega je aerodrom u Keflaviku trebalo da dođe pod njihovu kontrolu. Amerikanci nisu ispoštovali sporazum, verovatno zbog Hladnog rata. Povukli su se tek 2006. godine.

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?

(O. Š.)