Treba li 21. maj, dan kada je 1349. godine car Dušan u Skoplju obnarodovao Zakonik, proglasiti za državni praznik i kako biste ga vi nazvali?

„Krunisanja Stefana Uroša IV Dušana Silnog za cara Srba i Grka“. Alfons Muha, deo ciklusa Slovenska epopeja. Foto: Wikimedia Commons/Zoupan

„Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“, kažemo mi Srbi u našoj epskoj narodnoj pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“ (pun citat, kojim se majka Jevrosima obraća svom sinu kraljeviću Marku, glasi: „Marko sine, jedini u majke / ne bila ti moja rana kleta / Nemoj, sine, govoriti krivo: / Ni po babu, ni po stričevima / Već po pravdi Boga istinoga / Nemoj, sine, izgubiti duše / Bolje ti je izgubiti glavu / Nego svoju ogr’ješiti dušu). Kažemo ali ne poštujemo, a bolje bi bilo da ne govorimo ali da poštujemo.

Preporučujemo

Ustav i zakoni imaju vrlo specifičan položaj u našem narodu: ne poštujemo nijedno ni drugo, iako bi i jedno i drugo moralo da bude svetinja svakome ko želi da živi u normalnom, uređenom društvu koje je suprotnost životu u pećini. Ovakvom našem odnosu ka slova zakona imamo ponajviše da „zahvalimo“ vekovnom turskom ropstvu tokom kojeg je njihov zakon bio tuđ i stran, pa je zbog tlačiteljskog odnosa prema nama „žickao“ kršenje. Nakon oslobođenja, koje je dolazilo u talasima, u svesti se naroda nažalost nije promenio stav prema zakonu kao takvom, koji je postao naš a ipak u doživljaju narodnom ostao „tuđ“.

Nema sumnje da bi drugačije bilo da Osmanlija nije bilo, i da su srpska, bugarska pa i grčka država (jer i oni su, uprkos romejskoj pravnoj tradiciji razvili sličnu odbojnost prema pravilima) nastavile slobodno da se razviju, da cvetaju i da postepeno kroz vekove grade svoje institucije, među njima i sudske.

„Zakon o rudnicima“, koji je 29. januara 1412. obnarodovao despot Stefan Lazarević, na prepisu iz 1580. godine. Foto: Wikimedia Commons/Mickey Mystique

To možemo da zaključimo na osnovu naše srednjevekovne pravne tradicije: danas se dičimo našim „prvim ustavom“ — Zakonopravilom Svetog Save, tzv. Krmčijom, koja je od početka XIII veka pa nadalje regulisala široku oblast društvenih, građanskih i crkvenih odnosa; dičimo se Zakonom Svetog Simeona i Svetog Save koji se ticao zavisnog stanovništva na metosima Studenice i Mileševe; dičimo se kraljevskim i carskim poveljama koje su takođe imale zakonsku snagu.

Dičimo se i romejskim Zemljoradničkim zakonom i Zakonom cara Justinijana čiji su delovi bili prevedeni na srpski pa od XIII veka propisivale nasleđivanje i zemljoradničke odnose; dičimo se i Zakonom o rudnicima despota Stefana Lazarevića koji je donet 29. januara 1412. godine; ali najviše se dičimo „Zakonom blagovjernago cara Stefana“ — Dušanovim zakonikom.

PRAVE GRANICE DUŠANOVOG CARSTVA: Nemojte da vas lažu, ovo je nemačka karta iz 19. veka (FOTO)

Njega je na Vaznesenje Gospodnje dana 21. maja godine 1349. na državnom saboru u Skoplju obnarodovao i proglasio „Stefan u Hristu Bogu blagoverni car i samodržac Srbljem i Grkom, Bugarom i Arbanasom“, a zatim 31. avgusta 1354. godine na saboru u Seru dopunio: sve to sa tvrdom namerom da u potpunosti pravno uredi i usaglasi čitavu zemlju, na temelju Savinog Zakonopravila i srpskog običajnog prava, koristeći i brojna romejska dostignuća na polju pravnih propisa.

„Proglašenje Dušanovog zakonika“ ili „Krunisanje cara Dušana“, slika Paje Jovanovića. Foto: Wikimedia Commons/Akademija.co.yu

U ono vreme, bio je to veliki poduhvat jednog silnog vizionara koji je kanio da od „carstva mu“ izgradi uređenu, stabilnu, solidnu, iznutra neuništivu državu čvrstu kao granit, koja je trebalo da postane identitetski jedinstvena i unitarna, ali državu nadasve pravednu u kojoj će se svako, i pored staleške raslojenosti, osećati načelno jednak pred zakonom i zaštićen pred carem i njegovim gospodstvom, zaštićen i od cara, i od vlastelina i vlasteličića, i od sebi ravnog.

Zbog toga se on dugo nakon propasti Srpskog carstva zvanično primenjivao u srpskim zemljama koje su nastale iz njegovog raspada: u prvom redu u državi kneza Lazara Hrebeljanovića, „gospodina svim Srbljem i podunavskim stranama“, kao i zemljama Vuka Brankovića, pa potom u Srpskoj despotovini koja se protezala od Dunava do Primorja, pod obe ove kasnosrednjevekovne naše vladarske kuće.

NAJVEĆA TAJNA SRBIJE! PRAVA ZASTAVA DUŠANOVOG CARSTVA: Bila je ista kao zastava Austrije (FOTO)

Ali, primenjivao se i u opštini Paštrovića i u župi Grbalj pod Mletačkom republikom; čak se primenjivao i u zemljama našim koje su bile pod Turcima, barem tokom postojanja obnovljene Pećke patrijaršije kada je Srbima bilo dozvoljeno da u privatnim sporovima sude jedni drugima, bez mešanja Osmanlija, zbog čega postoje manastirski prepisi ovog pravnog dokumenta čak i iz XVIII stoleća (najstariji delimično sačuvani je Struški prepis iz 1390-ih, a najpoznatiji su oni iz XV veka: Prizrenski, Hilandarski i Bistrički).

Karta Dušanovog carstva po velikom nemačkom istoričaru Gustavu Drojsenu koja je mnogo tačnija od one koja nam se servira u školama. Bosna je u Srbiji, Bugarska je vazal. Foto: Wikimedia Commons/Allgemeiner historischer Handatlas

Dušanov zakonik nije bio po svojim konkretnim odredbama naročito napredan za svoje doba, i može se kazati da je bio čedo svoje epohe, iako je bilo nekih uslovno rečeno progresivnih elemenata u njemu; ali je bio poseban i jedinstven zbog svog delimično ustavnog i sveobuhvatnog karaktera koji nije bio uobičajen za ondašnju Evropu.

Danas ćete čuti mnoge u Srbiji koji zagovaraju „vraćanje Dušanovog zakonika“, uvereni da izgovaraju nešto mnogo pametno i mudro; takvi najčešće nikada nisu pročitali ni jedan jedini član ovog pravnog akta, pa je sve što o njemu znaju i sve što im je dovoljno da znaju to, da propisuje sakaćenje, smuđenje i žeženje za krađe, prevare, ubistva, kao i za neke prestupe koji su iz naše današnje perspektive prave sitnice.

NEMAC U SLUŽBI CARA DUŠANA: Ovo je Palman, kapetan Alemanske garde našeg imperatora (FOTO)

Oni koji su pročitali Zakonik, a traže da se vaspostavi, nisu u stanju da razumeju da, ne samo što se društvo potpuno promenilo pa je gomila odredaba nesprovodiva, ne samo što postoji ogroman broj propisa koji nemaju više nikakvu relevantnost (kakve veze sa današnjim životom ima, primera radi, Član 121 koji kaže: „Da nije vlastan vlastelin, ni mali ni veliki, ni koji bilo drugi, zadržati ili sprečiti svoje ljude ili druge trgovce, da ne idu na trgove careve, no da ide svaki slobodno“, ili Član 168: „Zlatara u župama po zemlji carevoj nigde da nije, osim u trgovima, gde je postavio car novac kovati“?), nego postoji milion stvari u ovom milion puta složenijem društvu od ondašnjeg srednjevekovnog, koje njime potpuno prirodno uopšte nisu regulisane jer najveći broj stvari koje danas postoje tada nisu postojale.

„Dolazak cara Dušana u Dubrovnik“. Marko Murat, 1900. Foto: Wikimedia Commons/Бранко Д. Тодоровић

Naravno, ogromna većina pristalica „vraćanja Dušanovog zakonika“ najčešće ne misle na to, da se on vaspostavi kao celina, već misle na vaspostavljanje duha tog Zakonika — pod tim se najčešće podrazumeva seča ruke za krađu jabuke na pijaci ili knjige u knjižari, na seču obe ruke onoga „ko se nađe da je počupao bradu vlastelinu ili dobru čoveku“, na smuđenje zbog psovanja vlasti (pošto ova odredba u Zakoniku stvarno postoji, obnova njegovog važenja dovela bi do toga, da tri četvrtine Srba osmuđeno hoda), ili na žeženje na ognju zbog ubistva.

A ipak, evo, mi tražimo vraćanje Dušanovog zakonika. No, mi ne tražimo ni da se vrati u celini, niti da se obnovi u zakonodavstvu duh njegov, već da se obnovi duša Dušanovog zakonika, što znači: ono što stoji iza njega, njegova metafizička vrednost.

POZIVATE SE NA ISTORIJSKO PRAVO? Ovo je Bugarska iz 13. veka. Dobro razmislite šta radite! (FOTO)

To je vezano za ono što smo već napomenuli, da je ovaj pravni akt bio veliki poduhvat jednog silnog vizionara koji je kanio da od „carstva mu“ izgradi uređenu, stabilnu, solidnu, iznutra neuništivu državu čvrstu kao granit, koja je trebalo da postane identitetski jedinstvena i unitarna, ali državu nadasve pravednu u kojoj će svako biti jednak pred zakonom.

Desno je savremena rekonstrukcija grba Dušanovog carstva po Ohmućeviću, a levo prizor iz „Igre prestola“ u kome Robert ubija Regara na Trozupcu. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

Suštinski, to „vraćanje Dušanovog zakonika“ donelo bi obnovu vere u ustav kao ustav i zakon kao zakon, veru u važnost poštovanja ustava i zakona, držanje za ustav i zakone kao „pijan za plot“, i tretiranje ustava i zakona kao da su najveće svetinje. Jedini način da danas poštujete reč i delo cara Dušana Silnog, jeste da ustav i zakon ne tretirate kao mrtvo slovo na papiru: a to jednako važi i za one na vlasti i za obične ljude van vlasti.

Da li se vi lično slažete sa ustavom ili nekim zakonom potpuno je nevažno, jer ustav i zakoni su doneti, na snazi su i važe, i postoji samo jedan način da se promene, a to nije individualno nepridržavanje zbog toga što se vama nešto ne sviđa i mislite drugačije, već je to intervencija legalno izabranog i legitimnog zakonodavnog tela — tada su to bili car i državni sabor a danas je to Narodna skupština Republike Srbije. Kraj priče. Među nama ima sigurno i onih čiji su preci u XIV veku bili sebri, onaj najniži sloj zavisnog življa: mislite li da je njima bilo pravo to što nema propisane kazne ako vlastelin siluje sebarku, ali zato „ako li sebar uzme silom vlastelinku, da se obesi“?

Stoga na današnji dan, kada obeležavamo 669 godina od kako je „blagoverni car Stefan“ obnarodovao svoj Zakonik u Skoplju, iznosimo predlog da se 21. maj proglasi za državni praznik kako bi 670. godišnjica mogla biti obeležena kako dolikuje, barem približno pompi i fanfari iz mašte Paje Jovanovića sa njegove čuvene slike „Proglašenje Dušanovog zakonika“.

„Ženidba cara Dušana“, Paja Jovanović, 1904. Foto: Wikipedia/Ранко Николић

Kako bi se taj državni praznik 21. maja ubuduće mogao zvati? Dan Zakonika, Dan Dušanovog zakonika, Dan ustava i zakona, Dan ustavnosti Srbije, Dan zakonitosti (favorit!), Dan [popuni prazninu]...

Kako god da bi se zvao, taj bi praznik imao dvojaku svrhu. Sa jedne strane, imao bi da dostojno obeleži možda najvažniji događaj u srednjevekovnoj srpskoj istoriji, da zvanično oda priznanje svima koji su taj Zakonik pisali i izglasali ga na državnom saboru u Skoplju 1349. godine, da nas stalno podseća na to njihovo pregnuće i dostignuće, kao i na nameru i cilj koje su imali pred sobom.

Sa druge strane, za budućnost mnogo važnije, taj bi praznik imao za svrhu podizanje svesti naroda o važnosti poštovanja ustava i zakona kako bi za 670 godina imao ko da se seća onoga što je bilo pre 670 godina, kako bi ono „ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“ prešlo sa reči na delo jer „bolje ti je izgubiti glavu / nego svoju ogr’ješiti dušu“.

Predlažemo da u komentarima ostavite svoje ideje vezane za naziv ovog potencijalnog državnog praznika o kom smo govorili. Uostalom, ako je praznik državni i narodni, mišljenje naroda je važnije od svega ostalog.

Car Stefan Uroš IV Dušan Silni na slici Đure Jakšića. Foto: arhiva

(O. Š.)