Dubrovčani izmislili karantin, prvi u Evropi ukinuli ropstvo, doneli zakon o osiguranju i mere protiv požara, a za vreme cara Dušana osnovali starački dom

Barokna crkva Svetog Vlaha na dubrovačkom Trgu Luža, podignuta početkom XVIII veka. Ispred nje je Orlandov (Rolandov) stub iz 1396. godine, podignut u čast ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog. Foto-ilustracija: Profimedia/Jalag - Travel

Dubrovačka republika je bila najinteresantnija pojava na jugoslovenskim prostorima srednjeg i ranog novog veka, za čije se osnivanje uzima 1358. godina kada je priznala vrhovnu vlast ugarskog kralja pa zbog njegove udaljenosti postala de fakto nezavisna država koja kneza i ostalu upravu bira među svojim građanstvom.

Preporučujemo

Sve do tada, priznavali su oni ili vrhovnu vlast Mletaka ili pak srpskog kralja ili cara; Venecija je sve do te godine slala svog čoveka za kneza koji je imao dvogodišnji mandat, ali nakon toga kneza počinje da bira Veliko veće samih Dubrovčana i daje mu mandat od svega mesec dana sa obavezom da za to vreme živi u Kneževom dvoru.

Malo veće (izvorno sastavljeno od kneza i jedanaest većnika, a kasnije kneza i šest većnika-senatora) bilo je izvršno telo prvo Velikog veća a kasnije Senata, koji se prvobitno nazivao Veće umoljenih i koji je vremenom postao svojevrsna vlada republike koja je izrađivala zakone koje bi potom Veliko veće izglasavalo. Senat je od strane Velikog veća biran svake godine, ali senator koji bi odslužio mandat nije mogao biti biran naredne dve; to ograničenje je ukinuto u XVI veku, nakon čega su se skoro svake godine najčešće birali uvek isti ljudi.

Knežev dvor u Dubrovniku. Knez se nakon 1358. godine birao iz redova dubrovačke vlastele, sa mandatom od svega mesec dana i obavezom da za to vreme živi Kneževom dvoru. Foto: Wikimedia Commons/Ragusino

Što se samog Velikog veća tiče, ono je od 1332. godine bilo „zatvoreni klub“ u kojem je sedela samo vlastela, i koje je biralo i popunjavalo nameštenja u svim ostalim institucijama; svi muški pripadnici patricijskih porodica postajali su članovi ove plemićke „skupštine“ po punoletstvu tako da je ono na neki način bilo saborište sve vlastele.

Sve do XV veka sudske dužnosti vršili su knez i njegovo Malo veće, ali je početkom tog stoleća osnovan Veliki sud iz kojeg je već 1416. izdvojen Građanski a potom 1459. godine Kazneni sud. Sudije je biralo Veliko veće, a imali su jednogodišnji mandat. Postojala je takođe i mogućnost apelacije: tu su odlučivali državni provizori, Žalbeni kolegijum, Malo veće i Senat.

Eto to su — uz pomenute državne provizore čija je glavna dužnost bila da bdiju nad pravnim poretkom i poštovanjem zakona, i uz brojne magistrate koji su imali konkretna i ograničena zaduženja te sekretare koji su obavljali administrativne i tehničke poslove — bile najvažnije institucije Dubrovačke republike koja je ponajviše cvetala u periodu XV-XVII veka: onaj katastrofalni zemljotres iz 1667. godine skupo je koštao Republiku, koja se jeste oporavila, ali, kažu, nikada nije povratila staru slavu. Opstala je dugo nakon toga, i tek ju je Napoleon ugasio 1808. kada je naše krajeve osvojio i uspostavio Ilirske provincije Francuskog carstva.

Izgled Dubrovnik pre katastrofalnog zemljotresa iz 1667. godine. Foto: Wikipedia/Georg Kowalczyk

Dubrovačka republika nije bila demokratska zemlja, da se razumemo, ona je bila aristokratska republika u kojoj je vlastela imala svu vlast u svojim rukama; građani i seljaci nisu imali politička prava, ali su se ovi prvi zajedno sa patricijatom slobodno bavili trgovinom, manufakturom, ribarenjem, brodarstvom, i udruživali se u trgovačke i zanatske cehove.

Da li uprkos takvom uređenju ili pak upravo zbog njega, tek, Dubrovačka republika u mnogo je čemu prednjačila u svetu kasnog srednjeg i ranog novog veka. Tako ona 27. januara 1416. godine prva u Evropi donosi uredbu kojom ukida ropstvo, zabranjuje trgovinu robljem i njihov prevoz brodovima, te to ugrađuje u Statut iz 1272. godine i to u onaj deo koji se bavi pomorskim dobrim a koji kaže da se svako na brodu ima smatrati slobodnom osobom. Kazne su bile izrazito stroge: svako ko bi ljudsko biće prodao, kupio, kupoprodaji posredovao ili se tom prilikom „ugradio“ mogao je da računa na pola godine zatvora i 25 perpera novčane kazne, što je bila velika suma budući da ste za taj iznos mogli da kupite „skoro tri krave ili preko 900 litara žita“.

Pre toga, već 1395. prvi u Evropi donose zakon o osiguranju, i to konkretno o pomorskom osiguranju, koji je za nekoliko vekova prethodio sličnoj legislaturi drugde. Ako odemo još dalje u prošlost, videćemo da su Dubrovčani svoj kanalizacioni sistem izgradili 1296. godine: on je i dalje u upotrebi!

Skulpture Neptuna i nimfi u Parku Gučetić kod Dubrovnika, u kojem se nalazi i Arboretum Trsteno, zajedno sa akvaduktom i fontanom postavljeni su 1736. godine. Foto: Wikimedia Commons/Ivica Vlahović

1498. godine u republici se osniva prvi arboretum u Evropi, „Arboretum Trsteno“, na poljskom imanju vlastelina Ivana Marinova Gučetić-Gozea a u sklopu renesansnog parkovskog kompleksa koji se danas zove „Park Gučetić“ i gde je 1502. godine pomenuti podigao i letnjikovac; arboretum, za one koji ne znaju, planska je zbirka autohtonih i alohtonih vrsta drveća i žbunja na ograđenom prostoru sa naučno-obrazovnom funkcijom.

1348. godine, na vrhuncu moći i slave srpskog cara Dušana Silnog, Ragužani osnivaju starački dom, što ukazuje na razvoj društvenih prilika, i pokazuje ne samo naprednost u razmišljanju već i hrišćanski duh koji brine o starima (dve godine nakon ovoga, Dušan će uz najviše počasti, kao niko ni pre ni posle njega, biti primljen u Dubrovniku, nakon što je, došavši do Krke, prekinuo prodor ka zapadu na veliko razočarenje Šibenčana koji su mu i sami spremali najsvečaniji doček).

Još pre toga osnovana je lekarska služba 1301. godine, a 1317. franjevačka apoteka, jedna od prvih na Starom kontinentu, koja je, pošto i dalje postoji, najstarija po kontinuitetu. Godine 1441. utemeljeno je i Vrhovno zdravstveno veće.

Dolazak cara Dušana u Dubrovnik. Marko Murat, 1900. Foto: Wikimedia Commons/Бранко Д. Тодоровић

Oni su takođe izmislili karantin. Naime, praksa je bila, recimo u Veneciji, da se brodovlju iz područja zaraženih kugom potpuno zabrani ulaz u lagunu; Dubrovčani su, međutim, 1377. godine odredili da se posada i roba smesti na mesec dana na ostrva Supetar, Mrkan i Bobara u zalivu, kako bi se videlo hoće li se zaraza ispoljiti.

Trgovina je time bila usporena ali ne potpuno zaustavljena, pa se zbog dobrih iskustava, narednih decenija ova praksa razvijala uspostavljanjem pune regulative i nadležnih ustanova. Isprva se ovo nije zvalo karantin već „trentin“, jer je trajalo trideset dana; Venecija je ta koja je ovu praksu preuzela i produžila na četrdeset dana („quaranta giorni“ na venecijanskom jeziku, iz čega se izvela reč „karantin“).

Pomenimo još i to, da su prve poznate mere protiv požara donesene upravo u Dubrovačkoj republici, i to u Statutu iz 1272. godine kada je iz tog razloga uvedena zabrana gradnje kuća od slame, loženja vatre ispod kotlova unutar gradskih zidina od strane obućara prilikom štavljenja kože, i tako dalje. Kada su proširene zidine, oni kojima su kuće bile već od drveta nisu smeli da drže vino u njima, jer pijani čovek, poročan i nepažljiv, lako zapali kuću; žitelji kamenih kuća mogli su da drže vina koliko su hteli.

Pogled na Dubrovnik. Foto: pixabay

Takođe su i kuhinje morale da budu na vrhovima kuća jer ako izbije požar, veća je mogućnost da će ostatak zgrade biti spasen. 1309. godine uveli su i vrlo precizne odredbe o vatrogašenju: predvođeni upućenim ljudima, svi žitelji su imali zadatak da hitro pristupe gašenju požara sekirama i punim vedrima vode, a ako bi stradao alat zanatlija opština je nadoknađivala štetu, baš kao i u slučaju rušenja susedne kuće poradi sprečavanja širenja vatrene stihije.

A ko su bili Dubrovčani — Srbi ili Hrvati? Šta god naše komšije pričale, ili šta god mi pričali, ovo pitanje bi srednjevekovnog ili ranonovovekovnog Dubrovčanina svakako začudilo: jer, on je bio Dubrovčanin, nije bio ni Srbin ni Hrvat.

A ako bi baš morao da izabere — uprkos tome što je njegov grad arapski kartograf Muhamed el Idrisi sredinom XII veka nazvao poslednjim hrvatskim obalskim gradom — verovatno bi izabrao Srbe: zemljište njegove republike uvek se oslanjalo na srpske zemlje, u njegovom zaleđu uvek su živeli Srbi, sa svih strana je bio okružen Srbima koji su dolazili u grad, dok su Hrvati bili daleko. Ali to je primena naših savremenih nacionalnih konstrukcija na epohu za koju to ne važi i pritom, ignorisanje složenih procesa etnogeneze. Dubrovnik je zato Dubrovnik.

(O. Š.)