Svako ko doziva rat bi trebalo da potraži svoj odraz u očima ove dve madridske devojčice koje se skrivaju od fašističkih bombi (FOTO)

Dve devojčice se skrivaju od frankističkog bombardovanja Madrida 1937. godine, tokom Španskog građanskog rata. Foto: Wikimedia Commons/mecd.gob.es

Događaji su se u Španskoj Republici tokom druge polovine 1935. i prve polovine naredne godine, odvijali kao na traci: korupcionaška afera početkom jeseni je izazvala pad desničarske vlade i raspisivanje novih izbora za februar, tesna pobeda levičarske koalicije Narodnog fronta podelila je zemlju (ali zahvaljujući ondašnjem izbornom sistemu obezbedila ubedljivu većinu u parlamentu) i dovela do formiranje nove vlade, vojni puč predvođen generalom Emiliom Molom pokrenut je 17. jula ali je narednih dana propao i zemlja je utonula u građanski rat.

Preporučujemo

Ključni faktor u propasti vojnog puča ležao je u činjenici da su republikanci — kako delovi vojske koji su ostali verni legalnim vlastima tako i radničke i građanske milicije koje su im pomogle u tome, nakon hitre odluke vlade da podeli oružje sindikatima — uspeli da spreče pobunjeničko ovladavanje Madridom, Barselonom i Valensijom (koja će biti ratna prestonica republike), te da zadrže kontrolu nad većim delom zemlje.

Upravo se tih dana pojavio onaj fantastični slogan „¡No pasarán!“ („Neće proći!“), osmišljen od strane komunističke heroine Dolores Ibaruri zvane „La Pasionaria“ koja ga je 18. jula skovala i izgovorila tokom radijskog obraćanja građanstvu, a koji je postao sinonim odbrane Madrida i borbe za republikansku stvar generalno, kao i krilatica levičarske borbe narednih decenija.

„No pasaran!“ bio je najvažniji slogan republikanske strane u Španskom građanskog ratu, i znači „Neće proći!“. Na transparentu ispod toga piše: „Madrid će biti grobnica fašizma“. Foto: Wikimedia Commons/Mikhail Koltsov/Vizu

Možda najvažniji događaj u tim dramatičnim julskim danima odigrao se upravo u Madridu, gde su republikanci uspeli da potuku pučističke trupe iz kasarne „Montanja“ čime je sprečen pad prestonice koja će ostati u republikanskim rukama do kraja rata ali pod stalnom opsadom.

Naime, 8. novembra 1936. general Mola je pokrenuo napad na grad uz pomoć italijanskih i nemačkih oklopnih i ratnovazduhoplovnih jedinica. Tom prilikom je skovao čuveni frazem „peta kolona“, kada je preko radija kazao da računa na četiri kolone koje nadiru ka Madridu, i na petu kolonu koja se skriva u gradu, što je dovelo do masovnih pogubljenja desničara u prestonici. Da li zato, ili zbog uzvišenijeg borbenog morala republikanaca, tek, ofanziva je propala i počela je pomenuta opsada.

Opsadu, koja je potrajala do 28. marta 1939. godine, obeležile su borbe oko grada, redovna bombardovanja i sve teži uslovi života za stanovništvo zbog sve lošije situacije u kojoj se nalazila teritorija pod kontrolom legalne republikanske vlade.

Bombardovanje. Reč čije istinsko značanje intimno poznajemo zato što se bombardovanja Srbije, odnosno Jugoslavije, iz 1999. godine svi još vrlo dobro sećamo. Na pitanje kome je tada bilo najteže, nije teško odgovoriti: najteže je bilo deci, koja su se ni kriva ni dužna našla na putu licemernih moćnika i pretrpela traumu za ceo život, osim ako nisu u tom bombardovanju tragično stradala.

Zbog toga ona dečija pesma iz tog perioda, koja, između ostalog, kaže: „Ja se zovem Tanja a sestra mi je Anja, pitam se šta mala Anja u podrumu sanja“ — i jeste najpotresnija pesma tog vremena, od koje se čovek i dan-danas naježi, iako je prošlo skoro dvadeset godina.

Nema razlike između Tanje i Anje, i ove dve madridske devojčice. Svako ko doziva rat i ko se ratu nada, svako ko radi na tome da do rata dođe, trebalo bi da potraži svoj odraz u uplašenim očima ove dve malene Španjolke: te oči su ambis koji upozorava i koji bi trebalo da ih podseti na posledice onoga što rade. Rat ponekad jeste neizbežan, ali ne moramo barem tražiti da dođe.

VIDEO: Ovako je izgledalo nedavno bombardovanje Sirije

(Telegraf.rs)