Kako je jedan od najvećih vojskovođa u istoriji smenjen samo zato što je nagradio pesnika

Halid ibn el Valid, kojeg muslimani zovu i Sajf ulah el Masul („Isukani mač Alaha“), rođen je u Meki 585. godine, u plemenu Kurejšija. Bio je ashab, odnosno pratilac i prijatelj poslanika Muhameda (doduše, muslimani ashabima smatraju sve one ljude koji su ikada videli „pečata proroka“ sopstvenim očima, koji su poverali u ono što je on propovedao i koji su umrli kao verujući, ali mu Halid zbilja jeste bio blizak i jedan od najuglednijih), koji se prvobitno kao i većina Kurejšija borio protiv njega, pa čak igrao i ključnu ulogu u mekanskoj pobedi nad muslimanima u Bici na Uhudu.

Halid, čije je puno ime glasilo Abu Sulejman Halid ibn el Valid ibn el Mugirah el Mahzumi, bio je u svoje vreme čuveni genije vojevanja, možda i najveći general svog doba, koji je nakon poislamljenja bio jedan od najzaslužnijih što se islam kao religija ne samo utvrdio na Arabljanskom poluostrvu nakon Muhamedove smrti, kada su plemena ponovo počela da lelujaju i da se kolebaju u veri, čime je stvoren jedinstveni politički entitet koji će postati poznat kao Rašidunski kalifat, nego i što je islam izašao iz geografskog „zatočeništva“ u Arabiji, što je ekslodirao na svetskoj sceni i što je njegova ekspanzija krenula u svim pravcima, skupa sa ekspanzijom samog kalifata.

Preporučujemo

Kažemo, jedan od najzaslužnijih, ali ne bi bilo pogrešno reći da je bio i najzaslužniji, što ćete vrlo brzo i sami videti. Naime, komandovao je Halid ibn el Valid muslimanskom vojskom dok je još bila u Medini za prorokovog života, a zapovedao je i sve većom silom tokom njegovih naslednika, kalifa Ebu Bekra i Omara ibn el Kataba zvanog El Faruk („Soko“).

Hodočašće u Meki, najsvetijem islamskom mestu. Foto: Tanjug/AP

Nakon što je uspešno konsolidovao Arabiju tokom takozvanih Ratova Ride, kojima su svi protivnici islama bili ili uništeni ili konačno poislamljeni, potukao je maja 633. godine Sasanidsku Persiju u Bici kod Valadže u današnjem Iraku, iako je imao dva do tri puta slabije snage. Zatim ih je odmah istog meseca tukao u Bici kod Ulaisa.

Pre boja, persijskom oblasnom upravniku poslao je pismo: „Potčini se islamu i sugiran budi. Ili pristani da plaćaš džiziju (porez za nemuslimansko stanovništvo; prim. nov), pa ćete i ti i tvoj narod biti pod našom zaštitom, a u suprotnom ćeš samo sebe imati da kriviš za posledice, jer ja dovodim ljude koji smrt (svoju, u boju; prim. nov) žele jednako strasno koliko ti želiš život“.

Nakon ove pobede usledila je Bitka kod Firaza januara 634. godine gde je sa svega 15.000 ljudi potukao desetostruko brojniju romejsko-persijsku koaliciju i time kalifatu otvorio kapije Iranske visoravni. Zatim je septembra meseca u jednom manjem okršaju kod Mardž el Debadža ubio zeta i zarobio kćer romejskog cara Iraklija.

Mapa kretanja muslimanske vojske kroz Mesopotamiju, pod zapovedništvom Halida ibn el Valida, pred Bitka kod Firaza januara 634. godine. Foto: Wikimedia Commons/Mohammad Adil

Tada je došlo do prepiske između njih dvojice. Vasilevs je preko poklisara napisao Halidu: „Doznao sam šta si učinio mojoj vojsci. Ubio si mi zeta i zarobio kćer. Pobedio si i bezbedno utekao. Sada te pitam za svoju kći. Ili mi je vrati nakon otkupa, ili mi je pošalji kao dar, jer čast je jaka u tvom karakteru“. Malo je verovatno da je Halid pao na ovu grčku slatkorečivost, i pre će biti da je bio kao čovek velikodušan, jer poklisaru je prosto kazao: „Uzmi je kao dar, neće biti nikakvog otkupa“.

Romejski car Iraklije počeo je da paniči, skupio novu ogromnu vojsku i poslao je u Siriju da uništi snage kalifata, ali su umesto toga nakon šestodnevne Bitke na Jarmuku avgusta 636. muslimani uništili hrišćane; po nekim ondašnjim grčkim izvorima, cela vizantinska vojska od 120.000 ljudi je pobijena, dok savremeni istoričari procenjuju da je pobijena možda polovina (arapski gubici su bili zanemarljivi, oko 3.000).

Na Jarmuku je Vizantija zauvek izgubila Siriju i Levant, a kalifatu su se otvorile kapije severne Afrike pa je erupcija islama postala nezaustavljiva (u smislu da je ova pobeda omogućila globalnu ekspanziju te vere; što se vojne ekspanzije kalifata tiče, ona će biti nezaustavljiva narednih stotinu godina, dok ih Franci ne budu zauzdali nizom bitaka i čarki na tlu današnje Francuske, od kojih je najznamenitija ona koja se 732. godine odigrala kod Poatjea).

Što se taktičkog genija njegovog tiče, pripisuje mu se inovativni način upotrebe konjice, koja je kod Arabljana uglavnom bila sastavljena ne od konja već od kamila (stari izvori kažu, da je miris kamila do ludila dovodio romejske konje u Bici na Jarmuku). Naime, Halid nije konjici davao fiksnu poziciju u bojevima već ju je pretvorio u pokretni gardijski odred koji je korišćen na bojištu tamo, gde je bio najpotrebniji u datom trenutku: došli bi na neki položaj na kome se lomilo na ovu ili onu stranu, prevagnuli, i odjurili dalje, na sledeći položaj gde se lomilo.

Njegova popularnost među muslimanima tog doba bila je ogromna, i to ga je koštalo položaja zapovednika kalifatske vojske. Naime, desilo se da je nedugo nakon zauzeća Kahramanmaraša na jugoistoku današnje Turske, nedaleko od sirijske granice, u jesen 638. godine upoznao tada slavnog pesnika i ratika Ašasa, koji je ispevao i izrecitovao pesmu o njemu, i za to od Halida dobio 10.000 dirhama.

Pojavila se optužba, da je novac dao iz državne blagajne. Kalif Omar i njegova šura (savet) odmah su poslali pismo Halidovom zameniku Ebu-Ubejdu, i dali mu u zadatak da ovoga pred vernicima priupita, čiji je to novac bio. Ako kaže državni, kriv je za proneveru, a ako njegov, kriv je za rasipništvo. U svakom slučaju, ishod bi bio isti i Ebu Ubejda bi preuzeo Halidove dužnosti. Međutim, ovaj je bio veliki poštovalac Halidov i voleo ga je kao svog mlađeg brata, te zbog toga nije bio u stanju da izvrši naređenje.

Elitni muslimanski ratnik tokom perioda Rašidunskog kalifata, neposredno nakon smrti islamskog poslanika Muhameda. Foto: Wikimedia Commons/Mohammad Adil

Umesto njega, Bilal ibn Reba (prvi mujezin u istoriji islama, crnac i bivši rob kojeg je Ebu Bekr otkupio i oslobodio) određen je za ovaj zadatak. Javljeno mu je, da iz Halkide dođe u Homs. Tamo se pred vernicima u džamiji suočio sa Bilalom i izjavio da je novac dao iz sopstvenog džepa, pa je oslobođen optužbe. Ipak, odmah nakon toga Ebu Ubejda ga je obavestio da je smenjen po kalifovom naređenju i sazvan u Medinu. Halid se prvo vratio u Halkidu da se oprosti od svoje pokretne konjičke garde, pa je produžio u prestonicu kalifata.

Tamo je protestovao zbog onoga što je doživeo kao nepravdu, međutim, kalif Omar mu je odgovorio na način koji je eliminisao mogućnost daljeg prostesta. Naime, ujedno ga je i nahvalio zbog zasluga, i oduzeo mu te zasluge, rekavši: „Učinio si, i nijedan čovek nije činio kao što si ti činio. Ali ne čine ljudi, Alah je taj koji čini“.

Kasnije, Omar je otkrio prave razloge Halidove smene, kada je rekao: „Nisam otpustio Halida iz besa ili zbog nepoštenja s njegove strane, već zato što su ga ljudi glorifikovali i bivali zavedeni. Plašio sam se, da će se ljudi u njega uzdati. Želeo sam da znaju da je samo Alah taj koji daje pobedu; i da u zemlji ne sme biti đavolije“.

Halid-ibn-el-Validova džamija u sirijskom gradu Homsu, u kojem se nalazi grobnica ovog najvećeg muslimanskog vojskovođe iz ranih dana islama. Stradala je u tekućem građanskom ratu. Foto: Wikimedia Commons/NouraRaslan

Čini se da Halid i Omar nisu bili u rđavim odnosima nakon ovoga, niti da je Halid nešto zamerao kalifu, pošto mu je zaveštao svu svoju imovinu pred smrt. A smrt njegova došla je samo četiri godine nakon otpusta, 642. godine u Homsu u koji se bio povukao. Jedino je bio razočaran zbog toga, što je želeo da pogine na bojnom polju, „na Alahovom putu“.

„U toliko sam se bitaka tukao tražeći mučeništvo da nema tačke na mome telu bez ožiljka ili rane od strele ili mača. Ali opet me evo, kako umirem na svome krevetu poput stare kamile. Neka oči kukavica nikada ne miruju“, navodno je rekao na samrtnom odru.

Sahranjen je u sirijskom gradu Homsu, u džamiji koja nosi njegovo ime. Na njegovom nadgrobnom spomeniku postoji spisak pedeset bitaka u kojima je pobedio. Ova bogomolja, kao i grobnica, oštećene su tokom građanskom rata koji u toj zemlji traje još od 2011. godine.

(O. Š.)