ZRENJANINE, NOVA BARSELONO: Da su 1737. godine Katalonci uspeli u naumu, danas bi grad na Begeju izgledao ovako (FOTO)
Kako je nesuđeni pravac razvoja Zrenjanina povezan i isprepletan sa smrću poslednjeg habzburškog kralja Španije Karlosa II, posledičnim Ratom za špansko nasleđe, Požarevačkim mirom između Austrije i Turske te španskim osvajanjem Napuljskog kraljevstva tokom Rata za poljsko nasleđe?
Istorijska priča o nesuđenom pravcu razvoja prelepog srpskog Zrenjanina, tesno je povezana i potpuno isprepletena sa najkrupnijim političkim zbivanjima u Evropi na početku XVIII stoleća.
U pitanju je, nadasve, smrt Karlosa II, poslednjeg habzburškog kralja Španije (tačnije kralja Kastilje i Aragona jer Španija de jure još uvek nije postojala kao jedinstveni entitet) koja je zbog izumiranja te grane ove dinastije izazvala drugi krupni politički događaj u vezi sa Zrenjaninom, a to je Rat za špansko nasleđe, u kojem su se oko ove krune pre svega tukli Filip Burbonski (unuk francuskog kralja Luja XIV, koji je 1714. godine pobedio i postao Filip V) i budući sveti rimski car i austrijski nadvojvoda Karlo VI Habzburški.
Zatim, tu je Požarevački mir iz 1718. godine kojim je Austrija (uz pomoć srpske milicije, između ostalih) otela (ili oslobodila) od Osmanlijskog carstva Tamiški banat, severnu Srbiju (gde je formirala Kraljevinu Srbiju koja će opstati do 1739. godine), severnu Bosnu i jugoistočni Srem.
Sve ovo je na čudesan način, kao što rekosmo, povezano sa sudbinom nekadašnjeg Bečkereka. Naime, Austrijanci su se u Banatu suočili sa problem slabije naseljenosti do koje je došlo zbog strašnog turskog terora, pa su vlasti iz „carstvujušče Vijene“ počele već tada da naseljavaju nemačke koloniste (koje ćemo prozvati folksdojčerima).
Sa druge strane, Habzburzi su i dalje imali veliku podršku u Španiji, posebno na teritorijama pod Krunom Aragona (Kraljevina Aragon, Kneževina Katalonija, Kraljevina Valensija, Kraljevina Majorka, Napuljska kraljevina).
Mnoge njihove pristalice, ponajviše Katalonci, koje su se za njihov račun borile u Ratu za špansko nasleđe, izbegli su nakon poraza u Beč i u Budim, a pridružili su im se i Napolitanci nakon što je Španija povratila Napuljsko kraljevstvo 1735. godine tokom Rata za poljsko nasleđe (odredbama mira kojim je okončan prethodni sukob Napulj je bio pripao Austrijancima).
Svi oni su primali godišnju rentu od habzburških vlasti, ali vlasti nisu time bile zadovoljne jer je njihova brojnost predstavljala ozbiljno opterećenje za budžet. Pritom, u zvaničnim izveštajima ovi su Kastiljanci, Katalonci i Napolitanci opisivani kao „lenji i kavgaždije“ koje „tumaraju Bečom i drugim mestima, bivajući potpuno beskorisni“, te da je neophodno raseliti ih ne bi li ih se „nateralo da rade“.
Doneta je odluka, da se nasele u Banat. Prva grupa kolonista — 74 porodice predvođene trinitarijanskim sveštenikom iz Madrida, Hoze Munjozom — stigla je već na jesen 1735. godine i smeštena u Temišvar, Vršac, Pančevo, Stari Majur, i drugde. Do 1737. godine već ih je bilo oko osam stotina, i većinom su bili Katalonci, kao i drugi Španci, mada ih je oko 10-15 odsto bilo Napolitanaca i Sicilijanaca.
Među naseljenicima je bilo i istorijski značajnih ličnosti poput braće Nebot: generala Rafaela i pukovnika Žoana. Tu je bio i kapetan Fransesk de Kastelvi i Obando (čuveni katalonski hroničar i istoričar), a možda i pukovnik Pere Žoan Barselo i Anguera.
Prisutan je bio i Fransesk Vilana Perlas i Fabrega, sin uglednog španskog vlastelina Ramona Frederika koji je bio čovek od poverenja Karla VI; Fransesk će kasnije biti upravnik Tamiškog banata i verovatno dati ime Perlezu, selu nadomak Zrenjanina.
Kolonisti su dobili znatnu kratkoročnu materijalnu pomoć, ali su vlasti bile namerile da im nađu neka zanimanja kako bi se novac vratio. To nije išlo lako. Poverenik zadužen za preseljenje napisao je u svom izveštaju da „većina naseljenika nema nikakvo zanimanje i ništa ne shvata“, da su „plahoviti i razmetljivi“, ali da žene umešno pletu i tkaju. Za nekog Pjetra Olivu i njegovu ženu, napisao je da „piju od sumraka do svitanja, žena više nego muž“.
Međutim, plan nije bio da ih tek tako ostave razbacane po Banatu već da im sagrade koloniju u kojoj će moći da žive kao blisko povezana, pre svega aragonska zajednica. Odlučeno je da se naselje za njih gradi preko puta Zrenjanina, tada Bečkereka, na levoj obali Begeja.
Trebalo je to da bude španska opština sa statusom varoši, i da se zove Nova Barselona (bilo je i drugih predloga, manje atraktivnih, poput Karlobagen, Karolonoble i Karolina). Izrađen je projekat izvesnog inženjera i kapetana Kajzera, koji je predviđao kuće, poljane, livade, vrtove i vinograde. Iz Austrije je stigao deo materijala, a sazvani su i najbolji vršački majstori. Gradnja je počela oktobra 1737. godine.
Gradnja je počela, ali je brzo i prekinuta pa Nova Barselona nikada nije u pravom smislu ugledala svetlost dana. Nekoliko faktora je na to uticalo. Prvo, izbio je te godine novi rat između Austrije i Turske, i blizina ratišta nepovoljno je delovala na koloniste; pritom je 1739. godine Beogradskim mirom Austrija izgubila Srbiju koja se posle dve decenije slobode vratila pod turski jaram, pa je to bila još jedna nepovoljnost (mada hronološki gledano, nije bila presudna).
Drugo, mnogi naseljenici bili su stariji ljudi, a i većinom su bili politički i vojni veterani od kojih se nije mogla očekivati paorizacija; pritom je kontinentalna klima vrlo loše delovala na njihovo zdravlje, pa je tako banatska administracija već 1738. objavila da je „zbog lošeg uticaja klime i najezde komaraca“ španskim i italijanskim „penzionerima“ dozvoljen povratak u Beč i Budim.
Ipak, najveći faktor na propast ove španske kolonije u Vojvodini bila je tzv. Velika kuga iz 1738. godine koja je u naredne dve godine odnela oko 36.000 života u Austriji, Ugarskoj, Srbiji, Hrvatskoj, Rumuniji i Ukrajini. Pogodila je i Špance, pa se tako na spiskovima njenih žrtava u Pančevu pominju imena kao što su Punijela, Don Viskonsi, Rafael, Ibrase, Roza, Don Kastelani, Fransesk, i tako dalje.
Bilo kako bilo, do 1740. godine većina ih se odsesila, a u onih tridesetak kuća koje su zbilja bile sagrađene u Novoj Barseloni došli su folksdojčeri, koji su prethodno bili primorani da napuste svoje domove u Kraljevini Srbiji posle Beogradskog mira. Ono malo Aragonaca, Kastiljanaca, možda i Napolitanaca i Sicilijanaca, koji su ostali u Banatu, asimilovano je u lokalne Nemce i Mađare.
Tako se završila priča o Novoj Barseloni, tom nesuđenom pravcu razvoja nekada austrijskog a danas sprskog Zrenjanina. Ali čak i da je zamisao uspela, grad na Begeju ne bi izgledao kao Barselona na prvoj slici. Nažalost. Ne postoji hronološko poklapanje.
(O. Š.)
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Mile
Najsretniji period I najbrzi razvoj je Zrenjanin doziveo u periodu Druga Tita. Bili su svoji na svom sa izuzetno razvijenom proizvodnjom.
Podelite komentar
BECKERECAN
Zrenjanin je napredovao samo u vreme Austro-Ugarske. U to vreme je najvise izgradjen, kultivisani su tomovi Begeja i Tise. Kapitalne zgrade kao sto su Sud, Opstina itd su izgradjene. Ljudi su opismenjeni, vladao je red i zakon. A kod Broza? Otimacina privatne svojine, pljacka. Potomci njegovih saboraca su pokupovali preduzeca, unistili privredu.
Podelite komentar
Daki
Interesantan tekst. Samo moram da naglasim da nije cela Srbija bila oslobođena osmanske vlasti. A ko je čitao Seobe i te kako dobro zna da život pod Habzburskom monarhijom podjednako nije bio dobar, kao što nije bio dobar ni pod osmanlijama. Tako da je diskutabilno reći "dve decenije slobode".
Podelite komentar