Hrvati koji su se za Hitlera tukli u Staljingradu, pa za Tita protiv Nemaca i četnika u Čačku: Priča o Marku Mesiću i ustaškoj 369. pukovniji (FOTO)

Pripadnici 369. pojačane pešačke pukovnije Hrvatskog domobranstva tzv. NDH, pridodati Vermahtu, negde na Istočnom frontu jula 1942. godine. Foto: Profimedia

Drugi svetski rat zakucao je na vrata Kraljevine Jugoslavije 6. aprila 1941. godine, i doneo plamen koji ju je u narednih jedanaest dana progutao. Zemlja je rasparčana i de fakto je prestala da postoji, premda je pravno i dalje bila tu, negde u oblaku, čekajući da se obnovi. U međuvremenu, već 10. aprila je radijskom objavom bivši austrougarski pukovnik Slavko Kvaternik proglasio uspostavu tzv. Nezavisne Države Hrvatske na čijem će čelu biti Ante Pavelić.

Preporučujemo

Meseci su prolazili, antisrpski i antijevrejski zakoni počeli su da se donose u toj istorijski najprimitivnijoj manifestaciji pseudodržave zasnovane na opštoj psihozi i ludilu, a „divlje ustaše“ (koje mahom ni pre ni posle Aprilskog rata nisu bile formalno deo ustaške organizacije) počele su da leče svoje komplekse klanjem i ubijanjem nedužnog „neprijateljskog“ stanovništva, te da tako polažu temelj opštenarodnog ustanka koji će izbiti jula meseca.

No, pre toga točkovi Vermahta zakotrljali su se tlom Sovjetskog Saveza, nakon što je Hitler 22. juna pokrenuo Operaciju „Barbarosa“. Ustaški poglavnik kao uslužni saveznik Nemačke nije mogao da ostane po strani i da ne pomogne tu „borbu protiv židovsko-boljševičke Moskve“, kako je rekao u svom proglasu od 2. jula.

Trupe Vermahta prelaze granicu i ulaze na teritoriju SSSR-a 22. juna 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Waralbum.ru

Naime, tog je dana on, „udovoljavajući željama, što mi sa svih strana Nezavisne Države Hrvatske i svih narodnih slojeva dnevno stižu“, utemeljio 369. pojačanu pešadijsku pukovniju, znanu i pod nazivom Hrvatska legija, koja je imala da se pošalje na Istočni front i da pomogne u rušenju „judeokomunizma“ (ovu formaciju ne treba mešati sa 369. divizijom koja se, takođe u sastavu Vermahta, tukla isključivo na tlu Jugoslavije).

Da je udovoljio željama nema spora, ako se ima u vidu da je nakon svega desetak dana zbog odziva bila obrazovana i „Doknadna bojnica Hrvatske legije“. Sve u svemu, kroz ovu će pukovniju — koja je teorijski pripadala Hrvatskom domobranstvu (regularnim oružanim snagama tzv. NDH) ali u praksi bila u sklopu 100. lovačke divizije nemačkog Vermahta — proći oko pet hiljada ljudi, i to većim delom Bosana i Hercegovaca koji su činili 55 odsto njenog sastava. Vodilo se računa, da dve trećine tih mladića starosti od 20 do 32 godine, budu katolici, a jedna trećina muslimani.

Nakon kraće obuke, 16. avgusta krenuli su put Rusije, no, pre toga su već 31. jula položili zakletvu Adolfu Hitleru. Tekst zakletve je glasio: „Prisižem Bogu svemogućem da ću u borbi protiv boljševizma sve zapovjedi Vrhovnog zapovjednika njemačke vojne sile Adolfa Hitlera izvršavati i da ću za ovu prisegu kao hrabar vojnik biti uvijek spreman i svoj život žrtvovati“.

Ivan Markulj, pukovnik i prvi zapovednik hrvatske 369. pojačane pešačke pukovnije pri Vermahtu na Istočnom frontu. Foto: Arhiva

Na svom putu ka frontu, jedinica je morala biti očišćena od lopova, pljačkaša, silovatelja i dezertera, ali se nakon toga u borbama prilično dobro pokazala i bila je mnogohvaljena od strane najviših nemačkih oficira i štampe, što je ustaški „tisak“, vapijući za tapšanjem po leđima, uredno prenosio na svojim naslovnim stranama. Vatreno krštenje imala je oktobra meseca na prostoru između Poltave i Harkova, a dala je i svoj doprinos nemačkoj pobedi kod Harkova 30. maja 1942. godine.

Zapravo, bila je neprestano u borbama na Istočnom frontu, praktično bez odmora, i zbilja cenjena od Nemaca zbog svoje požrtvovanosti. Međutim, „svetlo“ 369. pukovnije uskoro će se ugasiti, i to tokom Staljingradske bitke. Pre toga, tokom leta, pukovnik Ivan Markulj povučen je u Zagreb a na njegovo komandno mesto postavljen je pukovnik Viktor Pavičić. 24. septembra, dva dana pre polaska za Staljingrad, Hrvatsku legiju je posetio poglavnik Ante Pavelić, u Golubinskaju, gde je bio štab nemačke 6. armije kojom je komandovao general Fridrih fon Paulus.

Bitka, čija je simbolika zbog naziva grada za koji se vodila već tada daleko premašivala značaj koji bi u normalnim okolnostima imala, počela je, i to odmah žestoko. Ipak, Osovinske sile isprva su bile dosta uspešne, i njihova bliska katastrofa još uvek nije nikome bila očigledna. Kićenje hrvatskih legionara lovorikama nastavilo se, i počelo da poprima ono što bismo danas mogli nazvati severnokorejskom propagandnom notom.

Ante Pavelić u mestu Golubinskaja u poseti hrvatskoj 369. pojačanoj pešačkoj pukovniji koja se u sklopu Vermahta borila na Istočnom frontu. Slika je nastala dva dana pre polaska u Staljingrad. Foto: Wikimedia Commons/forum.axishistory.com

Tako oktobra meseca 1942. godine jedan nemački izveštaj sa staljingradskog razbojišta kaže: „Ovde zaslužuje ponovo veliku hvalu hrvatsko topničko odeljenje... I tako bi se moglo nabrojiti mnogo primera zajedničke borbe i međusobnog uspešnog potpomaganja, a sve to skupa služi jednom velikom cilju, što će konačno opravdati uspeh, to jest i na tom mestu, paklu Staljingrada, potući smrtnog neprijatelja svih evropskih država — boljševizam, i oterati ga u njegove azijatske granice. Velika zasluga u svemu tome otpada na naše hrvatske prijatelje i drugare u oružju.“

Situacija je ipak, kako se bližila zima, počela da se menja. 19. novembra 1942. godine Crvena armija pokrenula je Operaciju „Uran“ koja je razbila rumunske divizije koje su štitile levo i desno krilo nemačke 6. armije. Svega tri dana docnije, dva kraka sovjetskih snaga spojila su se kod Kalača-na-Donu pa se 290.000 agresorskih vojnika, među njima i svi Hrvati, našlo u obruču koji se svakim danom sve više i više stezao.

Život je potom postao gotovo nepodnošljiv. Hrana nije dostavljana redovno, u jednom trenutku se sa dostavom potpuno bilo i prestalo, pa se Pavičić sve više bavio trivijalnim pitanjima poput onoga, u kojoj će se razmeri vojnička marmelada razređivati vodom, kako će se klati konji i deliti njihovo meso, šta se se raditi sa iznutricama, i tako dalje. Broj pripadnika 369. pojačane pešačke pukovnije dramatično se smanjio: što zbog dejstava Crvene armije, što zbog zime, što zbog gladi i bolesti, tek, sveo se na jednu manju četu od nekoliko stotina ljudi.

Ivan Markulj, pukovnik i prvi zapovednik hrvatske 369. pojačane pešačke pukovnije pri Vermahtu na Istočnom frontu. Potpukovnik Marko Mesić, zapovednik Topničkog odeljenja ove formacije, najverovatnije stoji pored njega. Foto: Wikimedia Commons/

10. januara 1943. i ta je četa razbijena na više manjih delova koje su izgubile međusobni kontakt. Pavičić tri dana kasnije traži od svog nadređenog, general-lajtnanta Vernera Ota Zanea, odlikovanog zapovednika 100. lovačke divizije (koji će 1952. umreti u sovjetskom zarobljeništvu), da ga razreši dužnosti jer je, imajući u vidu njegov čin, tu postao potpuno beskoristan i nepotreban; nekoliko dana ranije u jednoj poruci Zaneu, Pavičić je napisao: „Ja nemam više ni snage ni moći da svoje ljude uvjerim da je potrebno da i njih posljednjih 40 žrtvujem“.

Interesantno je to, što je general Zane desetak dana ranije ponudio Pavičiću da sa jednom grupom podjednako bespotrebnih oficira napusti Staljingrad, ali je ovaj to tada odbio. Zbog čega je promenio mišljenje, ne zna se, ali neki spekulišu da je zbog toga, što se posvađao sa nekim sebi podređenim oficirima nakon čega mu je položaj među legionarima bio bitno pogoršan. Bilo kako bio, Zane je prihvatio molbu i odobrio odlazak, ali ga je onda odložio. Kad je Pavičić ponovo trebalo da odleti, Zane je ponovo odložio.

Tada je hrvatski pukovnik Viktor Pavičić — inače čovek koji je u svim nemačkim izveštajima do tog trenutka nazivan hrabrim i sposobnim oficirom — dezertirao. Ili se barem tako čini, jer je 20. januara naprosto nestao. Vojni sud 100. lovačke divizije izdao je poternicu za njim, nakon čega je uhvaćen i streljan. Po drugoj verziji, Sovjeti su oborili avion u kome se nalazio. Po trećoj, ubio ga je neki Nemac na poletištu, u svađi oko toga, ko će da uđe u avion.

Mladi pripadnik Vermahta i fanatični nacista nakon zarobljavanja u Staljingradu februara 1943. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-E0406-0022-011 / CC-BY-SA 3.0

Ali pre nego što je tako skončao, Pavičić je za svog naslednika na položaju zapovednika sada već imaginarne 369. pukovnije predložio potpukovnika Marka Mesića. General Zane je prihvatio predlog 14. januara.

Međutim, 31. januara se (sada već) feldmaršal Fridrih fon Paulus predao Crvenoj armiji (važno je napomenuti, da je on uvek govorio da se nije predao već da je uhvaćen nespreman, te da je general Šmit sa Rusima sve ispregovarao iza njegovih leđa; no, to je već druga priča), a do 2. februara to su učinili i ostali. Dan kasnije, Glavni stan firera Velikonemačkog rajha proglasio je prestanak borbi u Staljingradu. Bitka je bila završena.

Tada je ustaška klika u Zagrebu stala da leleče, da kuka i zapomaže. I, da slavi svoje heroje. Odmah je proglašena petodnevna žalost, a Pavelić je potpukovnika Marka Mesića posthumno odlikovao Vojničkim redom gvozdenog trolista drugog stepena, s pravom da se za njega ubuduće koristi titula viteza.

U pratećem objašnjenju je rečeno, da je odlikovanje dato „za izvanrednu hrabrost i osobito uspješno vodstvo topničkog odjela pojačane hrvatske pješačke pukovnije na iztočnom bojištu, gdje je sa zadnjim ostacima slavno i junački izdržao do zadnjeg časa 2. veljače za obranu europske i hrvatske kulture“.

Ustaški plakat iz perioda tzv. NDH koji najavljuje zagrebačku izložbu pod nazivom „Borba udružene Europe na istoku“. Foto: Wikimedia Commons/Bojovnik

Dakle, Marko Mesić je sa svim ostalim pripadnicima Hrvatske legije slavno poginuo u Staljingradu, braneći „europsku i hrvatsku kulturu“, ne žaleći svoj život u borbi za „spas“ čovečanstva od boljševizma. U međuvremenu, Marko Mesić se nalazio u sovjetskom zarobljeničkom logoru Beketovka, živ i zdrav, budući da se predao diviziji generala Vasiljeva. Juna meseca je prebačen u oficirski logor u Suzdalju. Prema tome, imao je dovoljno vremena da rekapitulira svoj dotadašnji život.

Rodio se 30. septembra 1901. godine u Bjelovaru. Tamo je završio osnovnu školu, nakon čega su ga roditelji upisali u kadetsku školu u Pečuju, pa u Karlovcu. Nakon toga, obreo se u vojnoj Realnoj gimnaziji u Mariboru. Za sve to vreme, postojala je još uvek Austrougarska monarhija. No, ne zadugo. Kada je nakon Velikog rata uspostavljena Kraljevina SHS, upisao je Vojnu akademiju u Beogradu i po okončanju školovanja postao je artiljerijski oficir.

Uredno je napredovao po činovima i seljakao se po bivšoj nam zemlji, da bi 1940. godine bio unapređen u potpukovnika i postavljen za komandanta artiljerijskog puka u Nišu. Aprilski rat ga je zatekao na jugoslovensko-bugarskoj granici. Bilo kakva spekulacija o njegovom ponašanju tih dana bila bi pogrešna jer podataka nema a pretpostaviti da je izdao zemlju nije fer, uprkos kasnijem delovanju; nisu svi Hrvati dezerterstvom pogazili zakletvu datu kralju, niti su je svi Srbi do kraja održali.

Marko Mesić, potpukovnik Hrvatskog domobranstva tzv. NDH, verovatno na službenoj fotografiji iz maja 1941. dok je bio zapovednik lake artiljerije u Varaždinu. Foto: Wikimedia Commons/Starčevićanac/Tko je tko u NDH

U prilog tome da Marko Mesić možda i nije izdao Jugoslaviju aprila 1941. godine ide i to, što se u Hrvatsku vratio tek desetak dana nakon kapitulacije; čak se i njegov nadređeni general Milan Nedić, koji je komandovao Trećom armijskom oblašću (koja se najbrže urušila), u Beograd vratio ranije, već 19. aprila, izbegavši zarobljeništvo i slanje u logor. Sa druge strane, može biti i da se tako kasno vratio kući zbog predaje neprijatelju, koji ga je kao Hrvata pustio. Ali, ni za šta od toga nema dokaza, i kao što rekosmo, nećemo dalje spekulisati. Uostalom, postoji nešto što se zove presumpcija nevinosti.

Bilo kako bilo, Mesić se odmah po povratku prijavio u Hrvatsko domobranstvo tzv. NDH, i bio raspoređen u Varaždin gde je postavljen za zapovednika lakog „topništva“, odnosno lake artiljerije. Ipak, 21. jula prekomandovan je na položaj zapovednika Topničkog odeljenja 369. pojačane pešačke pukovnije; nadređeni nemački i hrvatski oficiri pisali su da je „predan, savestan, tačan, hrabar, pribran, miran, neostrašćen“, a njegova jedinica je bila poznata po preciznosti na bojištu. Na toj poziciji ostao je sve do 14. januara 1943. godine, odnosno do imenovanja za trećeg i poslednjeg komandanta Hrvatske legije.

Da se vratimo sada u Suzdaljski logor, u kojem se susreo sa zarobljenicima iz Lako prevoznog zdruga, jedne druge hrvatske formacije na Istočnom frontu koja je ratovala u sastavu italijanske vojske. Skupa sa njima, prebačen je u logor u Krasnogorsku kod Moskve, gde su Sovjeti počeli da skupljaju sve zarobljene Jugoslovene.

Nemački feldmaršal Fridrih fon Paulus nakon predaje Crvenoj armiji u Staljingradu 31. januara 1943. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-F0316-0204-005 / CC-BY-SA 3.0

I to sa razlogom: oktobra meseca u logor je došao maršal Georgij Žukov, najveći heroj onoga što Rusi zovu Otadžbinskim ratom, i sa Mesićem, kao najvišim po činu, razgovarao o stvaranju Samostalnog jugoslovenskog odreda koji je potom i obrazovan 17. novembra, pa preimenovan u brigadu. Sovjeti su bivše pripadnike Hrvatske legije i Lako prevoznog zdruga obukli u uniforme Jugoslovenske kraljevske vojske, jer, verovali vi ili ne, to je bila jedina jugoslovenska vojska koju je SSSR u tom trenutku priznavao. Dakle, Mesić se vratio u uniformu koju je nosio tokom većeg dela svog života, zaključno sa Aprilskim ratom.

Pristupanje ovoj formaciji bilo je dobrovoljno, i mnogi su odbili da uđu u njen stroj. One koji su pristali, Josip Broz Tito je po Staljinovom nalogu morao da primi u Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije. Kada se za to saznalo, Pavelić mu je oduzeo sva odlikovanja koja mu je prethodno dodelio (iako ih ovaj fizički nikada nije ni video).

Da Tito nije bio zbog toga srećan, vidi se i po onome što se desilo u rumunskoj Krajovi naredne godine, gde je sreo Mesića po prvi put. Po svedočenju dodeljenog komesara ove formacije Đure Lončarevića, Broz je tom prilikom Mesića napao i žestoko izvređao zbog ratovanja na Istočnom frontu (iz ugla jugoslovenskog komuniste, učestvovanjem u toj agresiji obrukao je njihovu zemlju pred Sovjetima, tako da je Titovo ponašanje razumljivo). Ima i izvora koji kažu, da je Tito neke od Mesiću podređenih oficira vrlo brzo po njihovom dolasku u Srbiju uhapsio i streljao.

Jugoslovenski partizani vode zarobljene pripadnike 369. hrvatske pešačke divizije, poznatije kao "Vražja", koja je delovala u sklopu Vermahta. Ne treba je mešati sa 369. pukovnijom koja se tukla na Istočnom frontu. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Čak i ako to nije tačno, oni jesu dočekani na nož od strane partizana koji su ih držali za ustaše. Tako demoralisane (naravno, ko ih šiša, ali jesu bili demoralisani) poslali su ih u borbe oko Čačka, gde su pretrpeli teške gubitke u sukobima sa Nemcima i četnicima: ionako nevelika brigada, skrpljena od bednih ostataka Hrvatske legije i Lako prevoznog zdruga, imala je neverovatnih 137 mrtvih, 330 ranjenih i 72 nestala.

Nakon što su bili prinuđeni da se povuku sa položaja, Vrhovna komanda NOVJ je Marka Mesića proglasila za nesposobnog, a njegove vojnike za kukavice, pa ga je, skupa sa ostalim „ustaškim“ oficirima smenila sa položaja (negde se kao datum smene može pronaći 18. novembar 1944. godine).

Ipak, njemu i dalje nije bilo suđeno (poređenja radi, prvog zapovednika 369. pukovnije Ivana Markulja komunisti su osudili i streljali u Beogradu 1945. godine), ali je prebačen u rezervu. Kada je izbila kriza oko rezolucije Informbiroa 1948. godine, Mesić je uhapšen, pa pušten, pa uhapšen, pa pušten. Pod optužbom da je sovjetski agent, UDBA ga je mučila da bi priznao koji je njegov zadatak u borbi protiv Jugoslavije i njene komunističke partije.

Pod nikada razjašnjenim okolnostima, navodno tokom udbaškog transporta za Beograd, Marko Mesić je 1950. godine na zagrebačkoj železničkoj stanici pao pod voz i tom prilikom mu je lokomotiva odsekla obe noge (mnogi veruju da je gurnut). Nakon toga su ga ostavili na miru. Kao teški invalid, umro je 1982. godine u stanu svog brata koji se o njemu decenijama brinuo.

Četnički major Radoslav Đurić, na konju prvi zdesna, sa članovima Glavnog štaba Srbije 27. maja 1944. godine nakon što je prebegao partizanima. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Priče o Marku Mesiću koje se mogu čuti poslednjih godina — urbane su legende. Govori se, primera radi, da je stric Stjepana Mesića. To naprosto ne može biti istina i poništava se najprostijom proverom, barem kada se nešto želi proveriti, što najčešće nije slučaj jer mnogi ljudi radije veruju u laž lepog prizvuka.

Naime, Marko Mesić, rodom iz Bjelovara, imao je jednog brata koji se zvao Dragutin; otac Stjepana Mesića, rodom iz Orahovice, zvao se Josip. Da stvar bude još očiglednija, Josip je nakon smrti Stjepanove majke Magdalene, 1938. godine oženio Sprkinju Milevu Jović sa kojom je dobio sina i kćerku, a onda još i pride 1941. pristupio partizanima. Pritom je i sam Stjepan Mesić oženio Srpkinju. Kakva god njegova „zasluga“ bila u rušenju SFRJ, u koju je decenijama verovao, to ne znači da je bio iz ustaške porodice.

Takođe, govori se da je baš Marko Mesić, od svih mogućih ljudi, u dvorskoj crkvi na Dedinju pucao u čelo Isusa Hrista na fresci; budući da je bio u nemilosti i pre i posle borbi oko Čačka, malo je verovatno da je učestvovao u oslobađanju Beograda, a još neverovatnije da mu je dozvoljen pristup Kraljevskom dvoru — zbog ustaške karijere, zbog optužbe za nesposobnost, zbog smene, zbog velikih gubitaka brigade kojom je komandovao. Konačno, govori se i da je tobož bio bliski prijatelj sa Josipom Brozom. Koliko su bili bliski, videli smo iz priloženog.

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru

(O. Š. / Izvor: jergovic.com)