NEMCI NASELJAVALI SLOVENCE U OKUPIRANU SRBIJU: Neispričana tragedija naroda koji je smetao Hitlerovoj psihotičnoj viziji (FOTO)

Slovenački iseljenici u Vrnjačkoj Banji u leto 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Nikada pre Drugog svetskog rata nije država kao takva bila utemeljena na psihozi, nije bila oruđe primitivnih divljaka vođenih verom u čistu apstrakciju, nije bila vođena predimenzioniranom mitomanijom, nikada nije svrha njena bila „proizvodnja užasa“. A premda je najdebilniji primer te manifestacije primitivizma bila tzv. Nezavisna Država Hrvatska, ipak je Velikonemački rajh bio njen prototip i najekstremnija konsekvenca.

Preporučujemo

Nesrećni su bili narodi koji su se tokom tog najkrvavijeg od svih istorijskih sukoba, našli u okviru formalnih granica Trećeg rajha. Među tim nesrećnicima, teško je reći kome je bilo najteže, a nije ni neophodno, jer nesreća se ne može izmeriti. Da li su to bili Poljaci, da li Rusi, da li Lužički Srbi, da li Česi?

Da li Slovenci, o kojima danas govorimo? Jer, već 30. aprila 1941. godine nemački Generalštab Kopnene vojske (koji ne treba, naravno, mešati sa Vrhovnom komandom Kopnene vojske) pod oznakom „poverljivo“ poslao je predlog Odeljenju teritorijalne odbrane Vrhovne komande Vermahta (nem. Oberkommando der Wehrmacht; Vermaht je u svom sastavu imao Kopnenu vojsku, Ratnu mornaricu i Ratno vazduhoplovstvo, odnosno Luftvafe; svaka grana oružanih snaga imala je svoju vrhovnu komandu i generalštab), koji se ticao preseljenja 260.000 Slovenaca u ono što je ostalo od Srbije.

Ustaške vlasti prisilno iseljavaju Srbe sa teritorije tzv. NDH jula 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

U predlogu piše sledeće: „Preseljenje Slovenaca iz jugoslovenskih oblasti koje su nedavno pripale Rajhu mora zavisiti od pristanka vojnog komandanta u Srbiji. Mora se izbeći da se neregulisanim odašiljanjem Slovenaca u Srbiju ne izazovu teškoće u ishrani već onih koji se tamo nalaze i da se ne pojave žarišta nemira usled nagomilavanja nezadovoljnih elemenata — imajući u vidu neznatna jačinu trupa koje ostaju u zemlji.

Vojnoupravni komandant u Srbiji jedini je nadležan da odredi u kom broju pojedinačno, u kojim vremenskim razmacima i u kojim prostorijama Slovenci mogu biti prihvaćeni. Umoljava se OKW (Vrhovna komanda Vermahta; prim. nov) da odobri takvo gledište, da podređeni organi ne bi preduzeli preuranjene mere“.

Dakle, ova prepiska se obavlja trinaest dana nakon kraja Aprilskog rata (koji je okončan kapitulacijom oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije, koju su u čehoslovačkom poslanstvu u Beogradu, na diktat generala Maksimilijana fon Vajksa, potpisali opunomoćenici naše Vrhovne komande bivši šef diplomatije Aleksandar Cincar-Marković i general Radivoje Janković; u Nikšiću je 15. aprila donesena odluka, da država kao takva neće kapitulirati, već samo njena vojska), osamnaest dana nakon pada Beograda, dvadeset dana nakon ulaska nemačkih snaga u Zagreb. Nacisti, prema tome, nisu gubili vreme.

Nasilno iseljavanje Slovenaca u Srbiju 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Sedam dana kasnije, 6. maja, opunomoćenik nemačkog Ministarstva spoljnih poslova Feliks Bencler šalje nadređenima u Berlinu obaveštenje o sastanku koji je u u Mariboru imao sa državnim namesnikom, gaulajterom (oblasnim partijskim vođom) i šefom nemačke civilne uprave za Donju Štajersku Zigfridom Iberrajterom, te vojnim komandantom Srbije generalom Helmutom Fersterom, a o preseljenju Slovenaca iz južne Štajerske i Kranjske u Srbiju.

Iz izveštaja saznajemo, da je general Ferster izrazio sumnju „u pogledu ishrane, smeštaja i ugrožavanja bezbednosti u potčinjenom mu području“ ako do preseljenja „200-260.000 Slovenaca predloženih za iseljavanje“ dođe, ali obećava da će „radi izvršenja Firerovog naređenja“ i „kako bi se južna Štajerska učinila nemačkom zemljom“, primiti te izbeglice „ukoliko je to moguće“.

„Preseljavanje je predviđeno u tri talasa, od kojih je 1. talas slovenačka inteligencija, 6.000 osoba, 2. talas useljeni Slovenci sa obale, 30.000 osoba, i 3. talas sav ostatak. Predlog da se deo Slovenaca iseli u Hrvatsku Firer je odbio“, kaže se dalje, pa se dodaje:

Nemački rajh nasilno iseljava Slovence iz Trbovlja u Srbiju ili Hrvatsku jula 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

„Ali vojnoupravni komandant [Srbije] bi hteo da Italiju i Bugarsku dovede do toga da prime deo iseljenika. On moli za dejstvo Ministarstva spoljnih poslova da Italijani prime 60—70.000 preseljenika. Obrazloženje: Obalsko područje iz koga potiču mnogobrojni Slovenci je italijansko. Osim toga, iz Kočevja, koje je takođe pripalo Italiji, biće iseljeno u Donju Štajersku 18.000 folksdojčera, usled čega će biti mesta za Slovence.

Dalje, vojnoupravni komandant moli za dejstvo kod Bugarske, da u južnu Srbiju, koja je postala bugarska, primi 40—50.000 Slovenaca. Pošto smeštaj glavne mase od 120-150.000 Slovenaca u suženi prostor stare Srbije već nailazi na najozbiljnije teškoće, najenergičnije se zalažem za molbu vojnoupravnog komandanta.“

Prosto je neverovatno sa kojom lakoćom se nemački nacisti na ovom i svim drugim sastancima ovog tipa, razbacuju sudbinama stotina hiljada ljudi i ležerno, kao da to nije ništa, donose odluke o dalekosežnim promenana demografske strukture čitavih krajeva i oblasti.

Slovenački iseljenici pred Učiteljskom školom u Jagodini 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Uprkos tome što se u navedenom izveštaju kaže da se iz tehničkih razloga (navedeno je „rušenje mostova, transport ulja za Italiju“) sa deportacijama ne može početi pre početka jula, čini se da je to što su „unutrašnja nadleštva Rajha najveću važnost pridavala najbržoj akciji“ te činjenica da je general Ferster od Iberrajtera odmah zahtevao brojne podatke zbog toga što je „potrebna temeljna priprema“ — urodilo plodom, barem iz nacističke perspektive, pošto je već 2. juna iz Slovenske Bistrice krenuo prvi transport tamošnjeg stanovništva u Srbiju.

Međutim, 4. juna u nemačkom poslanstvu u Zagrebu dolazi do sednice na kojoj predstavnici tzv. NDH i Nemačkog rajha, pod predsedavanjem poslanika Kašea, donose neke potpuno suprotne zaključke.

Naime, sada je plan da se iz NDH iseli u Srbiju 200.000 Srba, a isto toliko Slovenaca naseli u Hrvatsku. Pomenuti Feliks Bencler prisutan je i na ovom sastanku, kao i Zigfrid Iberrajter, a tu su ovoga puta i Glez fon Horstenau, opunomoćeni general Vermahta pri NDH, esesovac Harold Turner u svojstvu savetnika vojnog komandanta Srbije, te Franc Nojhauzen, opunomoćenik za ekonomske poslove Vojne uprave u Srbiji.

Grupa prisilno iseljenih Slovenaca u Aranđelovcu leta 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Od Hrvata pomenimo ministra vojnog Slavka Kvaternika, državnog sekretara pri Ministarstvu vanjskih poslova Mladena Lorkovića, te Vjekoslava Vrančića, zamenika šefa diplomatije tzv. NDh. Sve u svemu, sastanku je prisustvovalo dvadeset ljudi.

Razlika između odluka ova dva sastanka ogromna je, pošto se u zapisniku sa ovog zagrebačkog nalazi priloženo i nekakvo odobrenje Hitlera koje je izdato 25. maja, kojim se sada dozvoljava prebacivanje Slovenaca u Hrvatsku, te je stoga i plan bitno drugačiji.

Za početak prvog talasa deportacije uzima se 5. jul, za kada je bilo planirano da se „iz Štajerske 5.000 Slovenaca, politički sumnjivi i intelektualci“ isele u Srbiju, ali da među njima „katolički popovi dolaze u Hrvatsku“. Potom je trebalo da se „oko 25.000 Slovenaca, koji su se posle 1914. godine preselili u Štajersku“, prebaci u periodu od 10. jula do 30. avgusta u Hrvatsku, a da se istovremeno iz Hrvatske isti broj Srba prebaci u Srbiju.

Dolazak trećeg transporta iseljenika iz Slovenije u Aranđelovac juna 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

U trećem talasu je planirano da se „oko 65.000 Slovenaca, većinom seljaka iz graničnih oblasti Donje Štajerske“, kao i „80.000 Slovenaca iste kategorije iz Koruške“ preseli u Hrvatsku tokom druge polovine septembra meseca i čitavog oktobra. No, ako se u toj grupi iz Koruške nađu „politički sumnjivi i intelektualci“, njih je trebalo „direktno u Srbiju“ prebaciti, „izuzev katoličkih popova, koji se u zamenu za ortodoksne popove preseljavaju u Hrvatsku“, a „ortodoksni popovi dolaze u Srbiju“.

Dalje se u dokumentu govori o načinu izvođenja cele ove operacije, o imenovanju poverenika za njeno sprovođenje, kao i o brojnim drugim odredbama i pravilima (recimo, „svaki preseljenik može sa sobom poneti prtljak do najviše 50 kg težine“).

Sve je bilo zbilja prekomplikovano i prosto je nestvarno na šta su oni trošili energiju, ali bilo kako bilo, čak ni Slovenci iseljavani po tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nisu mogli izbeći Srbe, i to iz nekoliko razloga. Prvo, što su ih ustaše često smeštale tamo odakle su Srbe proterali, a drugo, što su ih smeštali u srpske porodice, što možemo da vidimo iz jednog izveštaja kotarske oblasti Foča od 22. jula 1941. godine, upućenom u Sarajevo, nadležnoj velikoj župi Vrhbosni.

Slovenačka deca iseljena u Kruševac za vreme časa sa učiteljicom Ilinkom Suručan, avgusta 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Kotarski predstojnik piše da je „po pitanju useljavanja i smještanja Slovenaca“ sve moguće mere preduzeo. „Od svih općinskih poglavarstava ovoga kotara zatražio sam iskaze svih Srba stanovnika ovoga kotara, o njihovim imućstvenim prilikama, broju članova familije, te koliko svaka srbska obitelj može, primiti useljenih Slovenaca“, piše on u izveštaju.

„Nadalje sam preduzeo potrebne mjere preko općinskih poglavarstava i oružničkih postaja da se mještani Hrvati psihički spreme unaprijed na dolazak Slovenaca, te je mogućnost svakog incidenta isključena, obzirom da domaći Hrvati ovoga kotara rade trpe i podnose Slovence nego domaće Srbe. Sve što bude potrebno preduzeti će se i izvršiti“, kaže on. Zamislite to, preduzimali su sve potrebne mere da psihički spreme mesne Hrvate za dolazak Slovenaca. Kao da dolaze Marsovci, a ne ljudi!

E sad, koliko je tačno Slovenaca prebačeno u Srbiju, sporno je. Neki govore o 40-70.000 ljudi, drugi pak o daleko većim brojkama. A kao što vidimo iz ovog gorenavedenog izvora, čak i oni koji su bili prebačeni u „Hrvatsku“ zapravo su bili prebačeni u srpsku Bosnu i Hercegovinu (srpsku barem u smislu da su u tom trenutku Srbi i dalje većina u BiH).

Slovenački iseljenici pred zajedničkom menzom u Kruševcu 1941. godine. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Efekat dolaska Slovenaca je bio veliki, u svakom pogledu. Na stranu veliko ekonomsko opterećenje zbog tih izbeglica, Slovenci, koji su dobrim delom bili projugoslovenski orijentisani, svakako su obogatili kulturni i intelektualni život okupirane Srbije, koliko je to bilo moguće u datoj situaciji, ali su takođe nastavili da ga bogate i kasnijih decenija, jer su mnogi među njima ostali u Srbiji i nakon oslobođenja (većina nas zna barem nekog potomka tih Slovenaca). Uostalom, bogatili su Srbiju i pre toga (dovoljno je pomenuti Davorina Jenka, čoveka koji je komponovao „Bože pravde“, i porodicu Ribnikar, osnivače „Politike“), a mnogi od njih došli su tek nakon rata i sa tim bogaćenjem Srbije nastavili (poput Bojana Stupice i Steve Žigona).

Međutim, pre toga, Drugi svetski rat još se uvek vodio, a građanski rat u Jugoslaviji tek je imao da bukne u punom smislu i današnjem značenju. Počelo je ustankom u Srbiji, a nastavilo se bunama u drugim delovima zemlje. Golema slobodna teritorija u zapadnoj i centralnoj Srbiji, istočnoj Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori, sa centrom u Užicu, uspostavljena je zajedničkom saradnjom partizana i četnika, pre nego što su potonji obrnuli ćurak.

Upravo je u tom „slobodnom Užicu“ oktobra 1941. godine došlo do Proglasa konferencije slovenačkih prognanika, upućenom svim Slovencima u Srbiji. U njemu se konstatuje situacija u svetu, napad na SSSR, pominje se „Osvobodilna fronta slovenskega naroda“ koja je „organizovala i formirala partizanske odrede“ koji vode ogorčene borbe protiv okupatora, kao i činjenica da se Glavni štab Slovenije podredio Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije u kojem ima svog predstavnika.

Slovenački četnici na Dolenjskem u Sloveniji, 1942-1943. godine. Foto: Wikimedia Commons/Znaci.net

Zatim se kaže: „U trenutku kad nam akcije slovenačkih partizana vraćaju nadu u skori povratak u Slovenačku, [mi] Slovenci proterani u Srbiju moramo da sebi postavimo pitanje: Koji je sada naš zadatak? Da li još i dalje smemo čekati da nam slovenački partizani sami i svojom krvlju, boreći se pod najtežim uslovima, otvore vrata za povratak u otadžbinu? Ne!

Naša je sveta dužnost da se svi sposobni muškarci počnemo smesta prijavljivati u slovenačku partizansku četu koja se osniva na teritoriji oslobođene Srbije. Što više nas bude i što pre se prijavimo, to ćemo pre moći da pohitamo u pomoć braći u otaždbini.

Muškarci koji za borbu niste sposobni, slovenačke žene i devojke širom Srbije, pomozite! Agitujte za stupanje u slovenačku četu, svako po svojoj sposobnosti neka se stavi na raspoloženje partizanskom pokretu! Niko ne sme zanemarivati svoju istorisku dužnost. Vreme oklevanja i bilo kakvog strahovanja minulo je. Istorija slovenačkog naroda doneće svoj sud prema našim delima. Slovenci u Srbiji, odazovite se pozivu porobljene otadžbine!“

Srpska deca iz Drežnice u Lici izbegla od ustaškog noža na oslobođenu teritoriju Slovenije 1945. Kako smo mi pomagali njima, tako su i oni nama. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

Posle ovoga, na inicijativu Edvarda Kardelja i Ivana Mačeka-Matije „formirala se slovenačka četa u koju su pre svega stupili radnici i intelektualci. Kod organizovanja čete bili su najaktivniji Pibernik Albin, Šober Milenko, Žavcer Pavle, Šavli Oskar i drugi. Prvi sastanak čete vršio se u prisustvu druga Edvarda Kardelja i Ivana Mačeka dana 5. novembra u Užicu“. Delovala je u okviru Užičkog NOP odreda i prvi komandir joj je bio Albin Pibernik, ali četa nije bila brojna, budući da je imala svega 58 boraca.

(Očigledno je, da je većina slovenačkog naroda u Srbiji, premda jugoslovenske orijentacije, još uvek bila skeptična prema komunistima. Sa druge strane, tako mali broj pokazuje i da im nije bilo ni do čega, nakon što su bili prognani iz svojih domova; nisu, sigurno, hteli da rizikuju da izgube i to malo što im je ostalo. Opet, koliko ih je bilo u redovima četnika u Srbiji, ne zna se, ali broj njihov u samoj Sloveniji bio je oko pet stotina. Većinom su uništeni septembra 1941. godine u sukobima sa partizanima pa nisu predstavljali do kraja rata bitan faktor. Ipak, Draža je četničkog vojvodu Karla Novaka poslao u Italiju da mu bude veza sa zapadnim Saveznicima, a u samoj Sloveniji ga je zamenio Vladimir Vauhnik.)

Tokom napada četnika na Užice, četa je doživela svoje vatreno krštenje, a kasnije je imala brojna zaduženja i njen ratni put, premda kratak, nije nezanimljiv. Povlačila se zajedno sa glavninom partizanske vojske i trpela teške gubitke, pa bila pridodata Prvoj proleterskoj brigadi sa kojom se probili kroz neprijateljski obruč preko Sarajevskog polja i Igmana, u pravcu Foče. Osam boraca, koji su preživeli sve ove nedaće, prešli su u sastav Prateće čete Vrhovnog štaba, a jula meseca 1942. godine otputovali „natrag u Sloveniju sa prvim kuririma koji su iz Vrhovnog štaba išli u Glavni štab Slovenije“.

Srpska deca iz Drežnice u Lici izbegla od ustaškog noža na oslobođenu teritoriju Slovenije 1945. Kako smo mi pomagali njima, tako su i oni nama. Foto: Znaci.net/Muzej revolucije naroda Jugoslavije

U međuvremenu, dok su gušili ustanak u Srbiji, Nemci su nastavili da iseljavaju Slovence. Tako je 20. oktobra onaj šef nemačke civilne uprave za Donju Štajersku Zigfrid Iberrajter izdao naredbu o deportaciji življa pograničnog pojasa Brežice-Krško.

Sedam dana docnije, 1. štajerski partizanski bataljon pokrenuo je iz rejona Vranskog takozvani Brežički marš preko planine Bohor sa ciljem da ovo iseljavanje spreči i da u tom kraju digne ustanak, dok je 1. novembra slovenačka „Osvobodilna fronta objavila proglas sa pozivom na oružani otpor zbog nemačke odluke o iseljavanju Slovenaca iz Štajerske i Gorenjske u Šleziju i Poljsku“.

Dakle, Slovenci su iseljavani na sve strane. Poslednje što ćemo o tome reći, jeste nemački dokument od 12. avgusta 1942. godine izdat u Gracu. U pitanju je obaveštenje Iberrajtera u kojem on kaže da je „završeno preseljavanje iz pogranične zone okruga Brežive i Trbovlje“ i napominje da su „time završena sva preseljavanja i iseljavanja iz Donje Štajerske“.

Ali, na kraju, on ipak upozorava sledećim rečima: „Zadržavam, međutim, pravo da u pojedinim slučajevima nepopravljive državne neprijatelje, a naročito lica koja pomažu oružane bande, udaljim iz Donje Štajerske, bez obzira na kaznu koja im je izrečena na osnovu mog naređenja od 16. avgusta 1941.“

(O. Š.)