Jedna duhovita anegdota koju vam nisu pričali na časovima istorije, a koja pokazuje šta je zapravo bila Sparta u antičkoj Grčkoj

Aleksandar Makedonski — taj najveći osvajač i zavojevač u istoriji sveta — nije pao s neba, uprkos antičkim legendama koje govore suprotno, uprkos mitovima koji kazuju o njegovom božanskom poreklu koje vodi od Zevsa, o gromu koji je u snu pogodio matericu njegove majke Olimpijade, u noći kada je konzumirala svoj brak sa kraljem Makedona.

Nije, dakle, pao s neba, jer bio je sin velikog oca koji je svom potomku utabao put, utabao stazu kojom je ovaj mogao odvažno da korača, da ne gubi vreme na pokoravanje sitnih polisa, koji je odredio cilj budućeg osvajanja, upro prst ka Maloj Aziji i odapeo strelu ka Persiji.

Bio je sin Filipa II, kralja Makedona, naslednika mitskog Karana, utemeljitelja dinastije Argijada. Nikada ne bi Aleksandar mogao da pokori svet, da prethodno njegov otac nije pokorio Grčku, da nije postao prvi čovek u istoriji koji je Helene okupio pod jednu kapu, hteli oni to ili ne.

Bista Filipa II, makedonskog kralja i oca Aleksandra Velikog. Foto: Wikimedia Commons/Gunnar Bach Pedersen

Sve Helene, dakle, okupio je Filip II pod tu svoju moćnu kapu, i cela je Helada bila okupirana. Cela? Ne! Jedno malo helensko selo još uvek se držalo protiv osvajača, selo koje vrlo dobro znamo... Šalimo se, i pravimo aluziju na čuveni način na koji počinje većina epizoda slavnog „Asteriksa“, ali u svakoj šali ima malo istine.

Jedino mesto koje Filip II nije pokorio u Heladi, bila je Sparta sa svojim neposrednim okruženjem, jezgrom drevnog Lakedemona na samom jugoistoku Peloponeza. Sve ostalo, bilo je u rukama makedonskog kralja.

Naravno, veliki vladari ne bi bili veliki vladari kada ne bi želeli sve, posebno ako ono što nedostaje donosi najveći prestiž. Jer, ipak je Sparta — uprkos onom porazu 25 godina ranije u Bici kod Leuktre protiv Tebanaca, kada se srušio mit o njenoj nepobedivosti — ostala vojni ideal celog grčkog sveta, zvezda vodilja, blistavo sunce sile oružja, uzor i kruna ratništva.

Karta grčkog sveta 336. godine, u trenutku atentata na makedonskog kralja Filipa II, oca Aleksandra Velikog. Osim Sparte, cela je bila pokorena od strane Makedonaca. Foto: Wikimedia Commons/ MinisterForBadTimes

Stoga je Filip II bio namerio da pokori i Lakoniju, pa im je poslao poruku preko poklisara, poruku koja će ući u anale svetske istorije pre svega zahvaljujući odgovoru samih Lakedemonjana.

Postoji nekoliko različitih verzije onoga što je napisao makedonski kralj. Po jednoj, njegova je poruka glasila: „Ako dođem u Lakoniju, razoriću Spartu“, po drugoj: „Ako pobedim u ovom ratu, bićete robovi zauvek“, a po trećoj: „Savetuje vam se da se pokorite bez daljeg odlaganja, jer ako vojsku dovedem u vašu zemlju, uništiću vam farme, poklaću vam ljude i razoriću vam grad“.

U svakom slučaju, odgovor Lakedemonjana bio je isti.

Bio je lakonski.

Glasio je: „Αἴκα“.

„Ako.“

Na tolikom je visokom pijedestalu bila Sparta, toliko je cenjena bila, da čak i kada se nalazila na kolenima, kada je bila senka sopstvene senke, ni Filip II ni njegov sin Aleksandar, nisu pokušali da je osvoje, uprkos navedenim pretnjama. Sparta je ostala izvan makedonske Helade, odbivši da na bilo koji način učestvuje u pohodu protiv Persijanaca, nevideći nikakav interes u tome ako oni sami nisu predvodnici.

Mermerna bista zašlemljenog hoplita iz V veka pre nove ere, možda i samog kralja Leonide. Foto: Wikimedia Commons/Jastrow/I, BeatrixBelibaste

O nezavisnosti tvrdokorne i ponosite Sparte (iako već dobrano dekadentne i oslabljene dubokom unutrašnjom društvenom krizom koja je broj punopravnih građana svela na šačicu) pored svemoćnog suseda Makedona, verovatno najbolje govori činjenica da je čak i nakon gušenja ustanka protiv makedonske prevlasti, na čijem je čelu bio spartanski kralj Agis III, Aleksandar — sada već daleko na istoku i vladar pola sveta — bio blag i milosrdan, i jedino što je uradio jeste to, da je primorao Lakedemonce da pristupe Korintskom savezu.

Kasnije je Sparta tokom Punskih ratova bila saveznik Rimske republike, ali je njena politička nezavisnost uništena početkom II veka pre nove ere porazom u Lakonskom ratu koji je vodila protiv Ahajskog saveza, Rimske republike, Pergama, Rodosa i Makedonije.

Kada je pola veka docnije Rimska republika Ahajskim ratom anektirala čitavu Staru Grčku, Sparta je postala ponovo slobodan grad, i obnovila je mnoge Likurgove institucije koje su vekovima Spartu činile Spartom. Tada se desilo nešto tragično: Sparta — ta bivša kraljica oružja i nekadašnja gospodarica rata — postala je puka turistička atrakcija, grad u koji je rimska elita hrlila da bi posmatrala egzotične lakonske običaje.

(O. Š.)